Književne novine

BROJ 39

_ ve ošsetnija oskuđica dobrih savremenih komada na repertoaru naših · pozorišta ne sme otupiti kritičnost prema komadima koji, iz većeg broja napisanih a neuspelih, stižu na 8šcenu, jer je reč upravo o tome da našim pozorištima treba dati komađe koji su

idejno-umetničkim i scensko-tehničkim kvalitetima dostojni naše revolucionarne 8ivarnosti i naše nove kulture, o tome đa možemo pravilnom kritikom učestvovati kako u izgradnji našeg savremenog repertoara tako i u formiranju realističkog stila naših pozorišta. Naročito je odgovorna dužnost kritike kad se radi o delu naprednog pisca neosporna talenta, koji je već stekao priznanje, i od koga se e pravom može zahtevati bolji kvalitet od onoga koji je u iznesenom delu poštigao.

Tzvođenje komedije »Večera« od peenika »Majke Stojanke«, od pisca koji je napisao niz pripoveđaka i objavio knjigu komedija, očekivalo še 8 interesovanjem, iako su nedostaci komeđije primećeni i u Knjizi. Po literarmmoj obrađi komedija zaslužuje inšeresovanje, Prikazivanje komedije na Bceni beogradskog Narodnog pozotrišta izazvalo je živu diskusiju kod publike, koja je osetila da komedija stvara izvestan nesporazum, A sama pretstava potencirala je problematičnosšt komedije, istakla još jače nedoBtatke u koncepciji i obrađi. Sam piBac je iz kontakta njegova komada 8 publikom svakako stekao dragocena fiktustva za svoj dalji rad na drami.

Skenđer Kulenović je napredan piBac đokazana falenta, čiji je stav prema stvarnosti, iz koje je uzeo temu, ođređen. On nije pogrešio u oceni same stvarnosti, on je osudđio ono što je za osuđu a afirmisao ono što je za afirmaciju, Pitanje je u tome kako je on svoju ocenu izrazio, kako je prika-

zao Ono što osuđuje a kako ono što ·

afirmiše. Reč je o metodu, o prilaženju temi i o obrađi,

. Tema je uzeta iz naše društvene stvarnosti, i ta tema po sebi nije ni promašena ni beznačajna, No kako je pisac koncipirao komediju, kako je iz stvarnosti izvukao sadržaj, kako je postavio problematiku, kako kroz rad nju proneo ličnosti, kako je kroz ličnosti prikazao društvenu stvarmost u kojoj one pretstavljaju suprotne snage? U komediji Kulenović je prikazao upinjanje jednog dela svrgnute buržoazije da se, Mlužeći se svojim iskustvima i navikama u zauzimanju položaja, uvuče u aparat novog društva nastalog revolucionarnim preobražajem, Te pretstavnike tučene buržoazije koji nisu iščezli odmah pri likvidaciji okupatorskih vlasti, pisac je uzeo u trenutku kađa su njihova upinjanja već došla u kritičnu fazu. Rasplet ko-

KNIIŽEVRIETNOVINF

O PROBLEMATICI SATIRE NA DOMAĆU REAKCIJU

(Povodom Kulenoviće ve komedije »Večera*)

medije je slom iluzija i mahinacija tih maskiranih neprijatelja. Pisac ni” je imao nameru da prikaže ostatke one vrhuške ranije vladajuće klase, koja je već potpuno izgubila bitku i kao otvoreni neprijatelj strši u novom društvu kao neznatno tuđe telo, on je uzeo onaj deo takozvane domaće reakcije koji pokušava da se uvuče U »pukotine«. Njegove ličnosti jesu izraziti neprijatelji novoga društva i oslobođenoga naroda, ali neprijatelji koji se još ne smatraju potpuno likvidiranim niti polažu sve na spiritističko očekivanje »promene spolja«, to su tipovi koji su u kapitalističkom društvu bili prišipetlje najmoćnijih, pod okupacijom bili sluge okupatorskih slugu, a u novoj državi špekulišu, pokušavaju da se prilagođe novom stanju u svoju korist, radi kamuflaže se rastapaju u izjavama lojalnosti, a štete i truju oko sebe, Oni su onaj deo predratne inteligencije koji nije iskreno prihvatio narodnu vlast i društveni preobražaj, i koji izvesno vreme može da se kamuflira svojom stručnošću, pošto pretežni deo inteligencije iskreno hoće da sarađuje na novim zađacima.

