Izgnanici : albanska odiseja

ИЗГНАНИЦИ

Спустио се с неба, његов пролаз чека. Све је изгледало ко визија нека.

Па се, намах, разби тај облак, ко пара. Ја познах, у Краљу, лик Косовског Цара.

Пушник:

Шта је доживео један Србин клети 7 Четири владара. Ово му је пети.

Мој би отац за то мого пример бити, Сви смо гладни мира, трзавица сити, Стотине година код срећнога света, То је код нас мирних десетину лета.

Мала пауза.

Од старе границе сва ме нада мину, Од Рашке сам пош'о као у туђину.

Друш Пушник:

Гробове јунака такав уздах вређа: Није тамо прелаз отаџбинских међа,

Пушник :

Није, хвала Богу, на срећи и дару. Али чим границу остависмо стару, Мени се на груди тежак камен свали; Постасмо, одједном, немоћни и мали,

Друш Пушник;

Никада у земљи не осетих беду, Ратовасмо друкче, по плану и реду. Логори нам пуни шумора и граје,

А туђа нам земља тужну слику даје: Шатори ко черге, наерени стоје, Људи ноћу зебу, а дању се зноје,

И кад киша лије, и кад сунце жеже, Сви су равнодушни, сви ћуте и леже.

11