Jugoslovenski Rotar

i prijateljstvu i o svemu onom, što nam je svaki dan u mislima i na srcu. U tom raspoloženju rado bi bili dugo ostali skupa u elitnoj kavani kraj starodrevnoga Dušanova mosta, da nas naši provodići nisu prisilili na počinak, da sutradan rano Dponovno uzmemo putnu palicu

u ruke i da krenemo na

daleki put prema Bitolju. Krivo bi učinio, kad ne bi još spomenuo da je uslužnost i gostoljubivost brata Bogdanovića upravo na takvoj visini kaošto i kvaliteta svega što pruža njegova kuhinja i njegov podrum.

17 juna 1935. Neznam da li je petao već treći put bio zapevao kad su nas, sledećeg jutra, digli iz udobnih i mekih ležaja, te je s nama počela kretati čitava autokolona, koja se počela pomicati iz Skoplja uz pratnju prvih sunčanih zraka. Iskazali smo još čast hiljadama francuskih vojnika, koji su pali za oslobođenje naše domovine i koji sada počivaju na groblju povrh skopljanskoga brda. Do srea te gane kad ovde vidiš koliko je ljubavi posvetio pomenu tih heroja skopljanski francuski konzul, g. Girs, taj veliki prijatelj našega naroda, našega pokreta i naših skopljanskih drugova. — Tetovo, Gostivar, Kičevo, lepi i zamamljivi, vrlo interesantni gradići okruženi brižljivo obrađenim poljima i uzorno gajenim voćnjacima, sva dolina Vardara s neopisivo lepim vrhuncima i bregovima, mnogobrojni visoki prelazi sa svojim idealnim serpentinama, Šar-planina sa svojim brojnim vrhovima i gorskim jezerima, dolina Crne i konačno sam Bitolj, nad njim pako deda Pirister: sve je to jurilo mimo nas kao u filmu, koga se ne bi nigda nagledali, kome se ne bi mogli nigda dosta nadiviti niti ga dostojno pohvaliti — nikada se ne može o tome dostojno govoriti ni pisati, to treba videti. U Bitolju su nas otvorenim rukama primili članovi novo osnovanoga kluba. Još ranije je spomenuti brat Tasa Tasić koji se amo doselio iz Skoplja postavio prvi kamen za novu našu rotarsku zgradu u Bitolju. Sabrao je oko sebe još 17 članova osnivača, koji nam jamče za lep i uspešan razvoj rotarskoga rada u toj najjužnijoj rotarskoj jedinici naše domovine. Pomislimo li da je Bitolj imao pred rat otprilike 80.000 stanovnika, onda se možemo uveriti Što znači za nas taj grad, iako je broj njegovih žitelja spao, iza rata, na 33.000. Kroz grad je prošla ratna oluja u svem svojem razmahu i ostavila duboke brazde koje brojnim ruševinama još i danas pričaju kako su teški časovi bili dosuđeni ovome gradu. No ostale su još i mnogobrojne zgrade kao svedoci nekadanjeg blagostanja i veličine. Kolikogod me srce nagoni da i dalje govorim kako nas se silno dojima ovaj interesantni grad, kako je neopisivo lepa njegova okolica, moram da to propustim i da se vratim našemu klubu koji smo, 17 juna naveče, inaugurisali. Brat Jevtić, član novoga kluba, primio nas je pod svoj gostoljubivi krov i učinio sve što se dade učiniti, i mnogo više nego smo mogli očekivati, da nam boravak u Bitolju bude što udobniji. Na terasi njegova. hotela vršila se inauguracijska proslava 5 једпаkim programom kao i u Leskovcu. Bili su na proslavi brojni članovi kumovskoga kluba iz Skoplja sa francuskim konzulom g. Girsom, brat dr. Voja Kujundžić iz Beograda, brat Dragan Tomljenović iz Zagreba, a svoj ljubljanski klub zastupao je sam guverner dr. Krejči. Od odličnih govora što smo ih te

9