Književne novine
| { |
BROJ 28
—–—0=—=—CIZ:: I–o-2:z—0—0—..5. = __RRIJIŽEVNEINOVINE
· Nad strmicrma zbornika „Velika godina”
Za 1 jul, na osmu jdišnjicu dana marodi ustanka Savez bo: Srbije 14đao je zbomik elika godina« u a OORobo ajciplena 'ebjiževaa
svedočanstva o početku Popovića, V. Petrovića, ,
tanka u Srbiji 1941. Zbornik sadrži priloge J. Maksimović, D. Dudđića, T. Mladenovića, R..
Čolakovića, O. Daviča, PB Copića, M. Panića-Surepa, O. MBihalji-Merina, C. Minđerovića, D. Kosti,, D. Milenkovića i V. Dedđijera. Pored iknjiževnih, objavljen je i niz Wetičkih priloga Đ. Andrejevića-Kuna, P, Karamatijevića, V. Bulatovi, i S, Nikolića.
Između korica Zbornika »V“;ika pdina« sakuplieni 6u zapisi, pripoveze i pesme o prvim danima „ustankz: u Srbiji, o onim danima koji su, bemeniti budućnošću, ispunjeni iešlm ali slavnim bitkama, pod s&lobotho razvijenim stegom Partije nagoveša= vali dolazak jednog boljeg doba na ovom delu sveta.
Jedan deo naših književnika, Upa=vo, oni koje je Partija napajala hbavlju prema: zemlji i narodu i šojila ih & narođom u nerazdvojnu elinu, pomogla im đa nađu smisa i pravi put stvaralaštva upućujući ga ma sudbinsko r vezivanje s narodim masama, shvatili su odmah da imje mesto u prvim borbenim redovima,da se i umetničkom rečju moraju pridužiti oružju narodnih boraca. Onišu bili svesni da je to ujedno i najvći moralni zahtev, obaveza koja se ped njih postavlja kao pred istinske šinove zemlje i hao književnike, da u– du u punom smislu reči — onako ia– ko je to učio još Svetozar Markić — »pokrenuti deo narodđa« (ovaj )ut đeo već pokrenutog naroda), jer sno na taj način mogu da odgovore svm pozivu a njihova reč da odigra dehtnu ulogu u oslobodilačkoj borbi ıarođa. Osećanja koja su' prožimala |edan đeo .i;aših književnika u tim išoriskim i velikim trenucima izrazic je J. Popović u svojoj pripovetci »Sarıitnici«. »Kako su me poznavala sva njuštala — kaže na jednom mestu J. Poović —, bio sam ugrožen, a u odmsu prema pokretu, sad sam jeđan od mnogih običnih boraca koji treba da zauzmu položaj u korbi. Nestrpljmje me je raspinjalo, kao da sam so? pržio na tihoj vatri. Osećav sam kao neki stid što po Srbiji i Crnoj Gori već prašte partizanske puške, pa | u Beogradu svaki dan leti u vazduh |jedan deo okupatorske mašin-rije, — a ja još čekam odluku o sebi, Veđina meni prisnih ljudi već je imala kenkretne, velike i sitne, zadatke, a ja sam pisao pesme protiv Hitlera, šaljući ih krišom drugovima. Međutim sam znao da Su u Ovom času same pisane pesme neefikasne, da pesme treba glasno da odjekuju uz pratnju Partizanskih pušaka«. i
U ovim rečenicama sadrži se koncepcija o ulozi književnika, u revoluciji koju je započela naša Partija i određeno je njihovo mesto u procesu revolucionarne borbe narođa. Jedna od karakteristika naše Oslobodilačke borbe jeste i činjenica da je kroz nju opovrgnuto ustaljeno pravilo po kome kad topovi govore muze ćute. Govoru topova „u njoj se pridružio i govor muza, umetnička reč zaoštrena je do ubojitosti oružja, koje je postiglo svoju punu efikasnost zahvaljujući dejstvu partizanskog oružja.
Zbornik pretstavlja jednu celimu
"tako da se kroz prozne priloge i Dpo- |
ezije može pratiti razvoj ustanka u Srbiji, Tu je pripovetka J. Popovića »Saputnici« u kojoj je prikazan odlazak u partizane iz okupiranog Beograda i prve akcije partizanskog odreda; u fragmentu iz dnevnika R. Čolakovića opisano je organizovanje partizan=| skih odreda, ljudi u odredima, borbe=| na i rodoljubiva raspoloženja u narodu; u odlomku iz dnevnika D. Dudića, koji se odlikuje sadržajnošću i konkretnošću prikazani su partizani u borbama, u sukobima &a neprijateljem, izdaja četnika, kao i odvajanje poštenih i patriotskih! elemenata iz njihovih redova i prilaženje partizanskim odredima, formiranje narodno= oslobodilačkih odbora i njihovo funkcionisanje; iz dnevnika Vladimira Deđijera objavljen je đeo u kome je dat momenat povlačenja iz oslobođenog Užica. Itd. Svi prozni i poetski prilozi hronološki poređani daju nam &šliku zbivania na teritcri*i Srbije u sudkonosnim časovima po sve narode Jugoslavije. Oni su, bilo đa imaju samo do-
kumentarni karakter ili da prelaze okvire dokumentacije dragoceni materijal za pravilno razumevanje najnovije istorije naših narođa, za dublje sagledanje procesa koji su se u njima razvijali i doveli ih đo konačne pobede.
