Književne novine

STRANA ?

Francuz Marsel Bulanže, d'Anunziov velik prijateij, bio je sasvim na njegovoj strani i u pitanju Rijeke, ŠOmavoloj Knjizi »Sa Gabrielom d Anunziom« dao je široka maha svojoj privrženosti kvarnerskom »bilom gradu.« Na jednom mjestu pita Francuz: »Kome da še dosudi RHijeka?« I . odmah odgovara: Italiji! Glavni mu je argumenat ovaj: Ju'goslaveni, narod eminentno ratnički, i ___ ne će biti u stanju da shvate harmo= H niju jednog dobro zamišljenog prista= ju ništa, niti veličanstvene &mjelosti neFE. kog smionog morskog podhvata, Ju'goslaveni nemaju inžinira... dok ih Ttalija ima na pretek. Slijedi dakle: Rijeka treba da pripadne Italiji!

Tako Francuz. Bio že međutim i u

nas, a ima i danas, malodđušnika uvi-

o Jjek spremnih na sumnju i na kolebljivost, ima i skeptika, prostodušnih

ali i zlonamjernih, koji će pred sva'kim poletnim, drsšskim zamahom udariti u svoje defetističke kukavičje ži-

" ce, ne bi li u onaj divni elan unijeli svoju mračnu notu nepouzđanja i klonulosti. Tako je od prilike bilo i odmah nakon oslobođenja, onog nezaboravnog mjeseca svibnja god, 1945. Kad su se skupine tih mlohavaca i gomilice

| e “ logukih gavrana nagledale užasnog raspa i loma, što su ga naročito u riječkoj luci napravili anglosaksonski bombarderi i njemački lagumaši, za· graktale su unisono: — Pristaništa provaljena — sad su pod vodom, ulaz u luku zabarikadiran potopljenim la"đama, a Kvarner, kolik je dug i širok. 5jjedno je ogromno polje mina, što ih je s jedne strane, u vrijeme rata, posijao. Talijan, a s druge — Nijemac. T'h-

» <

kva je situacija đanas! — grakću crni”

gavrami — a prognoza za budućnost: Proteći će osam, možda: i deset godina, prije no što će u našu luku moći Re da uđe ili iz nje da iziđe neki brod. a trebat će još toliko vremena, dok ' se sve postavi u pređašnje stanje, U vrijeme stare Jugoslavije za svaki se je kvar slao u Trst signal — SOS —, dejurile bi talijanske lađe za spasa~vanje i u nekoliko vremena sve je bilo u redu. Sad su vam tu na domah '* Bnglezi i Amerikanci, majstori nad iomajstorima. Njih zovite, pa da vidi+te čuda! — deru se malodđušni, što ne mogu ili ne će da vjeruju u stvara– lačke snage svojih ljudi. Čovjek pak, koji rukovodi mašom sudbinom, Tito, određuje drukčije. Ni Englezi ni Ame, rikanci, već mi sami — svojim mišicama, svojom pameću! Posao ogroman i što je najteže — nedjeljiv. Ne vrijedi tu ono: najprije ćemo jedno pa drugo pa treće i tako dalje. Uprjjeti treba u isto vrijeme, simultano, I upire se! Dizalice leže na tlu, ošte“ ćene, prelomljene, ali tu ima na hiljade ruku zdravih, snažnih, gvozdenih — i kameni se blokovi dižu sa morskoga dna i slažu u nove morske bedeme. I provaljeni gatovi rastu i rastu, na nekim mjestima već provirTuju kroz pučinu, bjelasaju se, oko njih se igraju valići, nestaše se i pje„„ne. Niču iz dna morskog pxriistaništa,

u linijama besprijekornim, »u harmo- ·

niži dobro shvaćenoj.« Gdje je sada „onaj Francuz Bulanže, da to vidi! · Istovremeno, uz obalu, u širini od dvije tri stotine metara, vade se mine, stvara se lađama put, pouzdan. po kome mogu da plove bez straha na opasnost od onih smrtonosnih sprava. Kad se more uskomeša, osobito za jugovine, mine sa bližnjih polja otkidaju se same, ali na njih vrebaju mnoge budne oči, i čim se koja pojavi, već jure prema njoj naši hrabri »minolovci« da ih rasprsnu ili na koji drugi način noeškodljivim učine. Jednog dana, u blizini Preluka, dolutala mina đo same obale. Još malo i tresnut će o kraj i od bližnje kuće ne će ostati ni kamena. Mladić jeđan uoćivši opasnost skoči u more, jednom rukom prihvati lanac, za koji je -: bila privezana mina, a drugom zapli"va na otvoreno. Dotle dojario iz Rijeke motor, Da ne prođe đugo i Ona "eksplozivna sprava ode .va u koma" de, I tako se ona morska napast od dana u dan sve više istrebljuje, a

_ SVE KAO U NEKO.

