Istočnik

— 187 —

јетимо се и ми, да не заспи с нама она мисао, која је будила од давнина хришћане на хришћански живот! Да не угасне у нама животворни пламен Духа Светог, који су стари наши у мукама и робовању код дрвевих црквица — кровињара својих са зулума и насиља туђег очима у земљу упртим, али срцем Богу узднгнутим распиривали у себи, да не будемо ми недостојни потомци славних нам предака! Вог, Који је одржао нјеру нашу до данас и очувао наш народ у светом вјерском жару, укријепиће и вас и умудриће Духом Својим Светим. Али неће — ако ви нећете! Ви сами треба да се молите Богу, да вам пошље Свога Светог Духа, а ево вам Црква пружа такву дивну молитву: Госиоде, Који си Пресветога Свога Духа... аиостолима Својим иослао, немој Та одузети ни од нас, веИ обнови нас, ко]и се Твби молимо! (Тропар 3. часа). Друге теме: 1. „Ко је жедан, нека дође Мени, да пије!" (ст. 37). 2. Из праведника тече ријека воде живе (ст. 38). 3. 0 пријевари (ст. 47). 4. Јачи слабијега треба да помаже (ст. 51). 5. Христос — свјетлост свијету (гл. 8 ст. 12. Види број 68). 77. „Ко је жедан, нека дође Мени да пије!" Правилан развитак човјечји зависи од његовања његова. Ко своме тијелу не да хране, не може га одржати у здрављу, свјежини и животу. Силе се човјекове у раду и напору троше, па их човјек мора додавати онолико, колико их се потроши. Но човјек не треба да његује само своје тијело, већ и душу. Он се састоји из душе и тијела, па мора обоје његовати и хранити. Било је временб,, кад су људи мислили, да треба његовати само тијело, а на душу нијесу обраћали пажње. Такав поступак је увијек био на штету човјеку, јер је човјек таквога живота увијек био везан за земл>у животињским нагонима. А човјекова задаћа је узвишенија. Самом тјелесном снагом се човјек не може усрећити, ако запарложи душу своју. Каква је корист човјеку од јаког тијела, а слаба духа? И идијоте могу бити снажна тијела — и већином тако и бива — али помрачени, слаб и неразвијен дух њихов пријечи им, да се могу чак ме^у обичне људе и убрсјити. Дух је, што човјека снажним чини. Као што тијело оејећа потреба, тако их осјећа и душа. Нахрани и напој данас тијело снажном храном, каквом хоћеш, сутра је опет и гладно и жедно. Не храниш ли непрестано душе своје, и с њом исто то бива. И она има своју глад и жеђ. Није ли ум просвијећена човјека вазда жедан истине, није ли воља поштена човјека вазда жедна правде 22*