Svedočanstva koja su dali naši književnici o 1941, toj zaista velikoj godini, imaju danas, pored bogate dokumentacije kojom raspolaže naša Partija, jedan viši smiso i izvanredan značaj. Ta svedočanstva pretstavljaju još i đragoeen prilog borbi naše Partije protivu kontrarevolucionarne rezolucije Informbiroa, protivu svih klevetničkih napada i nasrtaja na našu zemlju od strane državnog i partigkog rukovodstva iz Sovjetskog Saveza i zemalja narodne demokratije. Mnoga od ovih sveđočanstava su današ još dragocenija jer su pisana u toku same Oslobođilačke borbe, pod najtežim uslovima, za vreme kratkih pređaha između dva okršaja 6 neprilea, u potpunoj neizvesnosti, da
i će uopšte ugledati svet jer je nji-
hova sudbina često zavisila od sudbi- -
no samog autora, U svom dnevniku »Za Titom« Č, Minderović zapisao je:
»Već pada mrak. Još malo i više neću videti reči koje pišem.
Sa Cera još uvek, več ceo dam, tutnji teška artiljerija.
Vreme prolazi fantastičnom brzinom, najplodnije, najtužnije, nairadosnije naše vreme. Nikada, nikada še to vreme više neće vratiti. Dalje, sve dalje, sve više, 8ve jače, sve burnije, sve silmije., Konj še propinje u MO griva mu viori na vetru, jahač leti — ništa ga ne može zauštaviti!« "| Kroz ovu metaforu na kraju kojom je vreme, njegovo neverovatno žurno proticanje, đato u izvrsnoj komparaciji sa konjem i jahačem ko)! iure u galopu, kao da se čuje jedan potresni prizvuk bola što mnogo toga značaj“ nog, dramatičnog, poetskog, iz, revolurionarne borbe naših naroda nije moglo da bude makar zabeleženo a kamoli, potpuno umetnički uobličeno | dorešeno, ier treba ići »dalje, napred, sve dalje«; po Uunutarnjoj zakonitosti si!ovitog kretanja u borbi se ne sme računati na raspolaganje vremenom za pisanje, za stvaranje, u tu svrhu vreme se mora otimakti od noći, od odmora, ođ 6na, mora se tražiti i tamo gde ga nema, gde nije ostavljeno, Zbog kratkoće vremena mora se isati sažeto, kratko, više u
|nagoveštajima nego punim dahom,
No, to snažno zamahnuto vreme, vreme ustaničke Srbije, probijajući se između busija, gazeći preko njih, preko bunkera, mraka i smrti, kroz krv i oganj borbe, donelo je do naš, zahvaljujući Književnicima i njihovom samopregornom rađu, potresna, svedočanstva o sebi, o svom revolu-
· cionarnom, brzom, zanosnom jurišu,
),
o ljudima koji su na srou nosili sudbinu i budućnost Srbije, o njihovim besprimernim herojskim | odvizima, o tome kako su od običnih ljudi (kao što je Dragan Marković — »Gembeš« u priči J. Popovića, »Saputnici«, specijalista za borbu sa štrajkbreherima i policijom, kao što je seoska devojka Borjanka u istoimenoj priči ~. Peirovića) postajali predani partizani, izrastajući kroz borbu u divne likove i primere narodnih boraca. Kroz priloge u zborniku odražava se lik rodoliubive Srbije onako 'kako ga je izvajala naša Komunistička . partija. Naši pisci rekli su tu, kao svedoci, o velikim zbivanjima 1941 u nedrima Srbije, o on.m što je prošlo ali što će kroz vekove svojom svetlošću pr2dirati i trajati, o onim slavnim danima kada je — kako je to u svojoj priči. »Srbija« istakao B. GCopić »Partija podigla na noge butum Srbiju, zemlju plemenitu« i pokazala njenom narodu put zajedničke borbe naroda Jugoslavije, da zemlja bude
nih slojeva tako i nove, kako u Fran- ih tuku Austrijanci. (Vidi se, da jako
cuskoj tako i u drugim zemljama,
Sliku tog straha od jakobinaca u Još feudalnoj Italiji tada, podrivenoj novim idejama, Stendal je dao na šekspirovski jednostavan način u Parmskom kartuzijanskom manastiru:
»— Hoćete li verovati, govorio je grofici jedan putnik, da noću, na trećem spratu svoga dvorca, koji čuva osamdeset stražara, dozivajući se svaki četvrt časa čitavom rečenitom, Ernest IV dršće u svojoj sobi, Iako su Sva vrata zatvorena sa deset brava, a susedna soba i Više njega i ispod njega pune vojnika, on se boji jakobinaca«.