Viktor CAR EMIN”

put, kojim e domaće i strane lađe da

plove, sve se više širi,

E, ali naše domaće lađe ili su u ru= kama tuđim ili leže na dnu mora, "Treba ih dakle izvući odanle, a to bogme nije lak posao, Da ih ronilac navreba, mora &o spustiti do 40, 50 čak i preko šezdeset metara duboko. Kad stane nogama na tle uhvati ga vrtoglavica, no zato naš ronilac haje i ne haje, njemu je kao da se nahodi u Maksimiru ili negdje na Kalimegdanu, Potom dolazi ono najteže: dići brod na površinu. I to će našima za rukom poći. Ali gdje je onaj nevjer-

· ni Bulanže, da vidi, kako se to u nas

vrši! Jer tu ne odlučuju sami naši vanredni inžiniri i ronioci, već i njihovi vješti, nada sve spretni pomaga– či. Njihovu umjeću kao i njihovim nadljudskim naporima treba ća zahvalimo, što se te potonule lađe, jedne na druge, izvlače na površinu i kao podrtine povlače u brodogradilišta, otkle se malo zatim spuštaju opet u more, ali kao sasvim obnovljeni, blistavi transatlantici, Tih spasenih objekata morskih nabrojio sam do sada — 43! Da, ali naši ne građe samo na podrtinama. Tako je nedavno sa riječkog brodogradilišta spušten sasvim novi, od same naše građe sadjelan transatlantik »Zagreb«. Keto je na njemu sve harmonično. •elegant~

no, a da me nije strah onih povampi-·

renih, informbiroških gavrana, rekao bih i — koketno! Pa — nisu naši trudbenici krivi, šo iz njihovih ruku izlazi — kao samo ođ sebe — sve

fino, ljupko i nježno!

Uporedo 8 time obnavljao se, i danas se još obnavija, razoreni grad.

Na tlu. do nedavno upustošenom, iz-'

rovanom dižu se novosagrađeni radnički domo i, popravljene zgrade, škole, uredi, |regrađene tvornice, uspostavljaju se mostovi, građe autostrade, uređuju se parkovi, nestaju stare, neprirodne granice, od dva-do juče — protivna grada stvara se jedan i sve u znaku bratstva i jedinstva kao u nekoj priči. .

Kome nije još živ u pameti onaj svijetli dan, kad je k nama stigae drug Tito i probesjedio mnoštvu sa mjesta, što sada — kuđikamo čvršće cd negdašnjih mostova — spaja Sušak i Rijeka u jednu veliku varoš? S njime se našao i predsjednik Narodnog Vijeća Poljske, Boleslav Bjerut, Prije nego li će se vratiti u SVOju zemlju, drug Bjerut nam je u svom oproštajnom „govoru lkazao: »Bratstvoe i jedinstvo! Ovim „geslom odjekuje cijela vaša zemlja, nema među vama nikoga, koji bi nastojao, da mu se suprostavi, Eto, to je u nama izazvalo radost i divljenje prema vama braćo Jugoslaveni!«

"ako ste vi govorili 27 oktobra 1946. "Tako ste vi govoyvili onda, brate Bo-

· Jeslave! Svjetli dani bili su oni!

A lijepi su bili i oni, kad sam mogao u svome stanu da dajem dobrodošlicu dragoj ruskoj braći, naučnjacima i Kknjiževnicima kao Vsevolodu Višnjevskom, Valentinu Katajevu, Aleksandru Prokofievu i drugima. a navlastito predšiedniku Saveza sovjetskih lmjiževnika, Nikolaju S. Ti honovu. Novinarima ha Rijeci kazao je Tihonov za mene, da sam pun žara poput starog vulkana, što neprestano izbacuje vatru, Tri vulkana, brate Tihonove, a ne jedan plamtjela Su u meni u one dane! Jeđan za druga Tita — što nam je zemlju očistio od mrskih okupatora, Drugi za Istru, što su je Titovi borci doveli u krilo Jugoslavije, Treći — za vas, braćo iz velike Sovjetske zemlje, i za onu lijepu sreću. koja nam je dala, da vas možemo vidjeti, čuti i pozdraviti tu na našoj dragoj istarskoj grudi,

