Istočnik

Стр. 214

Христос-1> воскресе. Павел РоссГе†— с руског превео Н. Р. Искривљена лица и мрачна погледа журно Јуда уђе на градска врата, затресе се цијелим тијелом и стаде. Јерусалимска руља ускомешала се и шумила као море и неким чудноватим негодовањем сномињала име Христа, кога је он издао за 30 сребрењака. Јуду као да нешто тамо потегну. Грозничаво рртом се прихвати за пас, прсг му се дотаче кесе, која је висила о појасу, и сребрењаци тихо зазвечаше. Раздраженим ногледом обазрије се у наоколо п као да га олуја пограби журно, посрћући јурну на прво и изгуби се у руљи. Руља као талас устремила се према преторији (судници), — а римски прокуратор већ је узнемирено слушао народну буку н вику, подругљнви смијех који је одјекивао од грла до грла као ехо у горама Ливанским. Понције Пилат примакне се окну, наслони се на ступ н замисли се. На ведру челу указа му се бора. Пнлату дођоше на ум кратки одговори, које је мало прије чуо: »царство Моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство Моје, онда би слуге Моје браниле да не бих бно ггредан Јеврејима; али царство моје није. одавде«. И врло тешко би римском ирокуратору. Јерусалим, о коме се вели: »ко није видио Јерусалнма, тај није никада ни видио дивнога града« — тај Јерусалим види се са окна иреторије. . . Сав Сион п сва Акра. Све се купа у сунчаним зракама. Поноспто се кочп славнп храм Нродов са својим дворанама, са мраморном колонадом н златним срцем — светињом над светињама. Освијетљен је и мрачни Антонијев дворац, и три куле подигле своје врхове, да их животворна свјетлост освијетли, три куле тамне као крчази, у које се улијева вино. Сунчане зраке преломиле се на каменитим врхунцима Маријамне и Фасајела; треиере у крилу внрсавскога рибњака п милују палме, дивне палме, достојне Јерихона. . . . Какав ведар дан, а како жалосна панорама! Тешко, врло тешко би Понцију Пилату. — Садукеји су кивни, — премишљаше он: но на кога? Чију смрт они хоће? Дакле смрт народнога учитеља. Смрт проповједника истпне! А што је истина? Пилат се ужасну. Истину је видио у лицу Христовом. — Па каква смијерност, каква смијерност! — размишљаше он даље: Људи пз Сихема веле да је свештена грлица Ачима тако кротка. Но Он је кроткијн од те грлице и Он мора живјети! Истина не може да умре. Истина треба да буде у свијету и да освијетљује душе људске, као што сунце освијетљује винограде и гранатне гајеве. Опет доприје до окпа преторије талас смијеха и раздражености руље. Глава Понција Пилата гораше као огањ. На једном му нешто паде на срце и притиште га, као што су срушени стубови богиње Дагоже пригњечили несретне Филистимљане, Пилату дође до ушију: — Здраво царе јудејски! И опет хохот, па хохот.