Iz policiskog života : anegdote, crte, epizode. Sv. 1

30 МИХ. М. ЂОКИЋ наеаи____- о ПИНННИ

— Да си мало боље сада гледао у мене и видео шта чиним — много би видео... Али ти то Ниси спазио... Нека... Ја ћу ти сад причати, па ћеш се у много чему уверити — па и у ономе, што никако нећеш да верујеш...

„ „Као што знаш, ја сам рођен у Б...... Родитељи су ми били добри и честити. У целој околини били су цењени и поштовани. Мој је отац рођен у срезу „Лепеничком, али... шта те се то тиче... Још као дете отишао је оданде и дошао овамо. Овде је радио, стекао неку цркавицу и оженио се. Друге године ја сам се родио. Он је имао четири брата и једну сестру. Сви су се они поженили а сестра удала и у своме месту рођења остали. Живели су одвојено; никад један с другим. Па и отац мој ретко је одлазио у место рођења; некако, изгле. дало ми је, да га је избегавао... Нисам га никод питао зашто то чини...

Ништа нисам знао о својим предцима. Трудио сам се, да то дознам, а нарочито кад сам одрастао и већ био у гимназији. Отац ми није хтео никад ништа причати...

И у првим данима мога детињства, ја сам био жив, немиран — и убојица... У школи, на улици, ма где, ја морам наћи разлога да се сваког дана са неким потучем и почупам — иначе, не бих тај дан рачунао да је прошао! На пример пођем улиЦоМ; нико ме не дира, нико ми пролазу не смета, а ја тек закачим по некога —_ и готова битка...

Тим моментима „разигра се нешто“ у мојим грудима, почне да лупа; осећам, лепо, као да неко маљицом удара... Што се више љутим и тучем, ОНО „нешто“ у мени све више и више лупа... Свакад сам био несвесан, шта је то. Али ми је то „добовање“ у мозгу, у жилама, у целом телу пружало толико храбрости и насртљивости, да сам готово увек бивао победилац! Клонили су се дру-