Moja braćo daleka! Da mi vas je i sada, u ove tužne koruške dane, imati pod svojim krovom, pokraj sebe „oko moga maloga stola, pa đa vas upitam: ama što ste ovo uradili, bra= ćo-nebraćo! Znam, što vam je na jeziku, Onaj plan petogodišnji, silno djelo, koi~ — po vašem sudu — Jugoslavija ne će moći da izvrši,

O O

Ali — tako je sudio i onaj FraHcuz Bulanže. Sudio i ljuto se „prevario. Vi pak se ne možete prevariti, Prošli

pa ste se uvjeril, što sve može ovaj

narod. Ne, vama se naš plan ne rači, imate zub na njega — zašto ne kaže-. te to otvoreno? Zašto sć sakrivate iza'

one vaš: — bez zamjere — sulude rezolucije? Pa i onaj vaš informbiro. Zavukli ste se u nj kao u galiju neku, gdje ste izreda svi sami kon,an-

danti: admirali (jedan čak i u otrca- :

noj Hortijevoj ıformi) pa komodori, kapetani, Od mornara jeda: sAm,

jedan mali, bolje reći jedna »mala«

— ova, naša Jugoslavija, Ona je dobila »befel« da služi u i\brodskoj kuhinji, da nosi ua svoje sirovine,

da tovi galiju i njene svemoguće go--

spodare. Nato će in. »mala« — Ne, drugovi! Ili sa svima ravna ili... Nije mogla da doreče, jer je uto onaj u Hortijevoj odori grabi za iju i tresle preko ograde brodu, u mcr-e. Na galiji veselo klikova:ije; — Gotova je! Izješt će ie ajkule! Zaboravili su, da »mala« umije roniti i plivati. I zaista, ne potraja dugo i »mala« izroni negdje na otvorenom i zapliva dalje. Uhljebljenici na vašim radiostanicama, tovarišči moji, požurit “e se, da jave svoim telićima, kako je naša »mala« za ivala u imperijaljstičke vode, I opet jedna »biroška« laž, drugovi! »M '»« je zaplivala put svoje tvrde pećine, na kojoj će čekati — prvo: dok se duhovi, što ste ih nepromišljeno izazvali, vrate u svoia sotonska duplja i — drugo: da — kako nam je ono na samrti poručio naš besmrini pjesnik Nazor prođe sve -~ pa i taj ružni san,

a aaa iunu pair ranu ulirzamani ar rauyiIieseornamzarezu

JUBILEJ MOSKOVSKOG MALOG TEATRA

Kroz · nekoliko meseci moskovski Državni akademski mali teatar alaviće 125 godišnjicu avog osnivanja, Taj jubilej biće svečano proslavljeh u celorn Sovjetskom Savezu. Već je obrazovan Svesavezni komitet za organizovanje proslave. U komitetu se naldze najistaknutiji sovjetski pozorišni Tadnici, među kojima: Olga Kniper-Čehova, A, Jabločkina, E. Turčaninova, Ala Tarasova, E. Gogoljeva, T. Zujeva, M. Kedrov, K. Zubov, N. Mordvinov__i dramski pisci Leonid Leonov i Nikolai Pogođin. w

\ - KNJIŽEVNENOVINE _ __U PARISKIM POZORISTIMA ~

ste našom, zemljom uzduž i poprijeko |-

0 7 vw : OSL, ui: ı 4

Ako pogledamo prošlu sezonu PDpariskih pozorišta viđećemo da se i na tom području vodila oštra borba između zdravih trađicija „francuske drame i njenih današnjih prefstavnika s jedne strane, ! egzistencijalista i drugih vrsta dekađenata, pa i import-= američkih komađa s druge strane.

Stari kolaboracionisti, koji su se posle trogodišnjeg stamežljivog čutanja prošle godine „pet pojavili ma pariskim scenama, i ove godine su zauzeli vidno mesto na repertoaru pozorišta. Tako je Saša Gitri i ove godine dao svoju premijeru. »Dve golubice« obradio je (Aux deux colombes) staru temu o tome Šta se događa

kada #e jedan. od bračnih drugova,

misleći da je drugi poginuo, ponovo oženi, a onaj drugi se ipak vraća. Novost u Gitrievom komadu je u tome, da je žena ona o kojoj se misli da je mrtva i da se po njenom povratku problem rešava na taj neočekivani način što se muž rastavlja i od prve i ud druge žene da bi se oženio trećom. I pored ovakvih silno »zanimljivih« novosti, komad njje imao mnogo ušpeha.

