Istočnik

— 65 —

постаје питомији. Топлина науке Христове задахњује животом озебла у наготи својој човјека, те он отад свјеж, храбар, наоружан врлинама, окријешБен у души својој оним огшем хришћанским, испред којег таје гријех као восак пред огњем, живи сасвим друкчијим животом, живи за она узвишена начела, која су кадра пружити праве среће и њему и човјечанству. Слика потпуног, правог хришћанива блиста пред нашим очима у сјају љепшем, него што је сунчев. Вожанска се свјетлост лика Христовога одразује и на правом хришћанину: замишљаш ли правог хришћанина, не можеш га друкчије замислити, већ као светитеља!... Али како је тешко добити вијенац светитељски! Ко ће себе замислити у оном дивном сјају, у ком блиста Христос и Шегове слуге?! — А ипак нам је као хришћанима то сврха. — Је ли је немогуће постићи? — Није, јер су је многи постигли. Та и светитељи су били људи као и ми, испрва грјешна тијела и немоћне природе, као и ми, а тек послије дугог труда, послије многих мука, које изнурише њихово тијело, а очврснуше и прекалише слаби им дотад дух, послије дуге борбе у^оше у славу Христову. Немогуће није дакле постатн правим хришћанином, али тешко јесте. Колико ћеш људи наћи, које удијеле сиромаху, колико њих, који се на богослужењу моле, колико њих, који величају Христа ријечима: Крсту се Твоме клањамо, Владико, и васкрсење Твоје шјимо и славнмо. колико њих, који би ради бити прави хришћани — а опет, колико мало њих, који су постали таквима! Сјећате л' се, како каже она прича о сијачу, да има људи, који с радошћу приме ријеч Божју, али после наиђу на њих такве прилике, које ту Божју ријеч чупају из срдаца њихових ? Није довољно само чутн ријеч Божју и примити је површно, него она мора прожети цијелога човјека, она му мора бити прво и најмилије благо, које он мора посшојано у души својој чувати. Хришћанин мора бити постојан, сталан као стијена према свим неприликама, које наидазе на њега и своје неокаљано хришћанство мора он као оно добар војник заставу своју високо издићн, да је неприступно сваком нападају, који би га могао окаљати. „Жесшока је ријеч ова, ко је може иослушаши? и (Јов. 6, 60) рекогае једном приликом неки ученици Христови, па га и — оставише. Тако је и овдје заиста „жестока ријеч", јер се од хришћана не тражи ни мање ни више, него да раскрсте са својом дотадагањом природом, да поведу рат са навикама и животом својим. Рирч им је „жестока", 7