Istočnik

Бр. 24.

ИСТОЧНИК

Стр. 383

г) Ово нас јеванђеље учи о томе, да дјеца тиргба да цијене сузе својих матера и у оиће љупав родчШеља пргма њима (ст. 17—18). Пролива сс по налогу жест( кога Ирода некрива крв дјечја, теку горке сузе. »Глас у Рами чу се плач ж ридање и јаукање много. Рахила плаче за дјецом својом и неће да се утјеши, јер их нема«. (Мат. П. 18). А више од свију плачу осиротјеле матере. Ко може жалити дијете тако, као што жалн рођенамати? Јаир је молио Господа, да му иецјели умрлу кћер и Господ ју је ускрснуо, жалећи оца. А удовица наинска, којој су иосили да сахране .јединога сина већ га и није молила, Госнод га је васкрсао без молбе. »Не плачи!« горке сузе материнске виде се. А љубе ли дјеца тако своје матере? Да ли они поје, хране одјевају и љубе своју стару матер, као гато је она њих његовала, кад су опи били немоћна дјеца? На ово питање страгнно је и стидно одговорити. Бивгју пзтина рјетки, но ужасни случајеви, да син тек што достигне узраст, већ заб )равља аца свога и матер и неће да зна за њих. Чти отцд тгогго и /ИЛТЕрћ ткои, дд е.мго ти е8д5Т1>. Заповјеђено је у старом завјету. Иже злогтикитг отцд (коего иди лтлт^ћ г.гкртш дд оу/ир(Т1> прОПИСује СВ. ПрорОК Мојсеј. Узмимо ово се сада неће испунити но ипак ће се па суду бож.јем све, споменути. Мати божја, заступница рода хришћанскога неће заступати оне, који су огорчили своју матер. Господ И. Христоа праведпи судија, који се и умирући на крсту бринуо за своју матер, с гњевом ће им изрећи: »иднт! ш мпн прокл.лтТн ко огик К-&1ИМИ« (»Слова« Макар'1'н, митроп. москов. | П. стр 20о). д) Обратимо мажњу још на иошљедњу околноет јеван/цлске џовјесии: гдје је предопредјељепо било великоме иошомку Давидову, буду^ем јудејском цару, да мроводи године д/етањстча, младости и муж'.вног дооа до ступањч на службу за спасење рода човјечјега ? У Назарету (ст. 23), граду малом незнатном, у средини друштва необразованога, у кући дрводјељиној. Ево у каквом се пониженом стању налазио наш Господ! Ево како је он себе понизио! Послије овога може ли имати гордост мјеста код нас гиљедбеника Христових ? Не треба ли ми напротив да се понизимо? Да, разумије се! Љубазни Хришћани! —■ говори св. Тихон Задонски: — познајмо сиромаштво нагае и несрећно стање, и оуггрмш.игл подт. кр ^пкЉ рУк^' коаш>, дл ниск кознисг-ћ ко кр(,иА ([. Петров. V., 6). Знајмо, љубазни, да се ми називамо хришћанима по Хризту, кроткоме и смиреноме срцем: сгидно .је и врло неприлично за Хришћане да се горде, кад је Христос, велики и високи Бог себе понизио. Срамота је да се горде слуге, кад је њихов Господ понижзн. Нишга није тако неприлично и непристојно за Хришћане као гордост, а ништа љепше од понижења. По понижењу познаје се човјек, да је он прави ученик кроткога и пониженога срцем Исуса. Ако хоћемо да засвједочимо, да смо ми прави Хришћани, то научимо се од Христа да будемо понижени, као што нас и Он сам упућује, н ^ читка Ш тгт гакш кротокт* и глшржт* в1лп, нрдцглп* (Мат. XI. 29). Лф! оуко лзг оулш^Ћ нозн киша, Гошодћ Н оучитмћ, И КК1 Д0.1ЖНН 6СТ! ДрКгТ! др^г^ Оу.ИМКИТИ НОЗ^. Окр^З-ћ КО Д^Х"!! КДЛТТу, Д|1 1ЛКШ Ж! лз-и готкорн^т, кл.и-ћ, и км ткорнт! (Јов. ХШ. 13 —15). Погледајмо на овај живипримјер понижења и идимо за њим; погледајмо у ово огледало и очистимо себе од наше гордости; не постидимо се слуге послужиги слугама и грјешницима, кад се није постидио Господ служити својим слугама. Нема ништа узвишеније од нонижења, и нема ништа подлије од гордости; понижењем се људп узносе, понижењем од грјешника иостају праведници, а гордошћу од праведника постају грјешаици;