Drugi kolaboracionista, Monterlan, dao j* ove godine reprizu svoga komada »Ničiji sin« (Le fil de personne) u kome prikazuje oca koji je napuštio svoju ljubavnicu još pre nego što je Ova rodila, tako da SVOg sina upošte ne poanaje. Slučajno se sušreće a njim kada dete već ima 14 godina i rešava se da detetu za ljubav primi na sebe ograničenja brač< nog života, No dete ga razočara, Nije genije, nije nadčovek, nego sasvim osrednji dečko, te ga ponovo napušta, čak ga šalje u. Avr gde je (sve

· še odigrava u početku okupacije) iz-

ložen smrinoj opasnosti,

Sem ove reprize, Monterlan je dao. i jedan novi komad, »Sutra će biti dan« (Demain il fera jour) u kome se nastavlja radnja »Ničijeg sina«. Ova se sada odvija neposredno pre oslobođenja, Giju, sin, je mlađić pun. elana i želi da učestvuje u ilegalnoj borbi, a otac, koji je ubeđen da će mu sin ovoga puta sigumo poginuti, ne preduzima ništa da bi ga zadržao, jer se on sam ogrešio i sarađivao sa neprijateljem, te se nada da će mu se sinu za ljubav oprostiti, Šta je Monterlan ovim komađom hteo. da Ji je želeo đa se sam opravda ili da po-

NASKO AGANOV

TRI PESME O KINI

IZ DUBINE

Slobođo, tvoje silno bilo ognjenim udarima Istokom thtut ii.

Talase je — brodolomne diglo more

koie se od iskona grčilo

u Ššutnji.

O, Žuto More zagrmjelo i grunuli iz dubine vulkani Kine.

ZORA

Širinama nedoglednim

u grmiljavi. plotuna

valja se lava.

S polja bitaka kroz tutanj Kinu

zora

obasjava.

Već dvjesta miliona src. po orvenim

zastavama

tuče.

I još ih toliko krvareći, dan noć u susret &lobodi probija obruče.

“

ČOVJEK I SLOBODA

Ima li što bolnije

od zemlje kada u ropstvu gine, kad djeca kržljava

kunu gorku

grudu 7 movine!

Ima li što draže od srca poniženog kađa ognjeni bič isuče i u buni

. ftamničare za gušu ščepa čovi k rob do juče!

Ima li što radđosnije od života u slobodi kada zemlja

pod rukama miliona obiljem

rodi!

Siendal u svetlosti problematike svoga vremena

KRATKE USPOMENE UZ „LISJENA LEVENA“

“1 . Ideja sreće nova je u MWivropi. rf] · Sen-Žist.

Molim đa mi se oprosti što iznOsim ovkao grube istine... „„ Ali je pisac mišljeneja đa, jedino izuzimajući junakovu strast, roman treba da bude ogledalo, Stendal. 1;

Slučaj Stenđala jedinstven je u

istoriji evropske 'Književnosti XIX

veka. Ni 'jednom velikom piscu iz tog

„perioda — i on je neošporno veliki,

-. ko ni za što drugo, a ono radi Cr„venog i crnog, ilj ako hoćete, Možete birati, radi Parmskog "Rartuzi}anskog manastira

08 — nije se desilo ono što je se desi"lo Anri Belu, poznatom u književno-

. sti pod, imenom Stendal (ma da je za života upotrebio, po jednima, još

19%, po dmugom računu, 160 pseudo-

130 ) đa se pred potomstvom nje-

„ Bov životni stav * njegove knjige, bla| lareći komenitatorima, toliko ispreletaju, njegova istina i njegova le-

SUH toliko međusobno iščičkaju, da Vo više od sto godina posle njego„Ve Bmrii kako ni do danas ne preaju da se oko njegovog imena VO-

» polemike, da se dugo i naširoko Tazglaba svaki minut njegovog živote i svaki redak koji je za života objavio, ili ostavio svojim ·#famo„znim, mečitkim rukopisom, zabele· žem u „mnogobrojnim , sveskama | Svoje Književne zaostavštine, Do te mem fto iđe, da mu nekako ispadne đa &u njegove Kknji-

- "ge i njegovi romani samo odlomcipodaci njegove autobiografije, a nje-

gov život tek pravi roman koji on ,

nije uspeo sam da napiše. j Više takvih knjiga i napisano je o

Stendalu. Tma među njima i pokoje

dobre. Jedna takva, možda i najbo-

3) Stendal: Lisjen Leven, izdanje

»Kuliture«, 1949.

