Istočnik

Бр. 18.

И С Т 0 Ч Н И К

Стр. 279

ност, коју су ти народи измислили и истријебиће их без труда судом, који ће бити сличан огњу; а од десет кољена израиљских начиниће ново царство" (13. гл.). — Такав је Месија по савременим Христу и Нзеговим апостолима магатама јудејскога народа! Треба ли споменути, да међу овим народно-јудејским преставама о Месији и јеван|>еоском сликању Христа и свега Његовога рада на земљи не само да нема ничега општега, него се показује диаметрална противност?! За Јудеје Месија је цар такове спољашње моћи, величине и сјаја, какве је само могла себи насликати источна фантазија; на против јеван^еоски Христос је смјерни и понижени син човјечији, који нема гдје главе да склони. Јудејскога Месије је битна задаћа рада политичка, да покори све народе и распространи власт Израиљеву над цијелим свијетом; а међу тим јеванђеоски Христос врши искључиво религиозну мисију, ослобо^ује човјечанство испод власти ^авола и зла и сједињује га у једно царство духовно, благодатно и небесно. Јудејски Месија триумфира над^својим непријатељима, који су му под ногама; јеванђеоски Христос умире од руку својих непријатеља најмучнијом и најсрамотнијом смрћу, смрћу на крсту. Какав контраст, каква противност међу двпје слике једнога и истога лица! Но да ли није можда одре^ена била јеван^еоска слика Христова претпоставивши да је измишљотина, да привуче к себи не толико Јудеје, колико језичнике, да сједини под знаком те слике понајвише друге народе као и Јудеје, који су са нестрпљењем очекивали свјетовног избавитеља (Месију) који био да био, од зла, које их је притискивало, и можда избавитеља управ у духу јеванђеоскога Христа? На ово питање по моме мишљењу даје праведан н основан одговор познати апологет Никола у облику питања: у вијеку Нероновом зар не би била највећа лудост са гледшпта људскога показивати на распетога Ис. Христа и говорити језичницима: ово је ваш Бог?! Из производа тога времена, наиме из списа епикурејца Целса, неоплатоника Порфирија и апостата Јулијана види се, да су савременици њихови језичници у јеванђеоској историји Христовој највише се саблажњавали због оних црта, које се по њиховом схваћању апсолутно не могу примијенити ни једном Богу, који би наумио да дође у свијет да се јави људима као што су особито Његова страдања и смрт на крсту. А ко не зна познате изреке ап. Павла : „л1м пропск-кд &елгћ Хртл рлспдта. 18дее <нт\. сокллзнк пг вллино;Ик вез8л1'|'е" (I. Кор. 1, 23)? И тако међу јудејским преставама о Месији и јеванђеоском сликом Христовом нема ничега општега! Рађа се сад питање: по каквим мотивима могла је бити за-

/