A tako je bilo i širom cele. me-
'ternihovske Bvrope, u svim dVoro-
vima, i U Lisjenu Levenu isto tako, količinom tog straha meri se veće ili manje nazadnjaštvo svih tih legitimista i umerenjaka, pa i ponekih republikamaca, a isti je i strah i buržoaske i bankarske Julskoe monarhije od te iste Devedeset treće, i ogleda se u Strahu od radnika, na koje pucaju luj-filipski prefekti, očekujući svoja unapređenja, jer je to, ona dobro oseća, najavljivanje nove Devedeset treće, i
Stendalu je bilo jedva deset godina 173, kad je pala glava Luja XVI i poćeo onaj sudbonosni period Francuske revolucije oličen. u radu »Odbora javnog spasa« U svojoj knjizi uspomena, Život Anri Brilara, Stendal priča kakav je odjek taj događaj ostavio na njega: :
«Kuća (njegove porodice) zatrese se od poštanskih kola koja su dolazila iz Liona i Pariza.
— Treba da odem da vidim šta Su uradila ona čuđovišta, reče moj Otac ustajući.
»Nadam se da su nad izdajicom izvršili smrtnu kaznu«. pomislio sam, Zatim sam razmišljao o krajnoj razlici između mojih osećanja i očevih. Ja sam nežno voleo naše regimente. koje sam viđao kako PPR EOa
net s prozora moga dede, i Ja sam sebi pretstavljao da je kralj želeo da
sam bio star jedva deset godina, nisam bio tako daleko od istine.) Ali ću priznati da je bio đovoljan interes koji su pokazivali za sudbinu Luja XVI monsinjor veliki-vikar Rej i Ostali popovi, prijatelji porodice, pa da ja želim njegovu smrt... vredeo život jednog izdajnika koji je mogao putem jednog tajnog pisma da učini da: se pokolje jedna od onih le= ih regimenti koje sam viđao da pro-
aze frgom (Grenet, Još ga vidim, u redengotu od belog mekog flanela koji nije bio skinuo da bi otišao na dva koraka od kuće.
— Svršeno je, reče s dubokim Uuzdahom, oni su ga Uubil..
Bio sam obuzet jednim od onih najživljih osećanja radosti koje sam ikad imao u životu. Čitalac će možda pomisliti da sam svirep, alj takav sam. bio u desetoj godini, takav. sam u pedeset drugoj«. ;
Ono što je važno u ovom fekstu, to nlje toliko pitanje veće ili manje Vernosti ove Stendalove uspomene iz detinjstva — ja verujem u njenu autentičnost jer znam koliko neizbrisivi i duboki mogu da budu utisci u detinjstvu — već to što se on identifikuje, u trenutku kad piše, 18385—86, u SVOjoj pedeset drugoj godini, sa osećanjima · avojih iz Devedeset treće. Drugim rečima, Stendal želi da nam pokaže da ostaje veran svojoj mladosti, koja je bila ozarena, i Za ceo život, plamenom revolucije,
Ima u Lisienu Levenu jedna rečenica, koja, čini mi se, baca svetlost na problem koji je mučio Stendala, i koji je pokušao da reši u svojim knjigama: »Ti toliko hrabri Francuzi, čim se obogate, počinju da osećaju strah!«. Njegovo društveno iskustvo, izvučeno iz posmatranja posle — revolucionarne Francuske pokazalo mu je kako je nov buržoaski poređak umeo da samelje heroje, putem društvenog uzdizanja i bogaćenja, pretvarajući ih u njihovu Suprotnost: u kukavice, podlace, verne podanike, najpre, imperatora Napoleona, zatim Luja XVIII, Karla X, itd. Pegla raznih režima, koje je no-
Šta je.
slobodna i nezavisna, da ne bude sutradđan plen imperijalista niti ma pod čijim tutorstvom, da može nesmetano izgrađivati svoj život na novim osnovama, ma &Ssocijalističkim principima, ,
Svu težinu tog trnovitog puta, onako kako se ocrtavao maglovito i još neodređeno pred očima narodnih boraca, put kojim je krenula Srbija sa prvim oslobodilačkim pucnjima, kroz uzbudljive lirske akcente izrazio je i Minderović u dnevniku »Za 'Tiom«:; »Pred nama je put, pred nama su dugi kišni dani, blatnjavi drumovi, krv i mozak drugova prosuti.u blatu... Pred nama su peskrajni kišni časovi, pred nama je borba, borba Srbije, pred nama je budućnost Srbije, proleće Srbije. Biće duži časovi dok kiša pada, biće više uspomena kad se produže noći, biće bolniji snovi i snoviđenja u kišna, siva, mračna praskozorja jesenje Srbije. Ali pređ nama, pređa mnom je borba. Možda smrti. Borba, i sunce, i proleće koje čeka da procveta sa bezbroj cvetova, Poljsko cveće Srbije. U povlačenju iz Sarajeva za Užice, kroz kišu i tunele, pored bezbrojnih kolo= na nemačkih ftenkova, gledao sam Srbiju kako se vuče, kako puzi po blatu, kako se previja kao zgaženi crv. Poljsko cveće Srbije, Kako intenzivno miriše podđ nogama dok koračaš kroz noć livadama! Miriše na detinjstvo, na nešto sanjivo, neodređeno, bez imena, Na nešto što će tek doći.
