Istočnik

— 66 —

а не питају: каква је та наша садаотња природа, какве су те нанзе навике и живот!? Христа су ради „жестоке ријечи" једном одустали неки РБегови слаби ученици. Можда ће Га и ради ове жестоке ријечи у данашњем св. јеванђељу многи слаби ученици одустати, и не „можда ће", већ Га заиста и остављају, уморивши се на но пута. Јер тта Христос тражи од нас ? — Самоодрицање, да понесемо крст свој, да Га се не постидимо у невољи. Ко год хоће, да људи иду за њим, обриче им куле и градове, иметак и богатство, славу и похвалу, а гле, с чим Христос Себи зове! — Са самоодрицањем и крстом! У борбу и патњу! „ Жестока је ова уијеч, ко је може иослугиати " — рећ' ће многи хришћанин! А шта нам за патњу обриче Христос? — Вјечни живот, не пролазне радости, већ вјечне! — Па зар се до њпх долази патњом и борбом? — Патњом и борбом — тако каже Христос/ А зар не можемо са сађагањом прнродом својом, са садашњг^м својим животом и навикама доћи до вјечног живота?! Јаох! Искра добра у нама свјетлуца, а око ње бујне страсти, порочне навике, нечист живот, — све то пријети да угаси и туједну свијетлу искрицу! Па може ли човјек тако црн ући у онакву свјетлост вјечнога блаженства ? — Ето, зашто се морамо одрицати себе! Не доброга, што је у нама, већ одрећи се зла живота, страсти, порока... Ратовати са злом природом својом, са својим превеликим самољубљем, са злим мислима и дјелима, која затиру у нама образ Божји! Са зла у себн можемо рећи: ми смо гријех; зато и борбу с гријехом зове Јеван^еље самоодрицањем. Оно што не ваља, слатко је човјеку, а с тим он мора раскрстити, — ето, зашто је тешко самоодрицање! Али друкчије не може бити. Ко друкчије чини, није прави хришћанин, па ма колико вјеровао. Кад дивљаку оплемењаваш, мораш на њој рану начинити. Тако је и код човјека! Колико се мора са стабла одејећи, док га не одњегујеш! Тако је и код човјека! Без борбе са собом нема нскуп.љења. Војник у боју продире напред међу непријатеље са потпуним самоодрицањем: мора бити спреман и на мач и на куршум, његово је тијело тада споредно, прва је дужност отаџбина. И хришћанину мора бити прва брига небеска му отаџбина, а све пгго му њој смета, мора одбацити. Војник у боју продире са мачем у руци, са убојним знаком, са трубом и убојним кликом. А ти си, хришћанине, тако^е окружен силним непријатељем, који ти не да напред, спасењу. Окружен си вртлогом свјетским и патњама. разним и невољама и искушењима.