Istočnik

Бр. 14.

И С Т 0 ч н и к

Стр. 215

— Цар јудејски! Ха!... — Ха, ха, ха!... Па, здраво царе јудејски!... Ха, ха, ха!... Ха, ха, ха!... Руља, разјарена лудом осветом, ни сама не зна на кога бјесни. Бјесни, кикоће се и ружи Христа доведенога из куће бичевања. Пилат погледао кроз окно и свега га обузело негодовање. Ва час би осјетио у себи снагу лавовску и да му је да јурне на руљу, па да је смрви као ништа. Грозничаво стисне песнице, преврне мутним очима, али... не јурну. »Рашћераћу, смрвићу руљу, али, шта онда?« —■ помисли он. Римскога прокуратора није вољела аристокрација и није пропуштала ни једнога згоднога случаја, гдје би се могла потужити у Рим на Пилата. И Рим није пуштао те тужбе без пошљедица. Луђаци! Слијепци једни! — толико могаше Пилат да изусти, те зовне слугу. Кад је слуга дошао, Пилат заповједи, да му доведу Христа. Христос уђе у преторију. Он бијаше висок, витак. У десници држаше трсковац. Бијаше обучен у црвену хаљину, и имађаше трнов вијенац на глави. А власи му без ејаја, боје нацрљене, раздијељене па двоје по обичају назарејском, помаљаху се испод трња и спуштаху се низ рамена. Глатко чисто чело свијетљаше божанском кротошћу; на образима не бијаше већ обичног лаког руменила. Лице Христово бијаше блиједо и крваво. Крв цураше испод вијенца и капаше на браду раздијељену на двоје. Тек што је Пилат угледао Христа, увјерио се о окрутности римских војника. И ужасну се незнабожац. -—. Одакле си? — запита он тешком муком. Кротак поглед плавих очију погледа га. И Пилат, иростријељен тим погледом као стријелом укора или савјести, збуни се. »Шта радим? Кога осуђујем? Кога сам предао да буде поруган? Не! Он је невин! Невин је, јер тако мисли и тетрарх Галилејски Ирод Антипа« . . . Свакојаке мисли стадоше се ројити по глави Пилатовој, и стадоше му притискивати и трзати мозак, тако да се није могао разабрати. — Кажи, кажи, одакле си? — на ново запита он Христа, чисто молећим гласом. Кажи, јер ти знаш, да имам власт, да Те разапнем и имам власт, да Те пустим! Христос му сдговори: — »Не би ти имао никакве власти нада Мном, кад ти не би било дано од озго; за то онај има већи гријех, који Ме теби предаде«. Пилат блијед узме Христа и изведе Га на отворено мраморно предворје пред Преторијом. Руља угледавши Христа с Пилатом укочено стала. Премјеривши ирезиром народ, Понције Пилат показа руком на Христа и озбиљно рече: - Ево човјека! Извео сам вам Га, да знадете, да код Њега не налазим никакве кривице. — Распни Га! — бијесно повика руља. Пилат се презирно насмијехну. Јест, он је мрзио Јудеје; он је мрзио све те фарисеје, садукеје чисте и хасимиде (побожне). — Зар цара вашега да разапнем? — запита Пилат намрштивши обрве. На пигање римскога прокуратора одговори Синедрион са негодовањем:

/ /