Korak po korak nastupa narod, Napred, U~ek napre6.«
Na putu koji je obeležila naša Partija, rodoljubiva Srbija našla je samu šebe, 6svoju snagu, svoj revolucionarni izraz kao nikad dotle. Zajedno sa bratskim „narodima „Jugoslavije, rame uz rame s njima, narođ Srbije je u ritama, bos, uvređen, ali „odlučan, nepokolebiv i ponosan, krenuo, oslobađajući se tiranije, u jedno bolje vreme. Narod Srbije pokazao je i dokazao na delu đa nema ničeg zajedničkog sa poroblivačkom #»politikom velikosrpske klike. U svom srcu en je nosio jednu drugu, slobođarsku, revolucionarnu Srbiju, koja se bori za ravnopravnost u bratskoj zajednici jugošlovenskih naroda,
Pre osam godina narodi Jugoslavi• je &u prvi u Hitlerovo)} tvrđavi, u toj tamnici naroda, progovorili kroz oružje mržnjom na sramno ropstvo, svojim slobodarskim oružjem otvorili su vrata budućnosti, u socijalizam. Na tom samopregornom putu oni su upoznali sebe, otvorili su jedan drugom svoje &rce, svoju dušu, krvlju cemenfirali bratstvo i jedinstvo, ispitali i proverili svoje ljude posvedočili na delu svoi patriotizam i duboka intermmacionalistička osećanja. Na tom putu, kojim je pošla i rođoljubiva Srbija, oni šu podigli svoje snage do visine ideala za koje su kroz bezbroj rana krvarili. Partija je postala niihova svest i njihova savest, naučila ih je da je svaki ugnjeteni na-
rod dužan da se vlastitim snagama bori za svoje oslobođenie. Oni su shvatili da slobodu treba osvojiti,
ma po cenu najvećih žrtava, da slobođa nije nešto što ieđan narod može pokloniti drugom.
„Još 1941 naši narođi uzeli su sudbinu zemlje u svoje ruke, rešeni na sve da ne budu ničiji vazali., Još onda odlučivalo se o tome da li će našom zemljom ovladati svetlost Petoletke sa mnjemim hidrocentralama, gigantskim fabrikama, „kolosecima, dnumovima, seljačkim radnim ·zadrugama. U toj borbi narod Srbije odigrao je časnu ulogu.
Boreći se protiv izgradnje socijalizma u našoj zemlji ,derviši iz inform= biroa neće da shvate da se naši narodi nisu borili zato da danas, žrtvuju svoju nezavisnost i slobođu, »da
—kako je to na nedavnom velikom mitingu u Novom Sadu rekao drug Moša Pijade — skaču u usta jedne aikule, da ih ne bi progutala druga.«
Antonije MARINKOVIĆ
va vladajuća klasa, u preuzimanju svoje vlasti, redom uspostavljala, Ostavljajući za sobom kao stare izanđale rekvizite nade koje je revolucija probudila u svetu, prelazila je preko njin i glačala ih za svoj novi buržoaski poredak.
