Istočnik

Стр. 520

источник

Бр. 20.

и објективна и универзална а не индивидуална и субјективна, и на тај начин јавља се у човеку у исто доба и потпуно свесна морална воља као супротност егоизма. Овом идентитету моралне вол>е са објективним разумом моралног светског реда одговара на становишту религијске свести идентичност практичне вере са милошћу освећења, и према томе слобода људска основана је потпуно на божанској милости и њен степен развитка зависи од степена развитка ове последње, тако да је милост божанска у човеку сопсЈо^о вхпе ^иа поп како потребе тако и способности човекове за спасење. Милост се у човеку јавља у главном у три ступња. Као несвесна снага која ствара социјалне инстинкте у човеку (и животињама) она се јдвља као трииремна милост (уогћеге^ешЈе СгпаЈе). У васлеђеним моралним диспозицијама, у којима ствара себи помоћне механизме да би омогућила психолошки своје јављање у највишем степену, она се јавља као паслеђена милост (Егћ^пас1е). На послетку као актуелна милост или морална воља она се јавља на подлози ових насле^ених диспозиција. Само у овом последњем облику свом, као актуелна милост, она преставља милост као религијску функцију у ужем смислу и сада само настаје питање, како може једна функција људскога духа бити у исто доба и функција Божија а да при томе човек не ступи сам са собом, већ с Богом, у религијски однос? Да би ово било могуће мора прво божанска функција милости бити реална дакле времена радња, друго човек мора бити реалан индивидуум и треће мора божанска радња, која се односи на овај људски нндивидуум, бити у симој групи оних акција, које тај људски индивидуум сачињавају, захтеви, који су испуњени једино у конкретном монизму. У конкретном монизму Вог је апсолутни субјект у колико је носилац апсолутне идеје као цјелине свих парцијелних идеја, а као носилац једне парцијелне идеје Бог је ограничени субјект; као апсолутни субјект Бог је биће које чини подлогу универзалне појаве т. ј. феноменалног света, као ограничени субјект он је биће које чини подлогу индивидуалне појаве. А у индивидуалној вољи као релативно константној групи парцијалних функција апсолутне воље дају се разликовати три сфере: природна или подбожанска , зла или иротивбожанска и морална или божанска (^оМ^ешаззе). Природна сфера садржи атомске, биолошке и психолошке функције, које конституирају дати индивидуум, зла сфера садржи функције, које истина законитим путем следују из природних али са гледишта објективног циља вишег реда имају да буду негиране, док морална сфера садржи оне функције, које не стоје више у служби