Istorija bosansko-ercegovačke bune u svezi sa srpsko- i rusko-turskim ratom : (študija za narod i državnike)

3л

тодине 1875. Брлић је добро познавао Босну и Босанце, а то је и цар знао те га упита : „Како је у Босни г. докторег“ Брлић је искрен човек п неустрашим па одговори:„Боље него у нас у Аустрији Господару. Од тад је Брлић од неке господе рђаво гледан.

То боље материјално стање највише је узрок, те се могла чути пјесма свуда у овим покрајинама, и кад се ишло на рад, кад се радило и долазило с посла.

Мобу, сијело и неки збор милина је било погледати, како обилан, одјевен, чист, бујан, живостан и весео изгледа. У свима тим приликама тек видиш коло се ухватило, пјесма пјесму сустиже. Путници путујући из мјеста, у мјесто, оживљавали су јавне друмове својим пјесмама. ( тога су ваљда босанске пјесме и напјеви, пуни појезије. У овим покрајинама није се могло видити онако изнурене и онако снуждене п невеселе сиротиње. какву су путници могли видити свуда, по западним хришћанским државама. Ко зна и ко умије упоредити лични, тјелесни облик, састав и пзглед између једног и другог народа, тај ће се у томе потпуно увјерити. Разлика се та може видити и на биоградској пијаци, чим се пажљиво прегледа п проштудпра стас и изглед радника из Аустро-Угарске државе п радника из Босне, Србије п Бугарске.

Сви ови до сад наводи изгледаће неком као ситнице, које не би требало у овој књизи спомињати, и као одобравање спахијско-турског поретка. Томе, који тако примјети, одговарамо, да се тиме не одобрава тај поредак и да смо и сами још одавна и усрдно радили и радимо, да се обори таки поредак гди год га има.

Покој душитакомефеудалноме, спахискоме итосподскоме поретку као и свеколикој господи, која одржава такови поредак и свакој држави и властп, која не признаје нужност новог друштвеног уређења, које би се оснивало на начелима економске пи политичне једнакости.

Но за озбиљне људе, за праве зналце задатка историје и за истинске пријатеље народне, — ове наведене „ситнице,“ ова прибиљежена дата су врло важне чињенице за садањи и потоњи нараштај народа; јер с тиме стављамо огледало, кроз које ће се видити, да има доста „пивилизираних“ хришћанских држава, у којима је материјално стање народа било горе ноу Турској, коју називаше дивљом и варварском и као таку је само познаваху. Хтјели смо тиме показати, да није истинито оно чегртање неких пјесника, новинара публициста, да је само босанска раја „несрећно робље скотским Азијатима,“ како се они обично изражаваше, већ да таке несрећне раје и таких „скотских“ Азијата много и много њима пред носом стоји у облику Јевропљана, Хришћана, браће и цивилизиране господе.

Даље смо још хтјели да с тим датима суочавамо унуке и праунуке са дједовима и прадједовима ; да суочавамо оно стање, коме је ова крвава, револуција и овај ужасни рал самртну пјесму одијевао, са оним стањем, које се кроз оволику крв и пропаст народа добија, па нека наши потомци упоређивају и поуку извлаче. То је јако нужно, јер ће народ доцније тек по оваким прибиљеженим актима моћи знати : је-ли дошао у боље или у горе стање, јесу-ли му толика, проли-