Herojska su vremena bila prošla. Ima dubokog žaljenja za njima u Stendalovom kriku: »Srećni su junaci koji poginuše pre 1804!« (Liisjen Leven). To je bila godina krunisanja Napoleona za cara, A kad je i poslednji privid veličine Francuske, s padom njegovim, bio iščezao, Stendal je opet bio pošao put Italije. Srećne uspomene iz mladosti veziva-– le su ga za tu zemlju: u njoj je bilo bar manje arivizma, hipokrizije, taštine, laži, više .strasti, mneposrednosti, ošećanja dostojanstva i težnje za Slobodom. Postojala je istina Austrija, ali je: bilo i pesnika, koji su se Dpoput Silvija Pelika, borili za slobodu i radi nje trunuli u kazamatima. Čovek kao Stendal tu bolje diše. Gleda ti u Francuskoj kako se ljudi prevrću kao golubi prevrtači, menjaju zasta-
ve, kape, uverenja... Ne. Više je vOo-
leo da se posveti svom davnašnjem snu: umetnosti i književnosti, Pisati.T to je jedan način borbe. Tako je nastalo nekoliko knjiga: o slikarstvu, O muzici. i
Kad se opet pojavio u Parizu, bilo mu je skoro četrdeset. Treba se boriti, Čovek kao on i ne može bez toga. U Italiji, da; ali njegovo mesto borbe bila je ipak Francuska, Boriti se onda za movi Književni pravac, romantizam, to je za njega isto što i boriti se za slobođu. Kad u francuskom TOmantizmu opaža crte misticizma i konzervativizma, on kida s romantičarima, On pretpostavlja Beranžea gospodinu Šatobrijanu, i to je jedan podatak o njegovom #&lobodoumlju. Napisaće knjigu O ljuba vi. Nije li on sledbenik prosvetitčlja XVIII veka. Opisivaće proces kristalizacije ljubavi, ali će jstovremeno njegov budni duh netremice promatrati jednu još sudbonosniju kristalizaciju: formiranje novog francuskog druš-
OSMA SEKGY
|
be:
Utisci sa Autoputa
Štab Osme sekcije 6mešten je u Medarima, Od stanice pa do Štaba ima jedan kilometar kroz polje koje razdvaja dva sela. Ivicom druma dud do duda, po putu polegla debela, 6iva prašina. Sparno je i vazduh prosto guši. _e m
U štabu je već čekao drug Janez, student prava iz Ljubljane, koji će nas odvesti do logora 2, Usput, prolazeći kraj dobro ograđenih dvorišta iz kojih se naziru zabati solidno građenih kuća, on priča o osnivanju radnih zadruga u okolnim selima, o zajedničkim priredbama brigadista i zadrugara, o pomoći koju brigadisti ukazuju zadrugarima u radu na polju, popravci alata, učenju slova. S VIe=mena na vreme zastaje, gleda zabrinuto u nebo i maše glavom: — Samo da ne padne kiša... 'Po sam već ne= koliko puta odjutros čula, Kiša je Ve= liki neprijatelj radova na Autoputu, Jedan dobar pljusak odnese nekoliko sati rada, a ako pada dan-dva. propa= da čitava dekada.
I zajsta, kiša je počela. Uporno je bockala mlakim, sitnim kapljicama. Za dvadesetak minuta od Pa je belo išarane mape neba, postalo nepregledno sivo more. Svud u beskraj gusta sivina, Posle pet minuta, puteljkom kraj pruge koji se provlačio kroz njive, više se nije moglo
ići. Popeli smo se uz nasip na kolo“.
sek i išli pragovima, Ubrzo je pljusak prošao i sunce granulo. Razgovor je oživeo:
— Veliki broj omladinaca i omladinki ide u privredu — priča Janez. — Sada svi posećuju kurseve koji ih upoznaju sa životom i radom na budućem ·poslu, Najviše odlazi u rudnike, tešku i laku inđustriju. Za mno» ge ovaj dolazak na Autoput pret. stavlja prekretnicu u životu. Eto, do nedavno na ovoj deonici bilo je oko 80 Šiptara. Ovde su naučili da čitaju i pišu. Mnogi od njih su prvi put seli u voz kad su dolazili na Autoput. Ovde su prviput videli bioskap. Sećam še kađ je Halil na platnu spazio tenk, Skočio je i počeo da viče. Jedva smo ga umirili, S Autoputa je otišao u laku industriju i završio kinooper”"~+ terski tečaj! Sad, negde u Srbiji, pu= šta filmove ...
Koračamo već pun sat.
Vlažna polja, pod bujnim zelenilom, protežu se u beskraj s obe a&trane pruge. Napred, u levom uglu, horizont zatvara šuma, Njena crna, čipkasta ivica jasno se ocrtava na svetloj pozadini neba, Iznad nje lebdi laki dim oblaka.
Približili smo se belo okrečenim barakama. Tišina. Brigada je još na ra= du. Odmorili smo se u logorskom parku, čije su leje prikazivale konture Novog Beograda i bile ukrašene imenom ita. Sitno tueanom crvenom ciglom, oivičenom belo obojenim kamenčićima, omladinci su izvezli slova. Već se čuje brektanje buldožera s radilišta. Posle kratkog predaha poŠli smo kroz šumu do dugo očekivane trase. Iz voza Autoput se ne vidi. Projektovan je tako da se ne dotiče ni pruge, ni varoši, Tu i tamo, iza prve okuke puta koji preseca prugu, u čestaru, radoznali pogled opazi samo logor ili jarbol na kome vijori zastava. Koračamo puteljkom prokrčenim kroz šumu. Stari hrastovt speli su iznad njega svod od lišća, Pedesetak metara — i pred očima je pukla trasa Autoputa. Kao da je neko džinovskom rukom raspolovio stoletnu šumu, potisnuo je levo i desno po desetak metara, i neodoljivom snagom gurnuo napred — u nedogled, Duž trase, po deonicama, »jurišaju« čete brigadista., To je zaista pravi juriš. U/ trku, vukući za sobom kolica čiji su kaiševi zategnuti preko grudi, stizali su s nasipa i za tren se svrstavali u kolonu. Kad je trubač dao znak. iz stotinu grla zaorilo se sloŽno »ura«, i dok si lupio dlanom o dlan, samo nekoliko zamaha lopatom, kolica su bila ouna i letela prema na-