Ima li ljuđi kao inženjer Gojko Novaković, koji kao potpuno tuđi novom društvu dolaze do izvesnog položaja u privredi? U doba kađa se komedija odigrava — godinu dana posle oslobođenja — bilo ih je, ima ih i danas kada uveliko izgrađujemo socijalizam, a biće ih u raznim vidovima i u skoroj budućnosti, dok ne bude potpuno iščupan koren buržoaske klase koja je već izgubila sve pozicije, dok ne budu potpuno likvidirani ostaci i recidivi buržoaske ideologije,

Međutim, kad pisac hoće da prika=že neumitno slamanje pokušaja ka mufliranih neprijatelja u novoj društvenoj stvarnosti, on mora u tipične okolnosti staviti tipične likove. On mora ne samo pokazati snagu novog društvenog uređenja, nego, da ne bi nepravedno prikazao narodnu vlast slepom i nesposobnom — što ona nije, on mora i te uljeze prikazati onako da bude mogućna obmana koju oni privremeno vrše, Tu pisac nije uspeo. Nije dovoljno prikazao tipične okolnosti, svojim negativnim ličnostima nije suprotstavio uverljivo pretstavnike novoga, a te pretstavnike staroga, negativnoga on je prikazao tako očito i banalno pokvarenima da postaje neverovatno da su oni mogli obma=– nuti narodnu vlast, izigrati masovne organizacije i radničku klasu, a očitost njihovog ličnog nitkovluka

Mario Mikulić: Mešanje cementa (Sa izložbe likovne i primenjene umetnosti mlađih)

koji bi bio za osudu i u građansko] komediji — ne dopušta da se u pravoj meri pokaže snaga i moralna veličina novoga društva koje oni hoće da kompromituju i ruše. i

Ako pisac hoće da di jednog nepri jateliskog uljeza na položaju direkfora Mlektrozavoda, taj uljez, radi Dpodudarnosti sa stvarim odnosima, mora bar izgledati stručno sposoban i re lativno pošten. Pisac ima mogućnosti da kroz radnju pokaže njegovu javnu prividnu odanost novom „društvu, a njegove skrivene stvarne mahinacije i neprijateljske postupke, u prvi mah nepoznate prikazanoj sredini, A da bi to učinio, pisac pre svega mora te ličnosti prikazati u radnji, u akciji kroz koju se ispoljavaju one a pokazuje društvena stvamost u kojoj hoće da se prevarno plasiraju.

.U komeđiji »Večera« ustvari nema radnje. Kroz tri slike traje ista situacija. Čitavo dešavanje na sceni vrti se oko toga da Novakovići namame na večeru Omera a da zadrže i Čedu koji je došao da izbavi Omera. Za vreme pripreme večere i same večere, koju direktor Novaković priređuje na svoj rođendan koji se poklapa sa prvom g0o-

dišnjicom oslobođenja Saraieva, svi prisutni, „koji stalmo izlaze sa scene i „ulaze na scemu, juriščaju na Omera i Čeđu s Dpo-

sebnim računima. Među samim pretstavnicima reakcionarne buržoazije na sceni· ima nesuglasica i nesporazuma, a radnju zamenjuju dijalozi i prepričavanja. 'Novakovićka hoće da udesi brak, iako njena kći Vesna i neće da se uda za Omera. Između žene i muža dolazi do nesporazuma, jer Novakoviću nije toliko stalo đo braka kćeri koliko do intervencije verenika Omera u pitanju istrage profiv njega. Pravnik Tvrtković, s kojim je Novaković imao stare račune a s kojim se sporazume=va zato što uzajamno znaju sve SVOje nitkovluke, drži Novakovića u obmani. jer on sluti da će Novaković dolijati, i ne traži više njegovu pomoć nego traži Omerovu intervenciju da dobije bolju službu. Umesto radnje, ima splet interesa i intriga. Glednocima su ličnosti od samog početka jasne kao banalni nitkovi. i čuđe se kako takve ličnosti mogu ikoga obmanuti. Gledaoci se čude, jer od samog početka komedije nađ tom jedinom situa·cijom lebdi nagoveštaj spolinog raspleta u viđu intervencije vlasti. Onim što se scenski dešava u fri slike radnia se niukoliko ne razvija, samo se ličnosti je pisac hteo scenski da ilustruje jednu pripovedački shvaćenu situaciju. Fisac te prefstavnike ftučene buržoa= zije hoće da da »iznutra« umesto kroz akciju, a glavne ličnosti isuviše su mizerne i odvratne a da bi neprekidno potenciranje iste situacije dovelo do rašćenja dramske napetosti.

