Istočnik

Стр. 514

ПСТОЧНИК

Бр. 20.

Истина формално увев и егзистично самоопредељивање може се назвати аутономијом, али друго ја је оно које се овде опредељује а друго оно које се опредељује у религијском односу: овде ја, које живећи у ваблуди свога супстицајалитета, иде за својим егоистичким циљевима, а тамо ја које је себе у Богу и Бога у себи свесно, ја које себе сматра као чисто телеолошко срество Божије. Да би био момент, који заснива слободу, Бог мора ставити циљеве, који стоје над егоистичким циљевима човековим, а у којима ипак човек може суделовати. Део телеолошког светског реда, који се односи на човека, назива се моралним светским редом. Као објективни морални светски ред он преставља ред, који је фактички изведен и ко ј а ј е У своме тоталитету победоносан спрам свију субјективноегоистичких вејетета. Као апсолутни морални светски ред он преставља објективном светском току иманентну идеју, која објективни морални ред од незнатних почетака води све савргаенијим облицима. Као светском процесу иманентна идеја апсолутни морални ред није закон, већ имантни циљ, није ^бјлое већ т6Хо<;, а као објективни морални ред он тако исто није закон већ иманентни ред (само као социјални ред он се може појединцу иставити као закон, разуме се хетерономни). Кад човек објективни морални ред схвати као манифестацију апсолутног моралног редл, који се као иманентни циљ света јавља у исто доба у његовој унутрашњости као милост освећења, онда га он уздиже до свога сопственога аутономног закона и тиме морални светски ред постаје субјективним моралним редом. Веза између објективног и субјективног моралног реда и њихово јединство у апсолутном моралном реду јавља се човечијем духу најпре у вези између објективног социјалног реда и субјективне савести и развиће свести о овоме јединству обојих чини главни садржај провиђењем вођеног тока развића религијске свести човечанства. Тројству објективног, субјективног и апсолутног моралног светског реда одговарају три нова (етичка) доказа, који се поред ранијих шест могу поставити за егзистенцију Божију: доказ на основу објективног моралног реда, на основу савести и на основу тока развића религијске свести човечанства. Први доказ постулира Бога као иманентни циљ објективног моралног реда, јер је само под тим условом суделовање човеково у објективном моралном реду рад на Божијем циљу. Други доказ постулира Бога као милост освећења иманентну моме субјективном моралном реду или мојој савеети, јер иначе морално управљање моје по мојој савести неби било освећење у религијском смислу, нити би моја морална аутономија била слобода у Богу. Трећи