tva. To nije ono društvo koje se nazrelo u zori slobode. To mu se ne sviđa, taj buržoaski poredak, zasnivan na privilegijam9 istina, ne više po rođenju i prvorođenju, već na novcu, To mu se ne samo ne sviđa, to mu je mrsko; ti novi oblici života na koje pada senka starih, nove laži, ta građanska parlamentama demokratija, ta tada mnogo hvaljena američka demokratija bakala i pastora. koju mu opisuje kao ideal, a koja je za njega samo sitničarsko, tupo, neherojsko, bez veličine, puno laži i hipokrizije društvo. To je vladavina osrednjosti ravna vlađavini izlapele samovolje, I još usto, ta građanska parlamentarna demokratija puca na radnike, kao što puca i danas. Šta je tu ostalo od slobode. brafstva, jednakosti? Isti jaz nejednakosti dubok i surov. Ozakonjieni haos, zakon prašume i novca, Sav zvaničan vidljiv politički život Francuske usredsređen je na to: kako sačuvati interese dve stotine hiljada privilegovanih od eventualnin napada trideset miliona francuskog naroda, koji traži SVOje pravo na život, kad je očigledno jasno da su interesi triđeset miliona francuskog narođa kudikamo preči od interesa dvestotine privilegovanih. To duboko oseća i zna Stendal, taj skeptik, cinik, prevriljivac itd. kako Ba već sve nisu nazivali, i jasnije no ikad u doba »slavnih julskih dana«. Zato je i mogao, kako se to obično kaže, od jedne obične sudske hronike da stvori svoj roman Crveno i crno, jednu od najvećih knjiga XIX veka, I nekoliko godina kasnije, kad piše Lisjena Levena,
Pada u oči da sva tri velika roma– na Stendalova kako Crveno i crno i Parmski Kartuzijanski manašstjr, objavljeni za njegova života, tako i Lisjen Leven, koji je, prekinut i nedovršen, ostao u rukopisu i objavljen prvi put tek 1894, imaju za glavne ličnosti mlade ljude, kojima on pripisuje, po njegovom mišljenju najlepše ljudske osobine; mladost, čednost, smelošt, hrabrost, inteligenciju, ustreptalu o» setljivost, i onaj smisao za sreću, ko-
Nađa MARINKOVIĆ
kolica, Brigadisti ne gube ni trenutsipu, Za nekoliko minuta odlazili su i vraćali se po osarr, dešet puta zajapureni, . razigrani, razdragani... Ponekom pod teretom puknu točkovi ka, Dok se ova ne oprave ili ne stignu druga, nose oni zemlju rukama — u naramku. Stani Slović, garavuši dugih vitica, spao je s kolica točak i otkotrljao se u žbun, Ona je zastala, samo za {ren splela ruke u nemom očajanju, i odmah se okrenula nazad.
Grumenje mirisne, masne gline priti- .
snula je na grudi i u trku ponela prema trasi. Trčala je zatim ponova
— sve dok joj nisu opravili kolica.
Ivicom nasipa lebdela je kao izvajana u bronzi.
Duž čitave firase, na širokom rađnom frontu od Mitrovice do IvanićGrada, sada, između pljuskova, jurišaju brigađe. Uz heprekidan rad, iz stotinu mladih erla, grmko se razležu uzvici: »Hoćemo li drugovi?« —/ »Hoćemol« »Za koga? — Za Tita! Za koga? — Za Partiju! Za koga? — Za narod! Napred! Ura!« Neodoljivo &6e nameće misao O dubokoj i istinskoj povezanosti ovih mladih „graditelja socijalizma i naših herojskih partizana koji su goloruki jurišali na neprijatelja i tako dolazili do oružja, ta= ko štvarali Armiju i Novu Jugoslaviju „Isto oduševljenje i požrtvova=nost, ista žudnja za pobedom.
• * *
Omladinci koji su se oko ponoći vratili s priredbe iz susedne seljačke zadruge, doneli 8u vest da se opet priprema kiša. '
Devojke su se razbudile, posedale po krevetima i obgrlivši kolena, tužno gledale preda se: i
— Upropastiće nam opet nekoliko dana...
Milja, glavna domaćica brigade, teši ih: »Ništa, radićemo po bsrakama. Čitaćemo, držati seminare i diskusije. A kad grane sunce — nadoknadićemo. Život omladinskih brigada ne sastoji se samo u kubicima i normama.«
Milja je seljanka iz okoline Užica. 'uUvek je užurbana i rado se smeje. Tada joj se pojave jamice na obrazima i celom licu daju nestašan izraz, Na Autoputu je naučila da čita i piše, Nije se zadržala samo na tome. Produžila je da uči, U brigadi, ona zna najviše pesama napamet, Nedavno su u njoj otkrili — pričaju nejne druga–rice — {alenat crtača, Obećava da će mi za uspomenu nacrtati nešto iz života njene brigade. Ovome treba dodati, da su besprekorna čistoća baraka i uredna odc'a brigadđista — njeno delo.
