Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

КАРА-МИЏА 29'

читава мапа од ожиљака — и опет памет ниси добио...

— Таква је моја судбина, господине! Ја нисам крив што сам овакав... У „крви“ ми је то!...

— Како у крви! — у маху се наљутих. Немој то да говориш; то не може бити! Ти си то само чуо, да се тако каже, па си примио за неразмишљеве поступке. Да си ти хтео да будеш добар човек и исправан грађанин, ти би то и био, а не би оволико препатио и стотине чуда претурио преко главе... Да си...

У маху ме Раде пресече; не даде ми да довршим реченицу, — махну одсечно руком и рече:

— Не знаш, не знаш ти, господине, шта је у мојој крви, и каква је она! Кад ме саслушаш и све дознаш, после реци шта хоћеш...

— Е, па лепо, Раде, хајде ти седи па ми полако причај, шта знаш о тој „својој крви“, а ја ћу те слушати па ако ме убедиш, да си ти због ње такав, онда нека ти је алал!...

Раде, који се, док ја говорих, понова био узрујао, полако се стишаваше. Његове крупне очи, неодређене боје, које у маху, кад ме прекиде, си нуше као две жеравице — постепено изгубише онај сјај и дивљину. Погледа ме благо, питомо; лепо осетих, како ме његов поглед прелива неком нарочитом нежношћу... — Али, опет у маху, једним грчевитим покретом, стеже обе шаке и поче ломити прсте на њима, да они силно у зглобовима пуцаше. Опазих: борио се са самим собом. Направи на лицу једну издужену, пругасту гримасу; рамена му се затресоше и као да са себе свалише неки терет — исправише се... Пређе уморно руком преко чела, стеже слепоочнице, спусти кажипрсте низ њих — погледа ме право у очи па полако рече: