Istočnik

Бр. 21.

ИСТОЧНИК

Стр. 331

»богови уплашише од потопа, побјегоше и потекоше к рају Ануса, и као пси из вежње ударише на ограду раја«. затим како послије потопа »налетјеше као мухе около жртве, што је тада Ксисустрос принио« и како се послије »велика кавга заметнула између богова«. Колика је огромна разлика између библијског и вавилонског потопа види се већ и по горњим мјестима. Библијски потоп је чисто у духу етичког монотеизма и нема ничега од оних нерелигиозних елемената вавилонских. Није потоп израз мржње богова према људима, због ког су се потопа нослије и сами они поплашили, него је он на моралу основана казна праведног Бога над гријехом људским. Спасавање Нојеве породице јесте израз милости божје према побожности и праведности човјечијој у вртлогу страшне покварености. У вавилонској фами свађају се богови, лажу једно другом и варају се, човјека час мрзе час мазе, без мкаквихдморалних побуда, плаше со с?лш потопа, лају као пси из вежње и као насртљиве муветине купе се на мирис жртве. Све ово не само да не показује сличност оба описа потопа него напротив показује ужасан јаз једног и другог учења. 2. II код постања свијета Делић изоставља мјеста одмах на почетку. Наиме прећутао је оно мјесто гдје се говори: како, док још ни једног од богова није било, заједно са постанком и развитком свијета постадоше и богови. Напротив Стари Завјет учи да је прије материје постајао дух божји који је замислио и створио свемпр. У вавилонском опису о постанку свијета види се како се хтјело прво да увелича Мардука, главни бог Вавилона, и тиме покаже митичко оправдање о свесвјетском вавилонском господству. Осим тога вавилоиски је опис у основи митус о природи, гдје се износи побједа јутарњег сунца над ноћним мраком, побједа пролетњег сунца над хаотпчком грозотом зимњих поплава у вавилонским приводним долинама. Од куда је управо постао свијет, то је у вавилонском митусу споредно. Код Вавилоњана виде се незнабошки богови у дивљој борби један против другог, а у Старом Завјету једини Бог, који говори и по чијој ријечи све бива. Кад бп и биле једне само црте сличности између ова два описа, чега у у ствари нема, тежина питања није у томе како је створен овај свијет, него кп га је створио. А то и јесте узвишеност у учењу Старог Завјета. 3. Декалогу не признаје Делић божанско происхођење због тога, што 5. 6 и 7. заповијед потиче из природне тежње човјечје ради самоодржања. Кад би ове заповијести постојале чак код свију древних народа, читив декалог има само израиљски народ. Ако се оне три заповијести и налазе код Хамураби (2250 пр. Хр.), дакле неколико стољећа прије Мојсија, исто се тако оне налазе и код Шу-кинга, у законику Китајаца и у законику Египћана, ал зато ником не пада на памет да доводи постанак декалога из Египта или Китаја. Делић је заборавио на дух декалога; док је Хамурабијев закон, као човјечански, обвезан само за његове поданике, дотле је Мојсијев, као божји закон, обвезан за све људе. Између божјих заповиједи, Делић доводи и поштовање суботе са вавилонским учењем. Он чак и хришћанској недјељи налази постанак у Вавилону, и ако се она у многоме разликује и од саме старозавјетне суботе. Делић је нашао у једном вавилонском календару за два мјесеца забиљежене дане 7., 14., 21. п 28. као дане кад царевима, свештеницима и мудрацима није дозвољена служба, кад се кају да умилостиве увријеђене богове. Али у том календару је одређеи и 19. дан сваког мјесеца као особити дан, док 7., 14., 21. и 28. не зна да ли се налазе забиљежени у осталим мјесецима II важе ли ови дани за сав народ или