'wU to društvo okuplieno na večeri, u kome svi, pa i mati i kći i muž i že-

na jedno drugom bacaju u lice prlia-·

vo rublje a dve rođake liju pogrde, jedna velikosrpske a druga velikohrvatske, u to društvo pokvarenjaka koji se uzajamno preziru i znaju jedno o drugom gadosti iz prošlosti i iz sadašnjosti. pisac dđovođi Omera Sabrića i njegovog priiatelin Čedu Jovanovića, koji su bili partizani a sađa su sredmji rukovodioci.

Omera, koji igra ulogu predratnog verenika Vesne, osorne prema njemu, sami ovi reakcionari karakterišu kao smetenjaka, koji nije naročito značajan u novoj »hijerarhiji«, a i u ratu je učeštvovao kao partizan »samo od četrdeset četvrte«, I ovako karakteriziran, Omer deluje deplasirano kao rođak ove sredine. Ako on 1 ne zna sve ono što ulica priča o ljubakanjiu Vesne s gestapovskim oficirom pod okunacijom, ako on i ne zna šta je sve Novaković rađio za vreme rata i šta je o njegovom poslovanju posle oslobođe-

detalinije ofkrivaiu, kao da .

nja utvrdila kontrolna komisija, čitavo to društvo Novakovićevih, Tvrtkovićevih, zagrebačkog apotekara Lastića i dveju lajavih rođaka toliko je manifestno kriminalno, da je neshvntljivo da iole pošten čovek može u njemu boraviti i slušati licemermne izjave koje u svojoj karikaturalnosti prema svemu velikom u našoj stvarnosti zvuče kao blasfemije, A Čedo Jovanović, koji nije zaliubljeni smetenjak, a kome i reakcionarna družina priznaje da je prvoborac od početka ustanka. delujie apsurdno u ovoj situaciji, On doduše nekoliko puta pita svoga prijatelja Omera gde ga je to doveo, ali ostaje. izjavivši da neće društvu ostati dužan »rafalima«. Međutim, da li je metodski pravilno da pisac dvojicu pretstavnika novoga društva (ako Omera možemo smatrati takvim) pušta da vode dvoboje rečima s očitim neprijateljima, čak Omera đa prima poljubac histerične majke svoje verenice? Protiv štetočina novo društvo ima narodnu vlast, detroniziranu buržoaziju ono tuče i odozgo. aparatom vlasti, i odozđo, snagom i budnošću masa. Međutim, Omer se drži kao da uopšte ne opaža apsurdnost svoga prisustva u svojstvu budućeg člana porodice. a Čedini »rafali« neefikasni su, jer ni akađemske diskusije ni nadmudrivanja za večerom nisu praksa u borbi napredme snage na vlasti protiv fučene buržoazije koja nastoji da šteti. Argumenti su potrebni u ragskrinkavanju pređ javnošću. a ne u diskusiji sa samim štetočinama.

Osnovni nedostatak u tome je što u komediji nema radnie kroz koju bi se rešavao sukob između novoga društva i tučenih, izolovanih ostataka staroga. Pošto umesto radnje imamo jednu istu situaciju, u komediji se ne vidi nova društvena stvamost pred kojom su mahinacije buržoaskih štetočina, koliko god opasne. nemoćne, nego pisac nagoveštava neki spolini dekor u vezi s proslavom godišnjice oslobođenja. a čitava društvena atmosfera nagoveštena je kroz dijaloge, i to uglavnom »obmuto«, kroz dijaloge reakcionara. Kađa ne bi od početka komedije nad situacijom lebdela kontrolna komisija, o čijoj se istrazi čuje, izgledalo bi da su ovi pretstavnici starog drušiva zaista bez brige preneli u novo društvo sve naidrastičnije malverzacije iz starog društva. A pošto je sve dato u međusobnom odmotavanju prljavog rublja, moglo bi izgleđati đa je i konfrolna komisija samo »floskula« — kako priče »ulice« o krivicama ovih ličnosti naziva Tvrtković, kao i priče o tome da je Novakovićeva žena podvodila kćer gestapovskom oficiru, da je Novaković bio četnički ortak a Tvrtković ustaški pouzdanik. Uz to. Omer, kome se Novaković obraća za imtervenciju kao nedužan predmet istrage, uopšte ne pomišlja o krivici budućeg fasta.

