Istočnik

Стр. 518

источник

Бр. 20.

тако патолошко дегенерисани зди нагони одговарају овоме потенциравоме и противу гласа савести потпуно глувоме егоивму, и они са своје стране чине радикално вло тога егоизма још горим. Али осим индивидуалне диспоеиције за зло, постоји још и једна колективаа форма њена. Урођени нагони 8а зло добијају на име своју храну не само од околних ствари и односа, него, што је још горе, човек. живи ме^у 8лим примерима у једној злом испуњеној миазматнчкој атмосфери и својим нагоном за подражавање лако следује тим примерима, који могу чак постати државом и друштвом санкционисани обичаји. У овом случају човек с правом одбацује са себе одговорност за 8ло дело, зло у том случају лежи на самом друштву (одн. држави или цркви) у коме је, и ако такво зло треба назвати грехом онда је то само колективни грех. Истина ако је човек у злом друштву и сам вао, онда он повећава само миазматичку атмосферу овог последњег и грех његов у овом случају није ништа маљи од наслеђеног греха (ЕгвзсћиМ) његовог, јер инфицираЕБе злим и колективни грех конституирају исто тако зло које с иоља утиче на човека, као што радикално зли егоизам и нормални и анормални зли нагони сачињавају унутрашње 8ло човеково. Али ако је на тај начин људска природа радикално зла и човек неопходно подложан влу, како је онда могуће лично осећање кривице и одговорност ? Јер и једно и друго захтева безусловно религијска свест, јер њој је исто толико стало до спасења од греха колико и до спасења од зла. Најприродније изледа претпоставити, да би се избегао фатализам, који на основу горњега изгледа у овом погледу неизбежан (па било да се он замисли у облику слепе судбине или божанске предестинације), да у човеку постоји слобода воље, којом је он способан да се стави над законитим мотивационим процесом у његовој свести. Али индетерминизам, вели Хартман, и ако са свим правилно на супрот фатализму тврди да сам ја само онда за своје дело одговоран, ако сам могао и друкчије радити но што сам радио, не само што претпоставља нешто што је немогуће, на име безуврочну вољу, него уништава и одговорност тиме што радње наше чини радњама пуког случаја, а за случај нико се пе може учинити одговорним. Само психолошки детерминизам у стању је да избегне погрешке и индетерминизма и фатализма и да заснује могућност одговорности. Јер само ако моје радње потичу из моје воље ја сам за њих одговоран, исто тако ја сам за њих одговоран само онда ако оне нуж>шм начином из мотива њихових проистичу. Истина појам одговорности захтева да сам и друкчије могао радити но што сам радио, али то само може значити, да