lja, preveđena je i kod nas: Tri boje epehe,u kojoj je Vinogradov pokušao da rekonstruiše onaj burni period u istoriji evropskog društva na početku prošlog veka i Standala u njemu. To je otprilike (oduzme li mu se samo suvišnog olova i podvučene mrgodnosti) lik tog retkog i izuzetnog čoveka, koji je napisao nekoliko

knjiga što se ubmwizju u najblistaviša ostvarenja moderne evropske književnosti, i čiji je život ipak, u suštini, bio herojski — jer veran onome što je rekao još vrlo mlad o ulozi pisca, i što se u punoj meri odnosi upravo ha njega: »Oni su husaTi slobode; oni su uvek u prvim borbenim ređovima«, — ma da bolan život iza one jronične maske. koju je stavio između sebe i sveta Restauracije i Luja-Filipa, u kome nije moao, nije hteo da se prepozna, duboko u sebi odan prvim herojskim godinama francuske revolucije i uporno &luteći đa će nova nejednakost buržoazije, satkane iz novca na ruše-

vinama Bastilje, biti jednog dana zbrisana novom Devedesettrećom. Međutim, napisano je i brdo stranica, po kojima je rasuto more mastila gluposti, a često i gnusoba. I to je dolazilo kako od njegovih ljutih neprijatelja tako i od njemu naklonjenih komentatora i obožavalaca, jer je nesporazum, kako je on pisao

.odmah posle prvih reakcija na Cr-

veno i crmo (»pohvale i prigovori, koji ne' vesele i koji tuku kao i pohvale na pogrešnu adresu«), ostalo

da prati i dalje njegovo delo. Čovek”

bi ponekad da pukne od smeha kad čita šta se sve pisalo i piše o Stendalu i kako se celomudreno, doktoralno namešteno i bukvalno tupo tumače njegove britke i katkad dalekosežne izjave (često i samo šale), shvatljive tek u svetlosti njegove visprene, đubotke i složene ličnosti, Iz dragocene činjenice što je Stendal više i potpunije nego li ijedan veliki pisac oštavio za sobom veliki broj zapisa o 6Webi i o svome delu, tako da nam je omogućeno da izbliza pratimo stvaralački postupak jednog od najvećih pisaca, mnogi komentatori izvukli su iz toga pogrešan zaključak i prema Stendalu postupaju kao prema krivcu na optuženičkoj klupi, i njegovu iskrenost I otvorenost shva-– tili su kao optužni materijal, te ga neprestano suočavaju sa njim samim, želeći da od njega izvuku priznanje ne znam kakve krivice, za koju ga Oni stalno i proizvoljno optužuju. Otuda mnoge »studije« i »komertari« o Sfendalu, pisani tom poznatom metodom cepidlačenja, liče na neprekid-

'no podmetanje noge piscu i na heu· mormi lov na njiegove greške i Dpo-

greške. Tako se dogodilo da su stranice i stranice takvih knjiga ispunjene nedotupavnim dokazima o Stendalovim, na primer, lažima, taštini, površnosti, cinizmu, protivurečnostima, itd., da bi se najzad posle 500

_ njak pre nego li

stranica in 8' donosili zaključci ovakvoga kova: »To je bio amater i lantast pre nego li umetnik, osobeoriginalan pisac, piskaralo a ne pisac.« i to samo zato što pokojni, mislim, gospodin Artur Šike »de lInstitut«, na primer, nije mogao duboko. originalnu misao Sten-

. dalovu da sabije na Prokruštov kre-

vet sšvoje nazovi-misli.

Ja nisam naveo ove reči jednog od biografa Stendalovih iz polemičkih razloga, već samo zato da bih jlustrovao kroz kakve se sve mutne oblake komentatorske fantazmagorije morao da probije pravi, jstimiti.lik Stendalovog umetničkog dela, jer su i na suprotnoj strani, na strani onih koji su visoko uzdigli Stendala, krivim razlozima fumačili njegovu veli-

činu, i za čitavih pedeset i više godi-

na iskrivljavali njegovo delo i tupili oštricu njegove korozivne društvene kritike, Kad je, na primer, Ipolit Ten, koji je najviše učinio za posmrtnu slavu Stendalovu, govorio za njega: »najveći psiholog: modernih vremena i možda svih vremena.,.« ili »O tome (tj. o Stenđalu), ja sam kao Nestor, govorio bih godinu dana...« — pohvala koja potseća na Geteovu pohvalu o jednom drugom velikom piscu: Chakespeare unđ kein Endđe izricao je možda najveću pohvalu piSscu Crvenog i crnog, ali iskrivljavao njegovo delo i njegov životni stav.

