Književne novine
BROJ 837 :
i )
vj.
f
· Osetan je redaktorski nedostatak u ovoj knjizi što u njoj nei \a podataka o životu pisca Isidore Sekulić i o njenom književnom radu, Trebalo je da u ovoj zbirci prethodi predgovor koji bi osvetlio književnu fizionomiju Isidore Sekulić, etape njenog književnog stvaralaštva, vidove njene imjiževne aktivnosti, jer zbirka izlazi pred velikim delom nove čitalačke publike.
Među ženama' koje su se kod nas bavile književnošću Isidora Sekulić je prva sa jakom, markantnom jindividualnošću, izraženom u više vrsta književnog rađa. Ona je prva od žena pisaca koja je kod nas učestvovala u rešavanju književnih problema, ušla kao ravnopravni partner u književne diskusije, dala brojna književna razmišljanja na osnovi vrla eruditne lektire. U literaturi loju je stvorilo građansko društvo pre rafa, ona se isticala velikom načitanošću, vrlo intenzivnim literarnim interesom, integralnom predanošžću životu umetnosti, Imalo je u toj predanosti znatmog: larpurlartizma ·i misaonosti na metafizičlkoj iđealističkoj bazi.
Kad bi se zadržalo na eseističkom radu Isidore Sekulić, moglo bi #e govoriti o njenim kosmopolitskim preokupacijama. Međutim, kada je reč o njenom književnom stvaralaštvu u prozi, vrlo je vidna njena uska i ko-
renita povezanost sa zavičajem, Voj-
vodina i tradicije njenog građamskog društva, dale su temelj tome stvaralaštvu. Nacionalna borba Vojvodine protiv Austrije i Mađarske, okupljanja građanskog društva oko crkve kao stožera nacionalmog, opstanka, diktirale su Išsidori Sekulić za ceo književni Život ne samo teme i moltive u prozi, već su i ođlučno orijentisale i u velikoj meri formirale njen miša= oni i ošećajni život. Uspon vojvođanskog građanskog društva u umetnosti, paglavito u slikarštvu i muzici, taRkođe je imao krupnu ulogu u književmoj aktivnosti i književnom razvitiku Isidore Sekulić, -
T&idora Sekulić je posle Prvog svet. skog rata objavila 1919 godine zpirku pripovedaka »Iz prošlosti«, U motivima ovih pripovedaka je borba Srbije protiv mnajezđe austrougarskih
i “IT PAS rf i e. MU
uđarcem tragične sudbine, rat joj odnosi porod, uništava porodicu, a u njoj ostaje nepovređen temelj nepokomaosti Bili, mržnja prema ropstvu, velike 'materinske ljubavi prema Vviteštvu i heroizmu. Ta težnja Isidore Sokulić je najviše bokazana u odeljku hronike o porodici Dinić, odeljku »Nana«, koji je najjedinsštveniji i najizrazitiji u zbirci, a najizrazitiji je jer je lik žene u njemu prikazan sa jakim realističkim životnim elementom, U pripovetci »Marica« čija je tematika iz Prvog svetskog rata, fhkođe je izražem cilj Isiđore Sekulić da u prostoj, primitivnoj ženi, u njenom srcu, na izgled otvrđiom i ogrubelom u Ssurovosti života, nađe iskru onog velikog ognja u kome su sagorevale sve tradicije mmogobrojnih porođica u srpskom narodu da bi zemlja bila velika i slabodna.
Patriotski duh Isidore Sekulić je obuzet vizijom tragičnosti u istoriji borbi Srba protiv fuđinskih najezda. U hronikama »Drug Maksim Gorki«, »Dinići« i »Deda Maša« imala je tendenciju da prikaže sudbinu porodice u Srbiji od 1912 do 1945, izlažući u njihovim životopisima smene genera– cije na koje jedan za drugim udaraju krvavi ratni događaji, Hroničarski rad Isiđare Sekulić Whoji je u zbinci »Kronika palanačkog grablja« išao i do raspričanosti, dao joj je mogučnosti da u pripovedanje unosi masu de-
. talja koju ne drži„jedna određena, or-
trupa i dramatika položaja Srba pod .
