Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

право да. одбјеглом меропсу — кмету, кад га нађе, нос распори и осмоуди га и поврх тога да га ујамчи, да је опет његов кмет. — „И отроци, које имају властела, да су им баштина и њихова дјепа у баштину вјечну, — вели се у душановом закону (члан 181. и 42.)

И сами „славни и свети“ владаоци наши чинили су непосредно штете и неправде народу. Краљ Милутин издаје наредбу: „да се Дубровчанима не намеће силом, да купују месо или свиње п овце, већ кад се хоће краљево месо продати, да се нареди по свему тргу, да нико не продаје меса до год се краљево месо не прода.““)— У 49. члану душанова закона вели се: „ако хајдук украде свиње пареве, да плати околина.“ — Ни овог ни оног наређења, што се види у милутиновој хрисовуљи, ни гди ни код турских бетова било није, а толи код султана.

Народ наш под Турцима није знао за оне неприродне титуле, које су хришћанске јевропске спахије себи придјевале, па их је њихова раја морала њима „из почасти“ називати. На то га његова турска господа нијесу нагонила; ал је, до душе, морао кмет своме спахији с шута скренути и поред њега пролазећи сјашити с коња, па макар п у блато загазио до кољена, то се господе не би тицало: ко то не би учинио био би испребијан, па у случају противљења п убијен, — ако, то јест, није напшао на „непокорног рајетина“, који би свог господина послије прве опомене смлатио на тле. И једно и друго се чешће догађало.

И тек у таким случајевима пмала је презрена раја прилике да види, како господска крв није ни вода ни млијеко, већ све једно као п у ње што је. Таког браниоца свог права пи достојанства држава би сматрала за зликовца п бунтовника, док је племић и сваки други господин био код ње поштен човјек, ако је убио непокорног једног рајетина пли га таким изазивањем довео, да постане „преступникћ. “

Народ таког човјека на против зове јунаком. Он не би смио више кући ни родбини, већ се одметао у хајдуке, тражио другова свог срца и у друштву шњима светио се душманима својим п народим, који су тако радећи развијали револуције, стварали револупионаре, бунтовнике.

Код турских спахија и власти највећа каштига за бунтовнике била су вјешала и „метање на кврге,“ а у Србији веди се да су дахије, но не царевина, — п на колац натицали. Ову ужасну каштигу Босанци мало памте. Мање каштиге биле су: апси табанати такозваног кривца. Онај који је осуђен да окове носи, носио их је на једној нози: један крај ланца везан за ногу а други за руку или опасан. Окови су били различите тежине.

У новије доба скоро ни један ухваћени бунтовник, четовођа, није на смрт осуђиван бивао. То су само чиниле пријашње баше, јањичари, и дахије: по душанову закону се такође имао мачем

#) Мопшаепфа Зегђтса“, стр. 21, 52,