Pisac te negativne ličnosti daje ot“ početka određene u nitkovlucima; raz– golićuje ih u međusobnim dijalozima, i otpočetka nagoveštava da će Novaković dolijati. No ne suprotstavljajući im snagu novog društvenog uređenja drukčije nego kroz Čedine (vrlo neubojite) »rafale rečima« i kroz nagoveštaj kontrolne komisije, on je prenebregao aktivnost masovnih organizacija, budnost samih radnika koje Novaković najvulgarnije pljačsa, Vlast koja je u rukama radnih masa a ne samo u izvršnim organima. Insistirajući više na ličnim osobinama nego na društvenoj akciji uljeza iz detronizirane klase, razglabajući u psihološki šaržiranim dijalozima opačine i iluzije tih ličnosti, on je prenebregao da konkretno o. crta tipične društvene okolnosti u kojima oni moraju preirpeti poraz. U komeđiji njih ne pobeđuje nova društvena praksa sa SVO_ jom iđeologijom ı svojim moralom.

nego istražni organi hvataju Novakovića kao običnog kradljivea državne imovine, Rasplet dclazi spolja, u vidu novinske Vesti o rezultatu istrage, a Omer i Čedo, koji u komediji pretstavljaju nove ljude i novo društvo, usvari beže na tu vest koju donosi lajava Rosa, kao da prosto hoće da se ne kompromituju u kući dolijalog štetočine. Njihova moralna i idejna nadmoćnost nije došla. do scenskog izraza. Ne motivišući dovoljno kako je nitkov Novaković mogao postati neogra– ničeni upravljač preduzeća u novoj državi, pisac je ostavio nelasnom i Vesnu. Dosta je tipično da su odmah posle oslobođenja mnogi problematični tipovi pričali o svojoj saradnji s narodnooslobodilačkim pokretom, o svojim starim simpatijama i vezama. U ličnosti Novakovića ta licemerna hvalisavost duhovito je karikirana. No iz komedije se ne vidi da li je Vesna zaista do rata bila simpatizer komunističke partije, đa li ie ona polkva– rena ili slomliena, da li ima ikakvog osnova priča Novakovićeva da je njegova kuća bila puna marksističke literature i sastajalište naprednih ljudi. Iz držania Omera, na koga se Novaković poziva kao na svedoka, to se ne vidi, te je blasfemija koju Novaković čini ističući svoju kuću kao »mali Marks-Engelsov institute ostala dvosmislena. Omer kao da podržava tu laž — iz slabosti, a pisace međutim nije hteo da uperi oštricu satire na kolebljivog i slabog pripadnika napredne društvene snage, na smetenog i oportunističkog Omera. Na to bi on imao pravo, jer ličmosti kao Omer zaslužile bi nemilosrdnu satiričnu žaoku. Pisac je prikazao iluzije koje gaje pretstavnici tučene klase, navikle da vlada i da se snalazi, ali nije besmislenost tih iluzija prikazao u sukobu s društvenom praksom, on je do sloma tih iluzija doveo intervencijom koja nema veze sa samom radnjom komedije. To je jedan od metodskih nedostataka, iz koga ističu drugi.

Pisac je stvorio još jedan nesporazum u Svojoj komediji. U tu situaciju bez radnje, rastegnutu na tri slike pune dijaloga, on je umetnuo još i vrlo, osetljivi problem nacionalnih odnosa ~u Bosni. U doba kada je narodnom re= volucijom već rešeno nacionalno pitanje, kada društvena praksa uklanja i ostatke ranijih nacionalnih suprotnosti i predrasuda, pisac je na sceni dopustio Rosi da drži četničke a Ljubici da drži ustaške harange. Te reči, razume se, u piščevoj postavci ima-

ju da posluže karakterizaciji ostataka reakcionarne buržoazije, da pokažu kako je strašan bio šovinizam koji

