Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

мно право, то ругло, тај вјечити жиг нечовечности за хришћанску господу, имали су над туђим женама не само спахије, већ п ситни и крупни претставници Бога и вјере — мантијаши, који би санкпионпсали тако нечовјечну уредбу као моралну установу, као правичан ред и поредак.

Ко би се толико умом и поштењем узвисио, и одважио, да тај њихов безобразни и нечовјечни морал погази, одмах би тога. ти „свети оци“ прогласили за безбожника, отпадника и искали, да се најстрожије покара и казни.

Послије п тако грозних и гнусних уредаба п закона, није се чудити, што толики свијет после Францеске револуције узвикује државној монархичној господи: торњај се са том својом правдом ! а свећенству: торњај се са својом догмом и религиозним моралом!

Хришћанске, нарочито римокатоличке владике, патрике и кардинали махом су били спахије онаке, какве видимо у сусједној нам Шлавонији и Хрватској; а баш ни гди нико не зна, нити историја, спомиње, да је пи један турски хоџа или дервиш био спахија, а још мање, да је оно гадно „право на прву ноћ“ одобравао п уживао. Дата историјска свједоче, да су турске спахије и у томе далеко човјечније и праведније биле од хришћанских спахија у средњем вијеку.)

То се види и отуда, што су они имали сваки свој замак и око њега тврде стијене и куле, а турске спахије и у опште државна, господа њихова живила су већином у дрвеним и врло слабим кућама п чардацима. Ко гођ је више глобио народ и неправде му чинио, тај се, наравно, морао за своје непоштење већма бојати и тврду грађу око свога стана постављати и стражама се ограђивати. И у садањем Друштву видимо, гди „преступнике“ и у згради и ван зграде чувају оружане страже. — —

Збот свију тих узрока које наведосмо до 1850. године, то јест, док се не умножи државна п новчана господа, тешко је било наћи породицу у селу ком ових покрајина, која не би имала бар своју краву, или нешто оваца или коза. Тек у неком и неком селу нашла би се по једна пли највише по двије- три Фамилије, које своје њиве и куће имале нијесу, већ су као „колибари“ негди крај пута у колиби (отуд им и име) или код каквог сеоског газде живили. Но ови колибари код човјечних босанских тежака више су уживали добре мрсне хране, него пнглески осредњи тежаци кућаници.

Сеоски радници имали су увијек, п у пољу и код куће добру п здраву храну,“") која би у мрсне дане износила по три по четири

#5) Зна се само да су јањичари, дахије у Србији мјестимице тако ругло кад и кад чинили, но то није било од турске државне господе законом узакоњено. И треба знати, да су дахије биле турски одметници; Турска се радовала с прва, кад су опо Срби на њих године 1804. устали, па је Србе потпомагала. По натовору „честитог Мустај-паше“, вели се у историји, допустила је турска, држава, да се у Србији у свакој кнежини постави буљукбаша Србин, који ће имали уза-се 70 оружаних људи, да шњима на позив пође у бој противу бун„товника — дахија.

21) Овдје у примједби ћемо навести јела, којима се је народ у Босни ранио, да дуго показују садањем и потоњем нараштају добру храну његових пре-