Njih tri su se sk'ipile na mom krevetu. Slama prijatno miriše. Tu ie i Stana Slović, moja poznanica 8 nasipa. Nju jedinu znam, Ostalima samo iz mraka čujem glas.
— Stana, daj onu tvoju mašinu da vidimo ovu novu kakva je,
Upoznale smo se na svetlosti . šibice. Devojke pričaju j radu, životu u logoru, o sebi: |
— Kada sam krenula na radn. akcije — priča Stana Smiljanić — bila sam slabačka, jedva teret lopate da izdržim, Ojačala me fiskultura. Svako jutro bila sam prva u stroju za vežbu. Ih... — priseća se — kakva sam bila kad sam došla. Stidna, ni slovo da kažem a da se potpišem, ni to nisam znala. Ovde sam naučila da čitam, pišem, oslobodila, sam se... Kao da mi je neko skinuo mrak s očiju i odvezao ıuke, Ne plašim se više života i nekako sam sva postala radosna. Stana Smiljanić je rodom iz sela
Ljubiša, Nema ni punih sedamnaest godina a već je dvostruka udarnica. Sa svojom radnom trojkom prijavila se u ruđarstvo. , .
— Iz Čajetine sam otišla — kaže druga Stana, Stana Slović, Bila sam još sasvim mali Dotada sam služila
ji je jedino dobro ljudi, po njemu, judi bez vere u boga i bez šuplje nađe na nebeska blaženstva, S jedne strane, kroz te ličnosti, na početku obično još nefaknute „životom, kroz njihove sveže oči, on posmatra društvo svoga vremena, njegova pro-
tivurečja, njegovu apsurdnost, nečo-
večncst, buržoasku tupost i kratko-
vidost, a s druge strane, u njima sli-
ka čoveka onakvog kakvog ga je,on želeo, kakvog ga je on hteo, kakvog ga je možda i viđeo u herojskim vre= menima revolucije, čoveka koga bi neumoljivi društveni smleo ili odbacio. To je otprilike čoVek onakav kakvog su ga videli Renesansa i XVIII vek, izbacio onaj moderni društveni pokret građanstva u njegovim „udarnim revolucionarnim usponima, koji će potkopati temelje feudalizma i verske dogme, To, mi-
· slim, treba da znače Stendalove reči:
«Pisac je mišljenja da, jedino izuzimajući junakovu strast. roman treba da bude ogledalo«,
Ništa nije tačnije, dakle, od onog što je pisao Gorki o romanu Crveno | CEN.
»U romanu Crveno icrno Stene đal je prikazao dramu protivurečno= sti između ličnosti i društva«,
U krajnjoj liniji, to je predmet i ostala dva Stenđalova romana, jer slično Žuljenu i Pabris i Lisjen završavaju porazom: manastir, to je živa smrt, a za Pabriša ona je stvarno i vrlo brzo došla, a nezavršavanje Lisjena Levena, pokazuje samo da Stendai | njega vidi u bezizlaznoj situaciji: ili bekstvo iz života. ili kompromis sa buržoaskim društvom, što je, po Stendalu, isto što i moralna smrt, n
Stendalovi romani to &u, s- jedne strane, &virepo istinite slike građanskog društva njegovog vremena, a, S druge wsimane, tragedija mladosti, u krajnoj liniji, tragedija čoveka, kome, integralnom bez poraza njegove ličnosti, nema mesta u klasičnom društvu. Niko nije tako istinito izra~
zio da i najboljima u jednom nesa-
vršenom društvu, da bi jednostavno živeli, ne ostaje ništa drugo do ili
mehanizam ili”
kod gazda u selu. Poveo me drug Ti-
' to Zlatić, Znaš li ko je Tito Zlatić? —
pita me s ponosom, — Višestruki udarnik, 8Ve su novine pisale o njemu. Prvo sam bila kurir na pruzi ŠamacSarajevo, a kad sam ojačala pošla sam na radilište.
— Njena trojka svaki dan prebacuje normu za 12000, Stana je naš ponos, — kaže, grleći je, njena imenjakinja Stana Smiljanić. )
— I šala i razgovor — dodaju dru-
ge. — Taatinicu sam naučila za dvaest
dana, — zaustavlja ih Stana smatra-
„zira i buržoazije kojia
njihova moć shvatanja i
jući da je ovo važnije — i sad vodim, folklornu gru .
Stana se takođe javila za rudarstvo ali je „rigada odredila .a stočnu faTrmu na Zlatiboru.
— Idem na moj Zlatibor — sanja= lački govori ona i u mraku sijaju · njene krupne oči. — Tamo sam nekad čuvala tuđe ovce i tukli su me kad bi sa koja zaguLila, A sad... sad ću pomagati u vođenju farme. Naučiću devojke iz sela svemu što 8u mene naučili, a sama ću se truditi dea naučim još mnogo. Skoro je došla od kuće Radojka — govori već sasvim tiho — i priča da je farma prava milina. Velike zgrade, sve sja od čistoće... Nekad smo mleko sirili u drvenim čabricama,. Tamo imaju mašine, stočnu ambulantu, veterinare „..