je borbom uklonjen i ostaje samo još i

kod aveti tučene klase, — ali sa DO-

zornice te reči zvuče mučno, isto kao

i međusobni vicevi Novakovića i Lastića u vezi s Beogradom | Zagrebom. U komediji ortaci ustaša i četnika govVore o nacionalnim odnosima, a po" što nije prikazana društvena praksa, te reči dobijaju izvesno scensko dđejstvo kojim pisac ne vlada. Specifična problematika nacionalnih odnosa u Sarajevu ugurana je u pretesni okvir ove skroz dijaloške komeđije od svepa jedne situacije, a stvar je otežana time što je pisac uneo nacionalni problem čak i u jeđnu istu porođicu (Novaković-Srbin i Novakovićka-Hrvati= · ca), te se nacionalni resantimani ispo-

avaj i kroz histeričnu bračnu sva-

U ovoj komediji, u kojoj je pisac pokazao znatnu sposobnost zapažanja pojava i detalja, brigu za vajanje ličnosti i senčenje u dijalogu, došla je do izraza i disparatnost između komičnog smisla komada i psihološke aparature kojom se pokreću dešavanja na Sceni. Ne razvivši radnju do mere u kojoj bi mogao pokazati pravi sukob, pisac je ovu komeđiju opteretio Sa suviše problema, a na komične ličnosti, koje se nalaze u međusobnim sukobićima, navešao suviše rekvizita teške Kkvazipsihološke drame. Pisac, koji još nema dovoljno iskustva, poslužio se sa dva postupka ođ kojih nijedan ne odgovara sadržaju koji je obradio. On se delom služi procedeom Krleže recimo u »Agoniji« »razrivajući« svoje ličnosti »iznutra« a delom procedeom Nušića koji opačine građanskog društva ismeva sa građanskog „stanovišta, kroz burleskne situacije.

Pošto nisam imao nameru da ulazim u ocenu samog izvođenja, smatram samo nužnim da pomenem: Đoković i Borozan, koji su obojica mladi kao reditelji, uneli su mnogo oz_ biljnog napora u režiji u kojoj je aktivno učestvovao i sam pisac, — ali njihov pokušaji da nedostatak scenske živosti teksta nadđoknađe burle_ sknim potenciraniem i šaržiranjem ličnosti doveo jie do mučno prenapete igre pojedinih glumaca. Na sceni su metodski nedostaci komeđije postali još vidniji.

Nesporazum koji je nastao usled piščevog nesnalaženja kađa je prilazio temi i usled promašenog metodskog postupka pri obradi teme, treba da bude pouka za talentovanog, pisca Kulenovića, koji brižliivo rađi na teksto“vima, da ubuđuće izbegne takve greške i da. adekvatnije kaže ono što hoće i ima đa kaže. A on ima šta da Se i ima sposobnosti đa to bolje kae. Jovan POPOVIĆ

Nedelja knjige u Kragujevcu

Savez kulturno-prosvežnih radnika u Kragujevcu priređio je Nedelju knjige u vremenu od 24 do 30 oktobra. U okviru Nedelje knjige predviđen je bio niz drugih priredbi u vezi sa knjigom, kao izložba i predavanje o značaju knjige, obilazak biblioteka frontovskih jedinica i najzad nagrade „najboljim bibliotekama,

. Izložba knjige otvorena je u sali Prve muške gimnazije. Broj posetilaca bio je relativno veliki, ali ono što su sa izložbe poneli nije im đavalo pretstavu da su zaista bili na izložbi. Priređivači nisu pristupili poslu sa nužnom odgovornošću i, čini se, starali se samo da poređaju izvestan broj knjiga u dva reda štekera ne vodeći računa šta treba izložiti,

Izloženo je nekoliko veoma starih knjiga na srpskom, ruskom, grčkom, Jatinskom, mađarskom i drugim jezicima, štampanih u raznim „mestima. To su knjige narodne biblioteke. Zatim, jednostavno je preneseno u salu gimnazije sve što se moglo naći toga trenutka u knjižari »Svetlost«.

