Jugoslovenski Rotar

тако да често пута поједини градови нису могли ни најпотребније издатке да учине односно нису имали буџетске могућности да се утроши на оно, што је неопходна потреба тражила и изискивала. Отуда је дошло и до великих задужења код појединих градова а нарочито су ова задужења постигла прилично велике своте у доба кризе и лоше коњуктуре.

Градови, па и наш град, морали су сасма други правац свога битисања узети и потпуно преуредити своја газдинства. Речено нарочито важи и за наш град, који је већину својих прихода добијао из земљишта, а тек незнатан део расхода је морао покривати градским прирезом.

После рата у нашој новој држави настале су нове прилике и нови услови живота и према тим условима, према тим приликама наш град, као уосталом и остали градови у Војводини није се прилагодио. Лако је било после рата убирати велике прирезе, јер је с једне стране било грађанство као добар платиша, а с друге стране пак надзорна власт о овоме није знала и умела да води довољно рачуна. И место да су се у доба просперитета, управљајући људи пробудили и увидели да се мора финансијско газдовање у граду из основа променути и да се извори прихода морају на другиој страни наћи, место свега тога животарило се, нису се никакви радови тон такови предузимали из којих би се црпили извесни приходи, а који би приходи заменули утрнуле приходе из градског земљишта. Требало је у то доба не само изводити јавне радове, који по мом мишљењу треба да су једно од најважнијих брига свагдашње градске управе, него је тада у том добу требало свим силама настојати да у првом реду једно од најкористоноснијих јавних предузећа као што је Електрична централа дође у градске руке. У то доба наша данашња Електрична централа могла се добити уз врло јефтине паре. У исту да се утрошило пар стотина хиљада динара данас би имали не само једну модерно уређену електричну централу, могуће са мањим капацитетом од данашње, али која би била у стању да производи електричну енергију куд и камо јефтиније од данашње, а сем тога град не би морао да издаје стотине хиљада за осветлење просторија и улица. Исто тако град је требао у. властитој режији да сагради водовод и да приходи тога водовода покривају један део градског расхода. Такође је требало, јер је за то било могућности да се сагради и једна, за то време молерна кланица, која би одбацивала бар 2—8 пута више прихода од прихода који одбацује данашња наша шупа, коју ми називамо кланицом. Ето то су У главном а специјално за наш град, да не говоримо и о осталим предузећима, као на пр. саобраћајна средства, градске штедионице и др. карактеристична предузећа, која одбацују велике приходе па и у рукама јавноправних тела као што је и нах град, јер ипак је то јасно да рентабилитет ових предузећа је већи ако се наласи у приватним рукама.

Ево из овог кратког излагања можете од прилике да добијете извесну слику о финансијском стању наших градова (мислим градова који се налазе са ове стране Саве и Дунава) јер о србијанским градовима говорити у истом овом смислу како ми третирамо градове не може се, будући је тамо посве други еклоп а до недавна опи нису ни имали град у оном смислу у каквом га ми замишљамо. Наиме србијанески градови се тек сад почињу развијати и према томе и потребе њихове су куд и камо мање него код наших градова, те на тај начин још за сада не можемо у исти ред стављати њихове градове са градовима који се налазе са ове стране Саве и Дунава. Дакле као што рекох сем неколико богатијих градова пиједан град

249