Istina, Stendalovi junaci ne prestaju da razgovaraju sami &a sobom i da sa sobom vođe neprekidnu diskusiju, Tako Žiljen Sorel, tako Fabris, tako Lisjen Leven, Samo oni ne rade to zato što su 'zahvaćeni ne znam kakvom manijom introšpekcije, samopošmatranja, psihologiziranja ili bolesnom voljom sekciranja samih

sebe, rađi nekih kontemplativnih ci-

ljeva, Ne. To su mlađi ljudi za koje iznad svega postoje lična hrabrost i apsolutno čisto osećanje sreće, gdđe jedino ne može da postoje obmana i pritvorstvo. Oni su u neprekidnom DOJE \akcije, oličenje enčrgije i vo-

e za životom, u lovu za &rećom. Stendal je genijalno shvatio da su ta

= libyyarız 2 – PP A

kaže podle motive uzvišenih akcija? Makako bilo, štampa je komad prilič“ no hladno primila. · Ovoj porodici izđajnika, Gitria, Monterlana i drugih pridružio se je Kurcio Malaparte, Italijan po poreklu, autor dvaju komađa igranih ove godine. Jeđan od njih je aktovka iz Prustovog života (Du cotć.de chez Proust) sa kojom nije imao nikakvog uspeha. Premijeri drugog prethodila je, međutim, tolika galama,.da su se direktori više pozorišta — u nadi da će doći do v-like materijalne koristi — svađali, pa najzad i parničili za ovaj komad. Autor je sve uradio da ne bi razočarao publiku. Naređao .je u svom delu sve one elemente za koje je mislio da će privlačiti gledaoce. Komad koji mosi neobično ime »Das kapital« u stvari nije biografija Karla Marksa. Autor uzima Marksa u jednom određenom “trehutku njegovog života. Taj je trenutak 2 decembar 1851, tj. đatum državnog udara Luj Napoleona, Marks, koji živi u Londonu, odbija đa ode u Francusku da bi sa francuskim revolucionarima digao ustanak. Njegovo je rezonovanje da su buržuji izdali godine 1848 proletarijat i neka se sad sami bore protiv Napoleona. Za proletere je Napoleonov režim povoljniji, jer će brže dovesti do raspadanja kapitalističkog šistema, To je ustvari glavna tema komađa, O ovom problemu Marks diskutuje sa raznim ljudima, sa revolucionarima, 6a Englesom, sa nekim čudnovatim aristokratom itd. Da bi komađ dobio i neku melodramatičnu notu pojavljuje se i neki čovek pod crnom maskom, koji je možda istoričar Mišle, a možda i veliki pesnik Igo i takođe poziva Marksa u pomoć. Najzad, đa bi zadovoljio i ukus ljubitelja dirljivihn scena, Malaparte je svemu tome dodao još i jednu scenu u kojoj Marks ispituje tri devojčice od deset godina, rudarske radnice, o uslovima njihovog života. Najveća »originalnosšst« Malaparta sastoli se u tome što je izmislio misterioznog se-~

·' kretara Godsona (na engleskom božji

sin). To je simbolična figura koja treba da pretstavlja ljudsku savest. Malapartin komad, i poređ, burne reklame, pošle kratkog vremena morao je biti sl:iinut sa repertoara. ak i najreakcionarnija kritika primila ga je bez oduševljenja.

Stari Pol Klodel, diplomata svih režima pa i Višia, klerikalac, koji je neđavno uzbunio naprednu francusku javnost jednom pesmom posvećenom ekspedicionom korpusu u Vietnamu dao je ove sezone dva komada napisana već ranijih godina,

»Podela Juga (Partage du Midi) tretira jednu strastvenu, sudbinsku ljubav, kao što je ljubav Tristana i Izolde, između jedne udate žene i jednog pobožnog askete, Obadvoje se bore protiv nje, jer znaju da ona vodi tragediju, i ako joj se budu jednom predali, moraće da prime na sebe sve, pa čak i najteži zločin. Napredna kritika oštro napada osnovne postavke problema, ali hvali dramatičnu snagu i formalnu savršenost komađa. Druga drama Klodela »T'vrđi hleb« (Le Pain dur) uperena je protiv Republike. Klodel prikazuje u figuri 'irlira, pretsednika vlade Luja Filipa, jednu stranu lopužu plebejca, kome suprotstavlja plemenitost plemića, U ovo doba francuske istorije ne rađi se, doduše, još o Republici, ali je Tirlir s&nabdeven svim karakteristikama koJima Kklerikalna reakcija ima običaj da obđaruje političare — republikance. Na repertoa. ı su u lepom broju bili zastupljeni i egzistencijalisti. Tu treba u prvom ređu spomenuti Albera Kamia, jednog od najistaknutijih au. tora ovoga pravca. Siže komada »Opsadno stanje« uzet je iz njegovog romana »Kuga« (La Peste), Režija je bila poverena poznatom režiseru Žan Luj Barou, koji zaslepljen obožavanjem &nobova i &vojim formalističkim