Jasno je onđa da na izložbi nema

mnogo i mnogo značajnih pisaca. Tako je Tolstoj zastupljen samo sa dve male sveščice pripovedaka i to jedna štampana u devetnaestom, a druga. u dvadesetom veku, Puškina ili bar knjige o Puškinu nigde. A isto tako nigde ni savremenih sovjetskih pisaca: Fadejeva, Šolohova, Feđina, Simonova, Brenburga, Panove i drugih. Sa jugoslovenskim piscima isti slučaj. Nigde da se viđe Dositej, Daničić, Radičević, Vojislav Ilić, a od savremenih Gligorić. i drugi, Ćopić je zastupljen sa »Ratnikovim prolećem«, Bora Stanković samo sa pripovetkom «U vinogradima«, a Šenoa je usamljen u jednom uglu sa svojim »Prosjak Luka. A od stranih, nigde Zole, Flobera, Mopasana ili Aragona, nigde Sinklera i drugih.

Nedelja knjige u Kragujevcu donela je, pored izvesnih koristi jedno iskustvo: da se ovako značajnom poslu mora pristupiti sa dužom pripremom i.sa više shvatanja odgovornosti, Ovako obimnim poslom ne može se, sa kratkim rokom prosto »zadužiti« jedno ili dva-tri lica. M. Ž.

. Od Podlabina krenuli smo stazom preko krša, do male kamene kućice. U svijetloj kuhinji dočekao nas je stari rudđar Dinko Bičić, ili, kako ga cijela Labinština zove — Domac Rota. Radio je danas u prvoj smjeni, šest stotina metara pod zemljom, poslije podne na partiskom „sastanku proučavao je materijale sa Kongresa, a sad drži u ruci »Borbu«.

Rota ima šezdeset i pet godina, a smije se zvonkim čistim smijehom kao dijete, Svijetlozelenkasta košulja razdrljena mu je na džinovskim grudima, sijeda, kratko ošišana kosa Sjaji srebrenasto na širokoj snažnoj glavi; nad prodirnim očima kao streha oštre dugačke obrve pšenične boje.

je uhvatio flašu sa rumenim istarskim vinom, da nas počasti, ona Je nestala u njegovim ogromnim šakama. Njegova žena Marija (moja drugarica, član Partije«, pretstavio ju je stari Bičić), u crno odjevena punog blagog lica, plavih očiju i glatko počešljane crne kose, donijela je čaše sa ruba kape starinskog ziđanog kamina koji je u ovoj kuhinji sađa služio kao draga uspomena. Do njega je u uglu postavljen moderni šporet i oko njeBa bijele pločice, Na tavanici, u pra= Viinim razmacima ostale su gvozdene ke, i na njima vise komboli, grozSenić kuruza, za kokoši. Na stalku JR a VČUra, Za vodu. A na čelnom . OKO Velike uramljene Titove sli-

ke, bijeli izvezeni peškiri.

Pa Stolom je sjedioi starčev sin Marijo. član rudničkog komiteta Partije i Milevoj Dinko — barba Ciko — Ro_

"Ma drug od mladosti do da-

28 se priča: 1900 godine Domac Rota, sin koiona—kmeta kod gospoštije, Bobic ] SNE I još 1900, Domac je učestvo-_ wOIEĆI Spontanoj protestnoj akciji za njenje radnog vremena. Radilo se snaest | anaest sati za etnaest-šeda: dev OIR mjesečno. Izborili su taih Sati rada u jami, deset vani. daridi Moga kasnije sastali su se ru3 Oba i jedan drug govorio je Organizacije. Domac je agitovao, OB maja 1909 oni su štvorili

i ada. n.

»Revolucija je i kod nos

Roksanda NJEGUŠ

sindikat i pošli u i i EO p prvi organizovani

— Jesmo organizovali štrajk, ali nismo pomoć štrajkačima, — veli stari Bičić i duboko povlači dim cigarete pa propalo, A i kapi* nam bili, poslije smo to vidjeli, svakakvi, Vodimo štrajkove, a oni, znaš, sve nešto namiguju s gospodom. Zato nismo uspjeli ni devetsto četvrte. Dva mjeseca gonimo se sa gospodom za nadnicei vri_ Jeme, ne popuštamo, a oni vele »dajmo malo pravo i našoj direkciji, pa ćemo se lakše pogoditi«, I dali mi malo, a oni uzeli sve. Vratili smo se na posao poslije dva mjeseca, skresali nam nadnice, zatvorili nekoliko drugova. Sakupimo se, a žandari kundacima rasteruju naše skupove. Ne možeš živjeti,

Nizale su se borbe, a oko rudničkih okana bilo je sve više žandara, Tri mjeseca trajao je štrajk devetsto šeste i u glavnom uspio. Tada su ruđari do-

· bili na poklon od puljskih radnika

Sliku Karla Marksa sa crvenom trakom i Manifest. Gledali su mudro, brađato lice i čitali Manifest, Sve miliji postajao im je mudri velikan, a Šve dalji socijal-demokratske glavešiBe, koji su često jeli i pili sa gospoCAIUS Direkcija je to koristila i, mao Po malo, kršila mučnom borbom ŠOOO 296 prava.

