Istočnik

Стр. 542

источник

Бр. 20.

У примједби на ову катихезу г. автор каже, да катихета треба да прозива сваког ученика на крсном имену и презимену. Ја држим, да није потребно и по презимену, јер ако ћемо гледати на светост тајне крштења, потпуно ]е тој светости задовољено, ако прозивамо само крштеним именом, јер презиме с том св тајном нема никакве свезе. А ни достојанство науке не пати, него обратно. Катихета је према дјетету у интимном одношају као и дјечји родитељи. Па дјетету годи, кад му кажеш: Пајо! А кад му кажеш и презиме, звони више страно. Уз то ће катихета-парох и послије своје парохијане већином ословљавати само крштеним именом. Види о том гштању н. пр Не®ег-ову »Методику за вјеронаук.« У примједби 2. катихезе г. автор одлучно препоручује, да катихета сам на себи извађа знак часног краста лијевом руком. Немојмо тако! Нека учитељ на гимнастици ради обратно, кад већ има иедагога, као што их има, који тако препоручују. Али немојмо то и овдје. Нема за то разлога. Јер ако можете дијете напред учити, које му је десна рука (тамо треба показати и десно раме), можете га и окренути према другу његову, да покаже десну руку, па ће одмах сви видјети, што хоћете да виде. И зар не може који малишан рећи: па Ви се, господине, крстите лијевом руком ? И најпослије, зар нећете тим дијете збунити, кад вас је видјело, да сте се на почетку сата прекрстили другом руком, него што им показујете, а особито тек на крају тога сата, кад се будете с њима молили Богу ? А ако ћете лијевом руком, онда морате прво и на лијево раме. Пустите то гимнастици! У 3. катихези на крају »предавања« послије: Бог је свуда и на сваком мјесту, дометнути: и све зна. У овој катихези Ш. степен боље израђен него иначе. У 4. кат. је примјена непотпуна. Са Стојана ваља пријећи и на њих. У 7. кат. посљедњи одјељак на 19. стр. чисто сам навлачи дјецу на антропоморфнстичко схваћање. Од »спајања« на фактичко спајање иду само посљедњих пет реди, а остало су питања, која спадају на П. степен. Код »скупљања« ваља још ово дометнути: како је Бог створио видљиви свијет? — Редом, једно прије, друго послије; прво најпотребније, па затим остало. У примједби јасније растумачити значај библијских прича у елементарној обуци КпесћЂ такођер сматра катихизис сврхом, а библијске приче средством. Истина је, да су библијске нриче темељ, али само педагошки, методички, дочим је катихизис стварно главна наука (а обоје је једно у два разна облика). Библијске приче служе као згодна подлога за конкретирање појмова. То и г. гшсац каже, али цитира Оћ1ег-а и Кпесћ*-а тако, да ко не пази довољно на његове ријечи, може на први мах добити обратан појам о значају библијских прича и катихизиса у елементарној обуци. У 8. катихези Ш степена апсолутно нема. У 9. катихези није правилно изведен на П. ни Ш. степен. Сама она прича у »предавању« не може бити ново градиво, већ само конкретна подлога новом градиву. А све оно, што је у »спајању« у самој ствари спада на »предавање«. Па и то предавање не мора бити увијек афирмативним начином, као што већином чини г. писац. Ш. степена у овој катихези нема. У 10. кат. »спајање«, које је управо још дио новог градива, дакле опет спада у »предавање« даде се лијепо еротематиком извести бесмртност душина. У «скупљању« прво питање: Шта има сваки човјек — јесге неодређено. У 11. кат. Ш. степен иде у IV. У 13. катехизи на II. степену има мате-