Istočnik

на смрт. Одредише Му гроб са злочинцима " (Исаиј. 53, 3—9). Зар се то све није на Месију односило, а зар се није све на Христу испунило? Или друге ријечи Исаијине: Лако се многи зачудише теби, гито бијаше нагрђен у лицу мимо сваког човјека! (52, 14—15). А цар Давид у духу свом пророчком гледа Господа на'крсту, па каже, како ће се кнезови људски сабрати на Тостода и Његова Христа (Пс. 2, 2); како ће хаљине Његове раздијелити и на доламу Му бацати коцку; како ће Му бити на крсту (Пс. 21, 1), те како ће Му се Јевреји ругати: ^Који Ме виде сви Ми се ругају, разваљују уста, машу главом: Ослонио се на Тосиода, нека му момогне, нека га избави, ако га милу ]е /" (Пс. 21, 7—8); како ће Ра напајати: „ Дају ми жуч да иијем и у жеђи Мојој поје Ме оцтом и (Пс. 68, 22). А гдје су оне праслике: жртва Аврамова, бакрена змија у пустињи, пророк Јоиа и т. д. ? — На то све Јудејци заборавише, те зато и видјеше „саблазан" у Месијину страдању, зато Га и не познадоше. Хришћанима је крсна проповијед потврда и испуњење Вожјег обећања. Ми се не стидимо страдања Христова. Нама је Христос и Његова смрт и проповијед о томе ,, Вожја сила и Ђожја премудрост и (I. Кор. 1, 24), јер је Он узео гријехе наше и немо&и наше ионио на крст (Исаиј. 53, 4; I. Петр. 2, 24). У старозавјетни је храм једанпут у години улазио првосвештеник у светињу над светињом с крвљу од жртве, да умилостиви Бога за гријехе јудејског народа, а Христос је, ушао са Својом крвљу једаниут за свагда у ту свешињу, да нама стече вјечно сиасење (Јевр. 9, 12), Христос је за нас иострадао, — ираведник за неираведнике (I. Петр. 3, 18). Он умре за нас безбожнике (Рим. 5, 6), за нас све , да ми живимо за ЕБега, по Његовој науци за вјечно спзсење (П. Кор. 5, 15). Откуп је требало за гријехе Богу дати, за непослушност човјечју и Христос је дао у откуп Своју драгоцјену крв (I. Тимот. 2—6), да отад за гријехе умремо, а за иравду живимо (I. Петр. 2, 24). Страдање је Христово величанствено. Његова је смрт жртва љубави према људима. Он је крв Своју пролио, да њом измири човјека с Богом. Јагње Божје иде својевољно на Голготу, да смрћу Својом отргне од смрти грјешнога човјека, да Својом послушношћу спасе непослушног човјека. * , Па ево кећ двадесети вијек, од кад се принесе за нас та велика жртва, а још не зна свијет свога Месију. Он је расиет у оно вријеме на крсту, али и до данас непрестано страда. Од кога ? — Опет од људи, од својих баш хришћана! Хришћани сами одбацују силу Његова