Istočnik

— 95 —

XI. Христос — цар. (Ексхорта). По гранчицама, по зелену путу иде Господ на „вољнују страст", на сусрет безбожничком вијећу фарисејском, које закључује смртЊегову! Пророк рече: Путеви Сиопски шужв (Нлач Јерем. 1, 4), а гле, како се зазеленише, обвеселише путеви Сионски, да приме цара Избавитеља; да Га приме као побједника, — па да послије и опет проплачу!... У Јерусалиму је велик празник: улази у слављу у њега, у тај свети град, који убија пророке и посланике Божје, Месија народни, цар његов, у пратњи раздраганог народа уз побједне клике: Осана, синв Давидов! благословен који долазига у име Госиодње, царе Лзраиљски / У Јерусалиму је велик празник, народни, изненадни: хити народ, да са зеленим побједним финиковим гранчицама поздрави и уведе у славу свога избавитеља. „Живио цар!" — разлеже се громки поздрав по улицама светог града, а његови становници зачуђени питају: ко је то? — „То је Исус, пророк из Назарета галилејског!" И пратња Христова све већа бива, усклици све громкији, — та једва је народ дочекао, да види цара свога, да уведе у славу избавитеља свога ! Али Избавитељ мјесто у славу — иде у понижење; мјесто на царски пријесто — на крст; мјесто из борбе у борбу. У борбу, не да пролије туђу, већ Своју крв; на крст, — да се послије њега зацари у дому Давидову царством вјечним, непролазним; у понижење — да тијем буде већа слава потоња. Гетсиманија Му је пред очима, Голготу унапред види, али је јача мисао, која Га је довела тамо у Јерусалим: мисао Његова завјетна, да смрћу Овојом избави човјека — и оног човјека, који ће Га на крст приковати; мисао вјечног, премудрог савјета Божјег, која је у књизи судбине човјечавства већ прије вијекова записана. Христов пут у Јерусалим, данашњи, славни, јест пут славе за само кратко вријеме. Слава је Његова тај мах трајала само за часак: од градских капија па до храма, док се ту није слегло бурно одушевљење народно, док се нијесу Јудејци разочарани, преварени у свом очекивању, разишли својим кућама. И колико је тих усхићених Јудејаца, који данас из пуних груди поздрављаху Избавитеља са Осана, послије неколико дана викало: Распни га I Крв његова на нас и на дјецу нагиу! —• Послије неколико дана већ није Христос више избавитељ, цар јудејски, већ — злочинац том народу; злочинац, који руши отачко предање и старе уредбе јудејске!