Istočnik

иоточник

Стр. 15

Разум је беекористан и штотан кад је заражен и тијем, да је све стварно опипљиво и пролазно, а не вјерује у чисто духовно и бесмртно „ја", и за глупост држи разликовање врлине од порока. Разум је шкодљив и онда, кад у човјеку само животињу впди без ичега божанскога. Кад би заиста човјек и природа били нешто глупо и р^аво вашто би онда требало трошити вријеме на размишљавање ? Ннјбоље, што би човјек могао у том том случају измислити, било би то, да се убије. Но, у човјеку је жива тежња за самоочу вањем, а изузетци у виду умоболних ништа ие доказују. Човјек живи да тежи добру, и осјећа да се његово добро не еастоји у томе да се понизи и са црвом сравни, него у томе да се облагороди и Вогу приближи. По овоме је јасно, да је за човјека свагда боље кад му разум пружа високу преставу о савршенству, које хоке да достигне и кад му показује пут за достигнуће тога савршенства. Ако то једном признамо, треба нам живо одбацити од себе сваку сумњу, сваки ниски и недостојнн поглед на свијет, а за дужност себи поставати, да само вјерујемо у оно што је истинито, добро и лијепо. А да би то вјеровали треба хтјети вјеровати и од свега срца истину љубити. Само љубав према истини даје живост духу; ко живи у све сумњајући, тај слаби своју душевну снагу. ВјвЈ)уј у истину, али у исто вријеме и ти сам свагда и у свему, у ријечима и у дјелима буди строго правичан. Човјечја савјест само у истини спокојства налази. Ко лаже сам је по себи кажњен, ако се лаж и не открије; он свагда осјећа, да се о св^ју дужност огријешио и да се понизио. Да не би подлегли подлој навици лагања другог срества нема него себи за правило да поставимо: никад не лагати. Ако се у овом правилу ма и иајмањи изузетак учини, никаквог основа нема да се неће учинити и два три и педесет и безбројно мноштво. Отуд излази да се у маси људи мало по мало укорјењује рђава склоност; с почетка се претварати, преувеличавати и на пошљетку лагати. Најгора су она времена у којима лаж господари. Тада поникне опште невјеровање; тада се појављују многа кривоклества и вјероломства; тада се по разлици политичких, вјереких и научних мишљењч води жестока борба партајска; тада се сваки жедно хвата и за н.>јподлија срества, да противу другога виче у сујетној тежњи, да ма на који начин понизи свога противника.