analiza, ta kritička radoznalost i ta unutrašnja budnoća sastavni deo alkcije jedne ličnosti, jedan bitan momenat njenog razvoja, ali samo momenat, razrastanje njene životne energije i emalaženje sebe u &ebi samom i u svetu. Svet koji opisuje Stendal to je svet koji je naučio da misli u racionalizmu XVIII veka i da oseća s Rusoom, a kome je revolucija omogućila da dela. Ta Stendalova »psihologija« daleko je od obične apstraktne psihologije, to nije delo pasivne kontemplacije, pitanje saznanja duševnih radnji kao takvih, već »psihologija u akciji« ako tako mogu da je nazovem, kontrola. samoBa Sebe u delanju, proveravanju da li ta akcija odgovara ilj ne odgovaTa onome kako su, u sopstvenim očima, postavili sebe pred wobom i svetom, To za njih nije pusta radoznalost, to je za njih životno pitanje. Ostavljeni sami sebi, oni nemaju druge dogme sem sebe, ni drugog oslonca, sem sebe. U tome je njihova tragedija. To što Ten zraziva »psihološkim otkrićem Stendalovim«, i što misli da mu daje pravo da ga naziva »najvećim psihologom. modernih vremena a možda i svih vremena« ustvari su samo genijalna oflkrića jednog nepogrešivog posmatrača svoje epohe i nenadmašan umetnički prikaz tog novog načina osećanja, mišljenja i delanja ljudi posle pada Bastilje, na čijim se ruševinama munjevitom brzinom slao da izgrađuje jedan nov svet, U sevtlosti problematike tog vremena, u tom procepu između staTog Sveta koji je zbnisan olujnim zamahom jakobinske Francuske i druBog novog aveta kojj se izčaurayao

kroz vratolomne transformacije raz-

maha onih društvenih snaga koje je razdrešio slom starih stega, Stendalovo delo postaje shvatljivo, a i njegov život,

To je otprilike onaj isti svet buržoaske Francuske koji je Balzak tako snažno i istinito naslikao u svojoj Ljudskoj komediji i koji je

| sam Stendal naslikao na isto tako

snažan i istinit način u Crvenom

ZORIŠNA

BROJ 28

SEZONA

tendencijama, sve više i više zastranjuje kada teži da da nešto novo, Tema komađa je teror koji obuhvata grad i koji je nutor simbolično pretstavio kao kugu. Kuga nosi uni:ormu hitlerovskog oficira, a njeni vesnići uniforme esesovaca. Mnoštvo detalja pomaže da se stvori atmosfera okupacije. Kuga je strašna, kaže Kami, samo za onoga koji se boji, Njana moć nestaje čim joj se neko odupre. Ali dodaje, da je u krajnjoj liniji svaki

otpor uzaluđan jer posle jedne kuge ~-

dolazi druga, i, da bi pokazao bezizlaznost i besperspektivnast ljudskog života, najpozitivnije lice njegovog komada, ono } ,ie se žrtvuje za opštu stvar, na kraju završava samoubistvom. Komad, koji ie bio praćen Honegerovom muzikom. baletom i pantomimom, ipak je razočarao publiku, koja se brzo zasitila r?jssnim i nameštenim simbolizmom. |

Najplodniji dramski pisac egzisten= cijalista, Anuijl, takođe je dao ove godine novi komad. Anuil u svome komadu »Ardola« prikazuje trulost' jedne otmene porodice, ali ne društvenu kritiku, nego kao farsu. Farsa, međutim, skrene u dramu, jer jedino naivno pošteni, jedna grbava stara devojka i njen ljubavnik, takođe grbavi domaći učitelj, izvršuju 6amoubistvo, Nasuprot, međutim, ovim plodovima dekađentne građanske kulture, na. scenama pariskih pozorišta osećaju se. i zdrave 6nage francuškog naroda, Tu su pre svega mnogobrojne nove ingce=" nacije i reprize klasičnog repertoara,

—-———- ~

~ Molier, Marivo, Merime, na p orni-

cama najstarijeg i najslavnijeg francuskog pozorišta, Francuske komedije, kre'om rukovodi Eme Trušar, A tu su i savižmeni pisci, koji svojim stavom za vreme okupacije, svojom ljubavlju za napredak i mir i svojim, umetničkim kvalitetima pretstavljaju svetlu stranu francuskog pozorišta,

