Istočnik

Бр. 20.

источник

Стр. 513

исто их доба потврђује и теоријска Метафизика. Али тако ствар не стоји, они стоје у потпуној хармонији са захтевима религијске свести. Јер религијска свест захтева да је у религијском односу реално јединство између Бога и човека фактички остварено, да је актуелни религијски однос у исто доба целином својом и божанска и човечанска функција. Теизам, место да се пита за метафизичне претпоставке под којима је једино овај фундаментални религијски феномен могућ, полази од догматичке претпоставке, да су Вог и човек две битно различне свесно-духовне личности и тиме ово реално јединство цепа у два засебна акта, тако, да на место реалног јединства човека и Вога ставл>а њихово узајамно утицање (^есћзеГшгкип^). А да би религијској тежњи за изгубљеоим реалним јединством пружио накнаде, он мора однос изме^у Вога и човека да престави аналого односу између два човека, у коме пијетет, захвалност, љубав и т. д. играју улогу. Али ова накнада била би и сувише недовољна, да теизам не оставља наду на потпуно спасење на оном свету, које се састоји у васпостављању првобитне изгубљене везе непосредног јединства између Вога и човека, и тиме показује да је онај начин религијског односа који он пружа неистинит, да се прави религијски однос састоји само у реалном јединству са Вожанством. А ово реално јединство могуће је само тако, ако Вог нема сопствене свести, јер је само тако могуће да божанска функција милости буде потпуно идентична са човечанском функцијом вере, пошто та функција није у Вогу праћена засебном свешћу већ је у њему несвесна а само у човеку свесна. И религијска свест дакле са своје стране, само кад се без предрасуде аналигау њени постулати, захтева несвесност и безличност божанског бића. Пошто смо тако посмотрили и други момент религијског објекта, момент по коме он заснива апсолутну зависност човека од Вога, прелазимо сада на посматрање трећег и посљедњег момента, момента који заснива апсолутну слободу човека у Вогу. Доиста стављање апсолутне зависности човекове од Бога на место релативне зависности његове од света било би недовољно како за спасење човеково од зла тако и још више за спасење његово од греха, кад ова апсолутна зависност човека од Бога не би у исто доба вначила и његову апсолутну слободу у Богу. Јер како 8а спасење од зла тако и за спасење од греха потребно је постављање објективних циљева, које индивидуум има да учини својим сопственим циљевима, што он може само тако учпнити ако постане свестан своје битне идентичности са апсолутним бићем света, чиме постаје слободан не само од сваке релативне зависности него и од сваке хетерономије, дакле аутономан.