Izgnanici : albanska odiseja

78

ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ

Пушник:

Нигде наших поља, ни жита, ни вина. Сећаш ли се оног царства питомина 7

Друш Пушник:

Знаш китњасте равни сеоских атара,

И скривене чари логорских ватара 7 Ћутом се пешачи, рад конака стане,

И, за тренут, ватра на све стране плане, Пренуше се душе, једном судбом збране, А ватре се ложе и у топле дане,

Свеже вече пада, или влага дави, Хладно је по телу, а срце се крави, Спотичу се главње, пламенови лижу, Питоме се речи и сећања нижу,

И детињска радост ратнику се враћа. Краде се од ноћи да би била краћа, Краде се од дана да би лакши посто. (О, чаробне ватре, кад сам крај вас осто, Било ми је као испод кућне стреје. Душа се отвара, реч је топла греје.

(О, логорске ватре, али сте нас пекле ! Око вас се речи најлешпе изрекле,

Сва клонула срца омекшала кличу,

И све ратне приче и вести што ничу Ту се ките, докле огањ дрва сатре.

А жара до зоре од синоћне ватре! Сутра нови живот, сутра патња стара, А сви ведри — оста и у души жара.

Пушник:

Сит сам свих лепота што природа даје, И ових тишина, Сад сам жељан граје, И кртога смеха, и шумнога збора, Човека достојна једног божјег створа. Досадна ми свака о природи прича: Ја сам доживео само дане цича,