Napolju kiša istrajno pađa i ujednačeno dobuje po krovu barake. Sliva se niz prozore i šumeći teče olucima iskopauim duž, đrvenil zidova.
— Pađaj, padaj samo... — ljutito šapuče Stana — pobedičemo mi i tebe y
— Je 1 jurišem? — pitam, — Jurišem! · - kroz smeh odgovaraju sve tri. • * *
Posle podne je proglašavanje uđarnika 43 Hrvatske, triput udarne brigade, S polovine kreveta svukli su ćebad i slamarice. Kao pozorišne galerije omladinci su pnačičkali oba sprata, Na kraju klupe sedi ćutljiva, zabrinuta žena. Došla je da vrati kući svog trinaestogodišnjeg sina, koji je s omladincima iz sela odbegao na Autoput.
— Nisam mogla da spavam · Dpriča, milujući pogledom bucmastoy ma= lišana, nedaleko od nje, na čijem se preplanulom licu ne primećuje baš nikakvo kajanje. — Brinula sam kako mu je ovde. e
— Pa, eto, videli ste da je dobro. Ima da jede koliko hoće a rad mu neće škoditi.
Ona s odob”avanjem klima lavom uvezanom u crvenu naramu,
— Jest, videla sam ... Spava u čistom a i dobro ih vaspitavaju. Ali, šta ćeš, mecka sam...
Omladinci pevaju. Snažna pesma ispunila je baraku zatal.sala vazdun u njoj i ućvostručila udare srca Gore, s kreveta »uča« diriguje široko razmahujući rukama, Zasukao je tukave sivobele prugaste košulie i sav se uneo u svoj posao, Toplo i skladno njiha se kroz polutamu barake poznata dalmafinska melod'ja
Razgovaram s brigadistom N kalcm Kantarevićem čije grudi kras' net Udarničkih značaka i orđen rada
— Kako si ih zaslužio?, — pitam, pokazujući blistavi ukras na njcgovim. grudima.
— Ovu — za krčenje šume, Obarao sam stabla, — šireći ruke, obeležava veliki: krug — ovolika su bla. Ovu drugu dobio sam u Psunju. Znaš za kamenolom Psunj? Nekadašnje žarište Oslobodilačke borbe u Slavoniji. Rušio sam stene za izgradnju Autoputa. Evo ovu. dobio sam za Vranduk. Ovu... čekai ovu.., Ne sećam se više. — Zadovolino se smeje pokazujući široke bele zube.
Kiša još uvek pljušti, Omladinci pevaju. Duž zidova barake vetar zvi-
(Nastavak na četvrtoj strani)
borba protiv njega, ili unakažavanje svoje ličnosti. U tom smislu njegovi romani su i poslednji granični izraz onih najboljih htenja koje je probudio XVIII vek, i Francuska revolucija, da bi ih odmah obmanula, jer je ona bila samo smena vlasti jedne \lase drugom, umesto da bude oslobođenje. |
Međutim, Stendal je nosio u sebi snažnu veru racionalizma u progres čoveka: sa koliko uverenja, jasnoće misli, kao niko u njegovo vreme, on se obraća budućnosti! On nije nazreo konture budućeg društvenog razvoja. Niko ne može da pređe granice svoje epohe. Ali on veruje u takozvane niže slojeve naroda, u kojima vidi duboke skrivene energije i istinske strasti, Lisjen Leven, ta satira aristokartskog društva koje se buržoakonačno teži aristokratskoj polituri, satira ustavne monarhije i građanske parlamentarne demokratije, gluho je prožeta bunama radnika. On očekuje nove revolucionarne oluje, one su mu, milije od, ustajale bare građanske demokratije,” koja je ustvari samo vladavina novca. Njegovi junaci su u neprekidnom »lovu za srećom, ali je on jasno uvideo da je taj »lov« jalov u društvu nejednakih, u društvu koje počiva na privilegijama.
Izlaza Stendal nije našao. žeđan čovek ne nalazi izlaza izvan društvenog razvoja. Nezadrživim razvojem istorije našli su ga baš oni radnici, čiju je potmulu bunu osluškivao, na= šao ga je proletarijat, koji je, na jednom delu sveta, već srušio poslednji jaz nejednakosti među ljudima, da bi ostvario uslove za sreću svih, sreću koja može da postoji kao njihovo zajednićko dobro, ili da ne postnji.
Jedan čovek ne može đa pređe gra ~” nice svega doba. Al se ljudi rnzlie kuju širinom svojih vidika, Za njih, njihova epohn dnpire dotle dokle idć mogućnost. delanju Zato nam je S'endal dana3 bllak. bizak svojom mom i sVo-
om verom u lepotu 02 : pnušan MATIC