~ ZatO Smo devetsto desete opet veli štrajk, — priča stari Bičić, — {ar binštinu preplavili žandari. A mi ne damo se, Našlo se nas nekoliko mladića jednog popodneva na Vinežu' kod Basanića krčme, razgovaramo mirno, a naletili žandari i naredili krčmaru da zatvori lokal. Pošli mi kući. Jedna žanđarska patrola ide ispred nas, druga iza nas, Viđimo, biće guŽve. Prošli mi kuće u Vinežu i čim malo odmakošmo, vođa prve patrole obrne žandare na nas: »Mi ćemo vas udesiti, lopovi.« I poletiše na nas, Jedan me žanđarski skot ubo dvaput bajonetom u ruku,

Stari rudar zavrne rukav na lijevoj

* Rukovođioci

p0bijedilq«

ruci, Duboki ožiljci presjecali sw snažnu oblu nadlakticu u čitavoj dužini. E Mene su napali prvog — nastavlja on. — Branio sam se, Gušao sam se s njima, dvojica me htjedoše zadaviti, pritisli me uz jedan suvozid, bajonete mi uperili u prsa, Razmahnem svom snagom, — pokazuje sta_ rac i raširi ruke snažne kao najljepše grane staroga platana i odbacim obojicu. A onda — bješte noge... Zapucaše. Vidim, stići će me, Prebacim se i zaklonim iza suvozida pa udri kamenjem po njima. Gađao sam dobro i nadaleko. Pobjegli su, pasji si novi,

_ — Magarci grdi, — začini i njegova žena Marija, — kako su napadali na narod.

Stari Bičić nasmiješi se na ženu i opet se obrati nama:

— Vidim, .iskrvariću. Treba ići u Labin doktoru. Ali uvela gospoda op= sadno stanje zbog štrajka, pristigao policiski čas a ja, kud ću, šta ću, obratim se policajcu. velim žandar me ranio, moram dokturu, A on, hoće da me uhapsi. Naiđe neki šumar, obrlati policajca pa me odvede doktoru. Doktor, neki PFurlani, kad je čuo da me žanđar ranio: »Ti ne spađaš pod rudnik, veli, ja te neću liječiti.. Odvukao sam se jednom drugom doktoru, GerSi, bolji čovjek je bio i on me je liJEčio| Kod njega sam' našao i ostale

Tugove, svi su bili ranjeni, jedan sav crn, kao da ga je grom ugljenisao.,

Poslije šest mjeseci morali smo pre=

kinuti štrajk,ljudisu i , Strajk, padaliođ glađi. ol Desu oni iz Druge internacionale

da su u zemlju propali. Ne možeš ih ni vidjeti, OUR. RA ifbovd, Vratili se mi, a direkcija veli »zakleti se morate da ćefe raditi kako mi hoemo«. Krvav je to povratak bio. PS Onda sam ja došao u rudnik. upada barba Ciko. — Znam kako je bilo, Ti si se malo poslije oženio, Barba Giko je malen, suh, gusta mreža borica igra mu oko nešto kosih očiju. Stalno je u pokretu. obrve mu se spustile sa strana i napravile iznad živih smeđih očiju pravi kut a mali brčići pridali su tom licu nekakav. obješenjački izram, #

— A, Marija, kako je bilo? — razveselio se odjednom Domac Rota. Jesmo li tri dana igrali?

— Jesmo, jesmo, — skromno potvrđuje Marija. —_ A teško smo živjeli. Zaboravio si kazati, petnaest kruna na

ŠI. SO

| Mo (ŽA .

s Dinko Bičić

mjesec, kukuruzni hljeb svakog dana i još si morao od foga ulje za rudđar-

| ti. Onda oš bila PRM U iDpM E UBOVa nda je | uglju kamenja. A oni numerisali va-

lampa na ulje, A i poslije, trinaeste, kad su došle karbituše, sami smo karbit za jamu morali kupovati, Oni su rekli »muss« — pa gotovo.

