Istočnik

Вр. 20.

источник

Стр. 517

Морално зло је свака мисао (Сгевшпип^) или радња супротеа моралном светском реду, објективним циљевима или божааској вољи. Да би оно без ограничења апсолутности Вожије било могуће, потребно је прво да индивидуум није илузија (као у апстрактном монизму), већ реалитет, друго не смеју радње његове потицати с поља (као у фаталистичком теизму) и треће не сме индивидуум са својим вољним одлукама стајати ван области апсолутне воље Божије (као у индетерминистичком теизму) већ мора у њој бити. Правилна средина другог става лежи у психолошком детерминизму, а првог и трећег у конкретном монизму. На основу конкретног монизма морално зло је зато могуће што оно у једном правцу противречи а у другоме је у сагласности са моралним светским редом: Бог мора с једне стране то 8ло не само допустити (Лајбниц) него и позитивно хтети, пошто само оно постоји што он хоће, али он га с друге стране може хтети само као нешто, што посаоји да би се негирало. Оно постаје или прелажењем константне енергије са места где је она нужна на друга где је гатетна или природним одржањем енергија, које су у једној ранијој фави света биле корисне, а у новој постале бескорисне и с тога зреле за уништење. Овим је показана могућност зла у опште као и могућност индивидуалне саморадње и сад се само пита, под којим је условима могућа одговорност индивидуума за његове 8ле поступке. Свет је пун искушења и мамаца на вло т. ј. у њему свуда има мотива, који лако могу да скрену човека са пута моралног светског реда. Разуме се да то ови не би могли чинити, да у човеку нема злих нагона, који чине те им се он одаје. Ниједан човек није без њих и од односа њиховог према добрим нагонима зависи, да ли ће се говорити о наследеној диспозицији за зло код човека или не. Разуме се да се ова наследена дисповиција за 8ло несме идентифицирати са прагрехом (ЕгвзипЈе), јер ва ово последње потребна је лична кривица, а ње овде нема. Како су сви карактеролошки нагони човекови спецификације општег евдемонистичког инстинкта његовог, то је евдемонистички егоизам корен свих злих нагона док су добри нагони, тако звани социјални инстинкти^ телеолошким илузијама егоизму као јаја кукавици подметнути. Корен свих злих нагона да се с тога назвати коренигим или радикалним злом у људској природи, који је с моралног гледишта индиферентан док не дође у колизију са моралним светским редом, што бива чим егоизам престане бити наиван, чим егоистички човек увиди, да су добри нагони чисте илузије: тада егоизам испољава своју праву природу радикалног вла. Као што зли нагони одговарају обичном егоивму,