Istočnik

Бр. 24.

Син човј.еч)и догипо /в — да да душу своју у откуч за ммоге (Мар. 10, 45). Христос је положио свој живот, пролио је своју пречисту крв за нас, али се не спасавају сви: он је дошао да да душу своју у ошкуи за многе. А ко су ти многи? Ко се наиме спасава? — Они, који испуњују услове за своје спаеење. Које? 1. Вјеру у искуп.љење. Онај, који вјерује у Христа Искуиитеља неИе иогинути, него $е имаши живот вјечни (Јов. 3, 15); 2. Живот у вјери. Не $е сваки који ми говори: Госиоди/ Тосиоди/ уЛи у царство небоско по који чини ио вољи оца мојега, који }е на небесима (Мат. 7, 21). 3. Учешће у благодати Христовој, без које ни вјерн, ни добра дјела не могу бити плодоносна и спасоносна. БлагодаЛу сте сиасени кроз вјеру, и то није од вас. дар је Вожји (Еф. 2, 8). Но спасоносна благодат даје се у тајнама. А тајне се евршују само у цркви, и у том погледу правослввна црква има иредност пред свима црквеним друштвима. У једнима од њих свршује се једна тајна крштење, које, ако се сврши правилно, *.е повторава се код пријелаза у православну цркву. У другима, ма да се поштују и друге тајне ради спасења, али се свршују незаконитим служитељима и по томе немају снаге. Строго говорећи. они свршују само облик тајанствених чинова, а не саме тајне. У римској цркви свршују се тајне законитим свештенослужитељима, али такима, који служе не толико Христу, колико папи. — Синови православне цркве треба да држе за велику срећу, што припадају к њој. На жалост, не цијене сви ту срећу, не користе се сви средствима спасења, која им црква пружа и, што је најгоре, не кају се сви због тога, не брину се сви да очисте савјест у тајни исповиједи, не жале сви за своје гријехе, не настоје сви да докажу искреност свога кајања подвизима исправљања свога живота. Без истинитога кајања, или покајнога расположења духа, у свези са учешћем у тајни покајања, није могуће спасење, — оно се даје онима који се истинито кају. Који закашњавају у својим гријесима, који живе у непокајању, сабирају себи гњев за дан гњева у коЈи %е се иоказати ираведни суд Бога (Рим. 2, 5). Затезање у гријесима обично је спојено са неприступањем к исповиједи. Они који се уклањају од ње обично наводе за своје оправдање: „Кајао сам се и исповједао, али без користи; а сјутра дан повратио се опет пређашњим гријесима". Но отуда не слиједи да је бескорисно кајати се и исповиједати се, већ то, да се треба кајати искрено, с одлучном намјером напустити грјешне навике. Није довољно кајати се, треба још и завјетовати се не чинити унапредак оно, за што се кајемо. Нзвоља је при томе у том једном, што ми падамо, и ако паднемо, не устајемо. И праведник пада дневио седам

/