Austrijom i Mađarskom wu toj borbi, njihove tragične dileme, njihova stradanja i nepokornost u austrougar= skom feroru, Gođine 1940, uoči rata, izdala je »Srpska, književna zadruga« njenu zbirku pripovedaka »Kronika palanačkog groblja« u kojoj je Isidora Sekulić pokušala da prikaže život voj= vođansike palanke, otkrivši je iza natpisa sa porođičnih grobnica. U toj zbirci izražena je snažno mjena težnia da prodre u duh živih tradicija Vojvodine, u njene malograđanske društvene sredine, u specifičnosti njenog govora i kolorita.
Knjiga »Zapisi o mome nayodu« po= vezuje se sa knjigom »Iz mprošlosti« iz koje je preštampana pripovetka »„Sumanović«. Ove zbirke pripovedaka vezuju odnos Isidore Sekulić prema zemlji, prema otadžbini, mjena jaka rođoljubiva osećanja prema harodđu koji Whvrviju zaliva svoju domovinu i ne pokorava se tuđinskoj sili, Ima u osoćanjima rodoljublja Isidore Sekulić zanosa i ponosa, izgaranja za herojskim žrtvama palim da ropstva ne bude, a u isti mah s<ojičkog, kamenitog bola, onog iz epške narodne poezije za pokošemim generacijama u ljutim bitkama protiv kuđimskih asvajača. Isidora Sekulić bi htela da u ovim pripovetkama zapiše veličinu &voga naroda koji je prošao kroz ratne kataklizme i uzdigao se svetao na spomenicima koji su herojska dela.
Isidora „Sekulić je težila da nađe rudiment nesalomljivoasti 8voga naroda koji nije pokleknuo u tragičnim okolnostima invazije, Ona je pošla đa u pripovedačkom zapisu ocrta lik mejke seljanke koja trpi udarac za
–
ganski razvijena pripoveđačka fabula, već joj je osnova u rodđoljubivoj viziji pišca o ftragičmim zbivanjima u ištoriji njenog marodđa: i u njegovoj hepobeđivoj otpornosti. U toj viziji ima elementarnosti, iako je Isidora Sekulić izrazito intelektualni bisac, ima sštihijnosti, uokvirene usredsređenosti samo ha sudbinu 6voga naroda. Ima i udela frađićija one građanske inteligencije koja še pred 1912 formirala u iđejama o Južnim Slovenima i o pliemontskoj ulozi Srbije.
Tsidora Sekulić vrlo mnogo proikiva pripovetke svojim razmišljanjima i svojim intelektualnim tjtanjima i problemima. Ličnosti u njenim pripo-
vetkama češće se jave i kao protago-
niste mjenih rasuđivahja o životu, o ljudima, pa kađa taj piščev subjektivizam dođe do jačeg izraza onda je u pripovedanju vrlo, upadljiva njena aktivna prisutnost. Pripovetka „je čas u živoj Živolnoj stvarnosti, čas u aDstraktnim intelektualnim sferama Dpisca, To naročito poštaje očevidno kada su ličnosti u sukobima, kađa ličnosti raspravljaju &voje životne odluke, kada nastaju drame u njihovim odmosima, kada se očekuje da će Svoje emotivne misli izraziti svojim emohtivnim jezikom u kome će izbiti sve boje njihovog karaktera.
