Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

54

убити онај, који подигне чету на цара и царевину (члан 183.) Чувени јунаци босански, ПЏеција и Јејић и други, подизали су по неколико чета противу цара и царевине, п два пута су турских шака допадали, али ипак нијесу на смрт осуђени, но у Азпји заточени, одкуда су и опет у отаџбину побјегли п у устанку овоме 10следњем славно се борили. Душанов закон је изрицао (члан 25. и 216.) п за обичне кривичне преступе ужасне каштиге, које се зову „суд божији.“ По томе суду божијем, кривац је морао пренијети у голим рукама усијано гвожђе од црквеног прага до тако назване часне трапезе, или турити обадвије руке у врелу кључалу воду. — И то се звао „суд божији.“

Тамнице нијесу биле ни гдаи под земљом укопане, као што налазимо у хришћанској Венецији, нити су у опште биле нездраве онако као у многим државама јевропским. Са апсеницима могли су врло често долазити у додир и састајати се њихови сродници, доносити им хране; у тамници је могао апсеник свирати и пјевати, ако му је до тог било. Јевропска хришћанска господа упогребљавала су при испитивању ужасне муке, казнила и прогонила п сроднике бунтовничке, узимала себи све пмање п списе ког окривљеног пли подозривот. Турци у том погледу не бпјаху тако пажљиви; турска власт није ни дпрнула имање, књиге п разне бунтовничке ствари.

За времена Душанова у српској држави одузимало би се све имање племићу ако осрамоти судију, а тежаку, кад би тако што учинио, одузимало би се п све имање и сва му породица растјеривана. (Душанов закон чл. 134.) Кад је овако чињено за уврједу части, шта-ли је тек бивало с тако названим „бунтовницима“ =!

У новије наше доба, од како се Турска поче у многоме угледати на „цивилизоване“ јевропске државе, почеле су се мјестимице п те благодјети употребљавати: но за мало се прилика знаде, да су коме кућу преметали, п то би учинили дању, свем свијету на видику, не ноћу изненада, као што п данас код хришћанских држава бива. „Ослободноци Хришћана“ православна руска госпоштина и данас је у томе гора од Турске.

Хришћанска женска код Турака је била неприкосновена, изузимајући оно врло ријетких случајева силовања, што се догађало и догађа код свију народа од стране онаких зликоваца, као што су биле дахије, баше и њихова браћа — јањичари. (Кенско је могло пспребпјати Турчина на мртво име, свакако изгрдити паше п судтане, па јој ипак суда било није.

Али код јевропеких спахија било је некад узакоњено тако названо «ПРАВО НА пРВУ ноћ» (јиз ргтпае посиз), које су спахије имале п редовно упражњавале над младом свога кмета.7) То сра-

25) () овоме као п о свему овдје напоменутом тирјанству средњовјечних хришћанских спахија и поповштине, опширно говори споменути Бебел у својој историји сељачког рата. О праву томе лијепо говори пи Колб у својој вуатурној историји човештва у 1. књизи на стр. 41. њемачко издање.