— Ja, ja, nije bilo gotovo — buni se Dinko Bičić. ii

Kad je došao rat Austrija je mobilisala rudare u »Arbajterkompani«. Izvela ih je na trg i zaklela. A kad je ceremonija bila gotova, saopšteno im je da će raditi jedanaest, umjesto de-

Se JW)/{777 SO

o OV O „O

vet sati. A glad iz mjeseca u mjesec steže sve više kao polip.

— Repu smo jeli, onu frišku i ponekad malo kukuruza...

— Jeste li čuli za »anbinđen«? pita nas stari rudar. — Niste! Mi smo

Crtež Pjera Križanića

ga u tim godinama upoznali, Austrija hoće toliko i toliko vagoneta, ne izbaciš li, šalje te na front. I našlo se u

gonete pa sve radnike sa dotičnog otkopa na »anbinden». Vežu im ruke na leđa i obješe ih o zid, o podgradđu, za te vezane ruke. Prolaziš hodnikom a drugovi vise, polumrtvi, Sutra ću visiti ja, sigurno. Nabija se bijes i očaj i svašta u tebi, kod kuće djeca crna od gladi. Jednog dana prođe glas kao grom: đigli se proleteri u Rusiji! Dogovaramo se, da činimo što i Rusi ta-

e UI NR

mo. Ne možeš više, nećeš više da slušaš zakon »anbindena« i kamenje je dalje išlo s ruđom vani. Baš kad smo se potajno spremali na štrajk, otpremili su tebe, Ciko, na front. Nanjušili nešto. Bio si potpretsjednik, a u odboru ja i Mate Vrbanac i Župičić. i — Tako je bilo — potvrđuje barba Ciko i dopunjava: — Otpremili mene u bataljon Istrana, u njemu radnici i oni mornari što se pobunišp u Kotoru i Puli, Postavili nam oficire žestoke, muče nas, muštraju, vode na granicu Rumunije. Kad tamo, radnici viču: »Revolucija u Rusiji, prava, radnička. Ne pucajte u nju!« Znaš li ti, brate moj, šta je ta riječ učinila? Pobili mi sve oficire i mislimo, revoluciju treba i ovdje stvarati, Opkolila nas voj= ska, masa jedna, povađili nam odapinjače sa pušaka i poveli nas u Rumu– niju, u Ploešti. A mi, putem, izbili đaske sa podova vagona i bjež'... Hilja" du i dvjesta nas pobjeglo. Njemačka policija za nama, hajka prava, Pohva= taše nas nekoliko stotina, mene poslije dvadeset dana, i odvedoše na neko polje blizu Bukurešta. Ispituju nas njemački oficiri, traže organizatore, A mi ćutimo. Treći dan došlo je još mnogo vojnika, Čeha i Mađara i drugih, tri do četiri hiljađe nas je bilo. Došao i pop, nakitio se kao za Božić, dva vojnika nose za njim bogove i one druge stvari šta trebaju za ceremoniju: Mi stojimo okolo, a pop usred polja. Predika pop, sve mu glas podrhtava, misli rasplakaće nas: »Sinovi moji, kaže, carstvo treba braniti, ono je od boga, A ko pogine u boju za ca-

ra, dušu će spasiti«, Na tri jezika su ·

govorili, nemški, italijanski i mađar– Ski, »Ne treba slušati glasove iz Rusije — razvikao se pop — tamo je Antikrist pomutio pamet ljudima i oni će ravno u pakao. Antikrista treba uništiti, spasiti dušu svoju... U taj mah zapucalo odnekud žestoko i jedna granata, pras, ravno usred polja, Pop ostavio bogove i sve drugo, pa bježi, sve mu se noge zapliću o dugačke mantije... ic

Domac Rofa i barba Ciko tapšali su

se po ramenu i ponavljali u smijehu:

O đušu nije htio spasiti, popo... Ai a ..« 3 Tetarski bataljon našao za nešto arija.

STRANA3 —

dade a, j Rasula se tađa i sakupliena vojska. ~