Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

врсте јела; сира, поврћа, млијека, тијеста п меса (сланине или сува) _ било је колико им треба. Ово ће многима изгледати и невјероватно, ал да је тако потврдиће сваки син ових покрајина, који је живио прије овог устанка.

Радити „о сувом лебу“ народ у Босни до скора није знао, као што увелико зна остала јевропска „слободна п цивилизпрана“ раја, којом управљају „васпитана,“ „Фина,“ „изображена“ пи „угледно обучена“ хришћанска господа: параграфлије, сабљаши, Фабриканти, мантијаши и закупници. Онако јој п јесте раднички свијет већином сув, невеселог погледа п недорастао, док су радници у Босни, све једно као и остали богаташи, у опште узев, били, па су и сад, већином пуни, стасити, израсли п веселијег погледа.

Ове наводе наше тврде п многи путници иностранци. Ту истину је доктор Брлић у очи рекао пару аустро-угарскоме у Фијуми

дака, сељака — радника. Тако ће у исти мах и сазнати: шта је народ овом борбом за ослобођење од Турака добио, а шта-ли изгубио. Џаметни и поштени људи ће из овог најбоље увидити, какве уредбе у народу уводити треба, па да тежаву и занатлији, — радном свијету ово ослобођење још боља јела и бољу срећу донесе и осигура.

Та СЕОСКА НАРОДНА ЈЕЛА бпла су ова:

У мрсне дане употребљавана је сатрица, која се прави од сира и лука, и од младог скорупа; цицвара, која се прави на води с машћу н брашном, или на млијеку или на сурутци, мајеша се и кајмак. За дјецу се прави _„цицварица“ на самом маијеку са шеничним непросијаним брашном. Снри масао или сир и растопљена сланина готови се највише за доручав, „Фруштук“ и за оне који хитно некуд полазе, пошто брзо буде готово. Најобичнија су варива:купуси сланина, или месо; чорба на сланини или месу; тарана и бунгур било од шенице или кукуруза, који се зачињавају млијеком и скорупом. Пита, јајуша и ласленица различито се праве, но се сва пеку под „пеком“ у тепсији и зачињавају скорупом; готови се радницима све једно као и тостима. Слатко и кисело млијекони сурутка се једе, кад које, пошље других јела „као залада“, удробив у њу ма који љеб: кукурузовницу или ше-

нички љебац. — У зимње се доба на мјесто сатрице једе суви сир, кога се пуне качице за зиму остављају, а у мјесто сира ни масла употребљавају се „чварци“ — навурма, која се за зиму удеси од главе, ногу, цријева, џигерице

и т. д. Кајганом, чимбуром, јувком и превратом лонајвише се часте тости, с тога та јела нећемо ни рачунати у радничка. Качамак (пура), (коју по Бачкој зову мамаљуга) једе се често само код сиротиње, а код имућних смаче се умјесто љеба са другим јелима. Попара се једе свуда, готови се и од шенична и од класовна љеба а зачињава се сиром и скорупом, или зејтином, цодом или утученим бјелим луком.

За посна се јела највише употребљује грах (пасуљ), ког у Босни нарочито много и добрих врста има; једу се, но другачије, за пост удешени: качамак и цицвара, купус, пита, тарана, буњгур и попара. У мјесто зачине маијека, скорупа, јаја и масла овдје игра улогу „цоца“ и лук, а цоца је приличво добра чорба, која се прави од утученом сјемена бундевиног, и брашно то бун– девско народ зове цоца. Нарочита јела посна су: киселица, која се готови од расола и брашна, гибаница, буза, која се највише љети уз пост једе: луковац од утученог бијелог лука, воде пи спрћета; пекмез, оша п-чорба од сувих шљива, јабука или крушака; туршпја се укисели од трњина или грожђа, јабука и крушака; пива ш, који се спреми од оног кома, што се ракија пече, но он се једе само у неким крајевима. Још нека јела праве се од репе, ротке и блитве (цвекле). Кромптр се само у неким крајевима обрађивао и јео. Пука сиротиња, које је у Босни до дапас врло мало бмло, доста се пута ранила самим крухом и луком, доцом и луковцем, сиром и сурутком, воћем и зељем.