Istočnik

Стр. бЗб

источник

Вр. 20.

с читавим иметком расиолагати. Ако калуђер умре без тестамента, тада је оиет предмет интестатне насљедбе сво његово имање (и оно, што стече иза нострига). Размишљах, за што баш желе манастири да себи присвоје имање појединих својих калуђера — које хоће на тај начин да присиле на сиромаштво — а сами се богате. Ово су два супротна начела. Начело сиромаштва калуђера, коси се с начелом богатства њихових манастира. Ово су многи и многи различито настојали да ријеше и разложе, но то пе сиада у опсег ове радње. Западна је црква на Тридентском сабору прогласила своје (свештенике) калуђере посве правно неспособнима да стјечу и посједују имање. Православна је црква била у том погледу нешто блажа. Јустинијан у својој 123 Новели пог. 38 вели »да монаси могу у прилог својих потомака и послије пострига тестирати«. Покрај тога мора — рачунајући и себе као једног од нашљедника — барем свој дио манастиру оставити; код интестатне насљедбе добијају нашљедници законите дијелове, а остатак манастиру припада. 0 овоме се за тим на I. и Г1. сабору за Василија Македонца у Цариграду расправљало, те је донесен 6. канон, који гласи: Монаси не треба да имају властитог имања ... све њихово припада манастиру . .. манастир се мора за сва своја лица бринути те се с тога калуђерима не дозвољава, да се брину или располажу са кућним стварима. На концу је ипак превладала 5. Новела Лава Мудрог, по којој се у неким случајевима дозвољава калуђерима, да располажу са својим иметком. Касније је црква, обазирући се на различите прилике, још слободније уредила одпошаје калуђерског иметка, тако је н. пр. дозволила да »&7сота >гах6$« може неке ствари од свог игумана (усро?) наслиједити. Кад се Грчка ослободила, вриједило је византијско горе наведено нашљедно право, наравно обазирући се по мало и на обичајно право. Касније, пошто је основано краљевство, издана је краљевска наредба од 28. јануара 1856., којом се уређује нашљедно право калуђера, али та наредба не вриједи, јер нормира одношаје, које може само закон уредити Тако још и данас у Грчкој вриједи за калуђере ово византијско нашљедно право: 1. Калуђер је правно способан да наслеђује (1еб1атеп<:1 ЈасНо раззЈуа) било тестаментарно, било а1> т);ебШо и то без икаковог ограничења. Само се по себи разумије, да овако стечено имање припада манастиру — осим горе паведених изузетака. 2. Калуђер имаде и (ев^ашепп {аспопегп асиуаш. 0 судбини оставштине калуђерове одређено је шљедеће: А) Кад посшоји тестаменат. I. Ако је калуђер посједовао иметак прије него ли је пострижен био, те је ступивши у манастир барем нешто од свог имања истом уступио, тада може слободно својим иметком располагати (било у тестаменту, било даривањем). Ако није ништа манастиру дао, кад је у њега ступио, тада може само са 2 / 3 свог иметка располагати а Ј /з мора манастиру оставити. П. Ово вриједи за имање што је послије пострига стечено. Ш. Што се тиче иметка, који је калуђер стекао прије и за вријеме пострига с тим може располагати тестаментом, којега је или прије или послије пострига начинио, али само међу својом родбином, те мора и манастиру оставити