Istočnik

— 92 —

Ко пази на себе и своја дјела; ко се чешће огледа у моралном огледалу, т. ј. испитује себе; ко се не стиди признати својих слабости ; ко мисли на Бога и држи се Његова закона; ко не тежи одвећ за славом и похвалом, — тај ће се сачувати од тог гадног и опасног гријеха — прецјењивања самог себе. Као травп су дапи човјечји, трецвјетавају исто као и иољски цвијет (Пс. 102, 15). Особито чувај срце своје, јер је оно извор живота! (Приче 4, 23). Кађ иогледах на сва дјела своја. гато учинигае руке моје и на труд, којим сам се трудио — гле. све је таштина! (Еклез. 2, 11). Чувајте се квасца фарисејског! (Марк. 8, 15). Кад свргиите све гито вам је заиовјеђено, говорите: ми смо слуге некорисне, јер учинисмо, шгио смо били дужни чиниши! (Лук. 17, 10). Кад бисмо себе расурлвали, не бисмо осурени били! (I. Кор. 11, 31). Не дајите мјесша ђаволу! (Ефес. 4, 27). Ко се вгте смирава, тај се тим вшие уздиже (Св. Златоусти, Бесј. 11 на Ефес). 40. Хришћанин — свима слуга. У старом свијету дохришћанском, па дуго и међу хршпћанима, постојала је установа ропства. Робове нијесу сматрали људима, већ створовима, који морају служити и радити. Најобразованији народи су држали робове. Хришћанство је одмах ночело рвт са тим понижавањем човјечје личности и достојанства. Хришћанство је најпослије ту установу и уништило. Па ипак је нешто слично и Христос изрека: ко хоће да буде први, нека буде свима слуга, роб! Но како је различно ово ропство, које Христос проповиједа, од онога, против којега се хришћанство одувијек борило! Ко хоће да у царству небеском буде први, тај мора драговољно другом бити на помоћи, мора сам патити, мора се жртвовати за другог. Роб је морао робовати, — хришћанин служи другом драговољно. Хришћанин има у виду напредак цијеле људске заједнице; он зна, да без међусобног помагања не може бити напретка, па зато употребљава своје силе не само у своју корист, већ и у корист других људи, а с тим своју, ону људима уро^ену, себичност поткресава, тим себе оплемењава, васпитава за царство Божје. То хришћанско робовање јесте понизност, смјерност, братска љубав, — дакле врлина. На сваком су кораку људи упућени једни на друге. Тако је Бог оставио. Ко из хршпћанских побуда служи другом, тај а) испу-