Verkor je dao adaptaciju svoje novele »Tišina mora« (Le silence de Ja mer), koja je pisana za vreme okupa= cije, i tada umnožena u rukopisu, a koja je posle oslobođenja doživela 300 izdanja. U tom psihologističkom delu prikazan je jedan nemački oficir, ne tipa S.S., nego romantičan, dobronameran, ku turan Nemac, koji prilazi okupiranim Francuzim.. sa ljubavlju i koji veruje raznim zvaničnim frazama i lažima; međutim, pošto se uverava da su te fraze cinič..e laži, ipak ne povlači iz toga konsekvencće, nego disciplinirano ostaje na svom mestu i time p.-ima na sebe još veći greh nego o :i koji su slepi i ne vide zločinački put svoga rukovodstva. i

U ovaj red pozorišnih komađa spada i »Volturna« od jednog sasvim mladog autora Žana Fransisa Reja. Radnja ovoga komada odigrava se u Frankovoj Španiji. U zoru treba da bukne ustanak u celoj zemlji, Pod. vođstvom Alavara 3000 republikana– ca čekaju u Volturni zoru da bi počeli napad. Vlada je, međutim. po-. slala u Volturnu najjači puk svoje. armije, Alvar to zna. On zna da on i njegovi drugovi idu u pneizbežnu smrt. Šta sada da rađi? Neće da izmeni zapovest, jer veruje đa će njihova žrtva mnogo doprineti pobedi drugova u celoj Španiji. Napredna štampa, doduše, kritikuje izvesne slabosti i nesigurnosti mladog autora, koji još nema ni 923 godine, ali po, zdravlja kao neobično dobar znak šlo se baš najmlađa generacija bavi tako ozbiljnim problemima.

U nizu ovih manifestacija napred. ne pozorišne umetnosti ne može a da će ne spomene davanje komada »Čudesna papudžika« (Le Savetierč pro. digieuse) od Pederika Garsie Lorke, španskog pesnika koga su ubili fašiSti za vreme građanskog rata, »Proleće ljudi« koji obrađuje revoluciju 1848 godine, od Rože Garodia, dela Vildraka i Sipervijeja. |

i crnom i u Lisjenu Levenu. Ali šesnaest godina „stariji od. Balzaka, on ga je video u nastajanju, Jer šu to tačno one gođine, kad je nicao novi građanski svet, svet koji je. on video ne samo kao formiran, ona= ko kako ga je video Balzak, već se, pred njegovim očima, stvarao, stva-– rali se novi društveni odnoši, nove privilegije, nove klase, pred njego vim očima, klasirali su se ljudi. Šesnaest godina, to je malo sa gledišta Večnosti, ali je čitav vek za revolu= cionarne prelome, Stendal nije bio samo onaj koji je video Napoleona u evom njegovom sjaju njegove legen= de kao Balzak ili Viktor Igo (»Mi koji smo videli Napoleona«), on je gledao svojim očima i pratio svojim Srcem kako od malog siromašnog pot= poručnika, ali umnog staje imperator Francuza i ar Evrope. I s njim čitav sloj ljudi, ko=| Ji se prekonoć društveno uzdigao i) bogatio, poričući istovremeno osnove. na kojima su izgrađivali svoj život. Ako je Stendal gotovo do kraja svog života izjavljivao da je »Napoleon je~.

· dini čovek koga respektuje«, ne treba

zaboraviti da je duboko u njemu mr= Zeo uzurpatora slobode, On je u-njemu cenio »čedo revolucije« i nošioca , slobode Evropskim uarođima, ali ne i tiranina Francuske, a kasnije i EvTope. On je to više puta ponovio, i, U tom njegovom dvojakom stavu pre= ma Napoleonu nema nikakve njegove protivurečnosti; protivurečxost leži u Samoj' istoriskoj pojavi Napoleona. Ali ima jedna druga stvar, u kojoj je Stendal nepodeljen, i koja je iz-. voma “tačka, nepogrešivi, reaktiv,. žarka pozadina, na kojoj se za njega uvek ocrtavao novi buržoaski svet, to je Devedeset treća. To je jakobin= ska Francuska, Francuska Robespijera i Sen-Žista, vrhunac do kojeg Se uspeo revolucionarni plamen, za-

paljen 1789, Ona će suditi tom druš-,

tvu. Da je ono ustuklo od tog najvišeg dometa revolucije, najbolje suđi strah od nje sfrah koji će, po utančanom društvenom čulu · Stendalovom,· čitav jedan vek, sve do Komune, klasirati kako ostatke starih privilegova–

kao”

i hrabrog, po> Ma