Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

28 МИХ. М. ЂОКИЋ

побије и кафеџије потраже нашу помоћ, сви жандарми у глас викну: то је опет Раде нешто замесио! Досадио си и себи и нами... Ти ниси прост, неписмен сељак, који је из планине амо дошао; имаш чак и два разреда гимназије, а у рукама и златан занат. Видиш како си кршан, здрав и још витак као бор, па зар те није стид да идеш пред жандармима и да те они терају као марву пред собом...

Код ових последњих мојих речи, Раде у моменту севну очима, згрчи лице и јетко рече:

— Вала, господине писаре, тераће они мене, али ће неко од њих тако настрадати, да се никад више неће сетити, да грубо некога потера... Ја им лепо кажем; идем сам у кварт; не дирајте ме. А она уштва, каплар Милун, вришти: везуј! Е, не знаш, како ми је онда! Да ме и ноћас брзо не везаше, Милун би, вала, покупио црева по калдрми... Испизмио се нешто овај „жаца“ на мене —- али мора бити, да му је пред главу...

— Шта ти то говориш, Раде Знаш ли ти где си садр Заб ти не појмиш, да се власт не боји твоје претње» Па ја с тобом лепо, као са човеком, а пази ти њега! — рекох последње речи полако и благо са потпуно спуштеним гласом.

Раде се у маху стиша; мрдну раменима, па ме погледа једним нарочитим погледом и рече:

— Е, да ти знаш, господине...

— Шта има, ја више нећу да знам, но што видим, готово сваке недеље шта ти чиниш! Кад год ноћу пођем у патролу и чујем ларму и тучу код „Дуда“, „Два Сокола“, „Малог Париза“, „Старог телеграфа“ или ма у којој другој — знам, да си ти тамо ! Познавао сам ти покојног оца, па ми се све чини да он није био такав убојица као ти. Види, погледај се, сав си излупан,.. На глави ти оцртана