Isiđora Sekulić je ulažila u ovim prikovetkama i u sukobe koje su izazvali ratni i revolucionarni potresi u porodicama. Nastaju dubokRki prelomi u mnogim porođicama u odnosima između roditelja i dece, definitivni raskidi koji se mogu pretvoriti i u uzajamna neprijateljstva. Ovi prelomi koji su praćeni i velikim krizama, Vr= lo jakim emocijama, pi8ci u nmašoj Wkinjiževnosti još nisu uzeli dovoljno u realističku kmjiževnu obradu. Tematika je krupna, zamašna, traži vrlo živa uočavanja, sposobnost za tipiziranja i za dramafsku obradu kriti“
· Čnih Situacija. i
Isidora Sekulić je u pripovetci »Šumamovići« „prikazala subok između oca i Sina, oca, Srbina, oficira u austrijskoj vojsci, i sina, „pobunjenog vodoljuba, koji me može da se više miri sa oportunizmom i malodušnošću starijih, pa prelazi da se bori u redovima vojske Srbije. Isidora Sekulić je dala markantan realistički portret starog Šumanovića koji stoji u okviru porodične slike kao čuvar trađicionalnog ređa, a izbačen je iz okvira silinom nove stvarnosti, velikim doga-
Aleksandar Radiščev
Pre dvesta godina, 31 avgusta 1740, rodio se Aleksandar Radiščev, začetnik ruskog oslobodilačkog revolucionamog pokreta, jedan od majvećih ljuđi ruske istorije. Rađiščev je u prvom redu poznat kao autor Kkmjige »Put iz Petrograda u Moskvu«, koja je svojom pojavom 1790 godine obeležila izvanredno Vvažam datum u borbi ruskog naroda za Oslobođenje. To delo pretstavija smelu, revolucionarnu kritiku starog, feuđalnog društvenog sistema i poziv u Borbu Dprotiv tog sistema, Međutim, Radiščev je sav svoj Život, ispumjen intemzivnim rađom i borbom, posvetio narođu i njegovori oslobođenju, i njegova o” stala dela — Kmjiževna, naučna, publicistička — usmerena &u fakođe u ovom pravcu. »Put iz Petrograda u Moskvu« „jeste samo najviši izraz njegove revolucionarne mićsli,
,
ruskoj istoriji tome ·pitanju priškbkupio sa punom revolucionarnom smelošću i doslednošću, U njegovo doba bije bilo društvenih snaga koje bi prihva-– tile njegovu ideju i privele je u delo. Ali je istoriska zasluga A. Radiščeva što je ukazao put kojim treba ići u
. borbi za oslobođemje ugnjetemih se-
Aleksandar „MRadiščev, kao pisac i
revolucionar, izrastao je iz Uuslova carske Husije u drugoj polovihi XVIII veka. Kad je otpočeo svoju kKkmnjiževnu ij javnu delatnost početkom sedamdesetih godina XVIIILY veka, Rusija je preživljavala tešku krizu. Plemićka monarhija carice Katarine II nije mogla da Dprebrođi duboke a&ocijalne protivurečnosti, iz kojih su mastajali sve češći revolucionarni sukobi i po· bune. Najboljj ljudi iz redova plemićhe inteligencije ustajali su protiv sa-
movolje &pahija i najdrastičnijih formi eksploatacije seljaka, tražeći
reforme u cilju poboljšanja života ruskog seljaštva. "a opoziciona raspoloženja našla su svoj izraz u publicistici i literaturi, koja še sve više približuie životu i sve češće tretira aktuelne teme. Najzad, rusko seljaštvo, dovedeno spahiskom eksploatacijom do krajnjih granicas bede, podiglo je, pod vođstvom J. Pugačova, „grandiozan stihishi ustanak, koji je do temelja potresao carsku Rusiju. Prema tome, Radiščev je pokrenuo pitanje čije je postavljanje nametala ruska stvarnost. Pre njega to pitanje postavljali su i drugi politički i javmi radinioj Ttwwije, ali je Radiščev prvi u
ljačkih masa. Revolucioname ideje A. Radiščeva i sam njegov život vaspitali su i mobilisali nove borce za Ooslobođenje mnmaroda, i oni su ostvarili cilj za kojim*je išao veliki ruski demokrafta i borac.
