Istočnik

Стр. 374

И С Т 0 Ч Н И К

Бр. 24.

пута, али он хити да устане; спотиче се на пут заповиједи Божјих, али се сваки пут исправи и јури к почасгима вишега звања, заборављајући што је било а гледајући напријед. Зло јо и погубио пасти и лежати. Још је срећа, ако смрт затекне палога, гдје лежи. Послије смрти нема кајања. Тамо, што ко посије, оно ће и жети. Тамо је мјесто једино за бескорисно жален.е за изгубљеним животом. Знај то, грјешна душо, и ступи на пут покајања, ако не ћеш да паднеш у број оних, за које нијесу спасоносна ни сама страдања и смрт Сина, Божјега, који је долазио у свијет, да спасе али не све без разлике, већ само многе — који истинито вјерују и кају се. Данас ако глас његов чујеше, не будите дрвенастијех срдаца, као кад се прогњевисте у дане наиасти у мустињи (Јевр. 8, 7, 8; Пс. 94, 7—11). Тима ријечима Псалмопјевца савјетује ап. Павле Хришћане из Јевреја да чувају вјерност Хриету и, кад их он зове к спасењу, да га не гњеве тврдоглавошћу, као што су гњевили Господа Израиљци у вријеме путовања по арапској пустињи по изласку из Египта. Они нијесу једанпут разгњевили Господа роптајући на њега и бунећи се против во^е својега Мојсија. Већ прве године тумарања свога они су, по ријечима самога Господа, кугиали Та десет мута и не иослушали ријечи његове (Числ. 14, 22), зато су и осуђени били на четрдесетгодишње тумарање по пустињи (—33). Апостол, упоз >рујући Хришћане ријечима Псалмопјевца, да не подражавају древним Јеврејима у тврдокорности, има у виду нарочито њихово владање у пустињи Рафадин близу Синаја, наскоро послије синајскога законодавства. Јевреји су осјетили овдје оскудицу воде и стадоше роптати на Мојсија и говорити; загишо нас изведе из Егиита и мориги жеђу пас и дјецу нагиу и стада наша? И тврдокорно захтијеваху од њега воде. Мојсије им је казао; што ви корите мене? што кушате Госиода? И по заповјести Бгжјчј до^е до хорива, уда по пећини својим чудотворним штапом, и потече из пећине вода у таком изобиљу, да је било доста да се угаси жеђа, свега народа. И назва Мојсије то мјесто Мерра (искушење или укор), јер су ту Израиљци кушали Господа н примили укор за непоуздање своје у Њега, говорећи: је ли Господ међу нама или није (Исх. 17, 2—7). Нијесу ли слични и многи хришћани овим Јеврејима, склоним на роптање против Господа, и који су дрско кушали дуготрпљивост Нзегову? Господ не поступа увијек по њиховој жељи, пугата да трпе разне оскудице и невоље, да искуша љубав њихову према себи, да васпита у њима дух смјераости и преданости његовој светој вољи, а они зато роптају иа Бога, изражују сумњу у његову доброту и шта