/ Aleksandar Radiščev rodio se i odrastao u plemićkoj Porodici, Njegov otac bio je human i obrazovan čovek, i mije slučajno što su njega i njegovu porodicu za vreme Pugačovljeve bune kada je požar gutao plemićke dvonove širom čitavog Povolžja, spa&li seljaci od sigume smrtii, Rođem u zabačemoj provineiji, Radđiščev je u ranom definjstvu imao prilike da se upozna ša životom seljaka, S druge strane, imao je prilike da posmatra život dvora i visokih aristokratskih krugova, jer je jedno vreme, zajedno sa drugim dečacima iz plemićkih „porodica, bio paž carice Katarine. Kao mladić od svojih sedamnaest godina upućen je sa grupom mladih plemića na školovanje u Nemačku, u Lajpcig, gde je proveo pet godina. Vreme provedeno u Evropi izvršilo je odlučan uticaj na intelektualni i ideološki razvitak A. Radiščeva. Tamo še on upomao #8a zapadno-evropskom rosvetiteljekom filozofijom i sa materijalističkim idcjama koje su ponikle u borbi mlade evropske buržuazije protiv dominacije srednjevekovnog opskuratizma. Antifeudalna i antimonarhiska raspoložeanja, ponikla na temelju ruske stvarnosti, konačno su &e preivoila pod ulfticajem evropskih revolucionar– nih mislilaca u jasan i čvrst ideološki stav. e | 'Radiščev se vratio u Rusiju kao formiran borac i odmah po povratku stupio je u javni život. U časopisu WN. TI. Novikova »Živopisaow« wam je čtamr”-
- ISDDORA sEkuLt:: ZAPISI 0 MOME
đajima koji donose nešpolkojstva, uznemirenost i prevratničku zbunjenosšt. Portret Šumanovića je životan, istinit
'i kab austrijskag oficira, i kao oca,
i kao probuđenog rodđoljuba. Ima kofi njega emotivno ljudskog, kao što ima ljudskog i kod Nane i kod Marice, za razliku od nekih đrugih likova koji su ocrtani u pripovetkama kao Što Su
_»Dinići«, »Drug Maksim Gorki« i »De-
da Maša«, u čijim ostvarenjima ima knjiškosti, literarnih konstrukcjja i u velikoj meri apstraktnosti.
Drugi sukob koji je obradila Isidora Sekulić je onaj u pripovetci »Drug Maksim Gorki« između oca bogataša Goranovića i sina Vaska u okunpaciji, sukob koji je bliži nama, koji nam je sasvim poznat i koji traži mnogo više tipizacije, mnogo više verne političke sadržine, mnogo snažnijih prikaza revolucionarne borbe i terora okupacije da bi nam bio životno uverljiv, Sukob zasnovan na literarnoj koncepciji o uticaju knjiga Maksima Gorkog na revolucionarni rad omladine protiv . okupatora morao je izgubiti svoju društvenu idejnu oštrinu, onu koja je stvarala jaz između roditelja i dece tamo gde su roditelji zbog klasnih intetesa odlučno i zauvek stali uz necprijatelja. Obradom ovakve tematike Isidora Sekulić je stupila na širi drušiveni plan ma kome se odigravaju dublji procesi sukoba.nepo na uskom načionalnom, Zbog foga je Isidori Sekulić kao bišcu bliža kriza porodice Šumanović i zbog toga je ona nju životnije : sadržajnije književno prikazala. Koliko ie teško r:;. apstraktno literarnih pozicija uočavati revolucionarnma zbivanja svedoči prikazivanje predratnih omlađinskih akcija na univerzitetu ı kojima Isidora Sekulić sa. svojih . pnilično izolovamih Jiterarnih pozicija nije našla pravu reč, njihovu pravu ideološku sadwžinu niti njihovu revolucionarnu dinamiku, Tako je, iz istih razloga, realno neodrživ lik Miše u pripovetci »Drug Maksim Goriki«, jer on svojim lummpenpro= leterskim stavam u odmosima nije nikako u ređovima rasiućeg proletarijata kome bi imao da pripada po 'ntencijama pisca. Vrlo je maglovit, inftelektualno koncipiran lik Vaska koji
„svoja idealistička dvoumljemja, svoje
idealističke skepse hoće da pripiše
' Maksimu Gorkom, piscu vrlo jasnih,
određenih i konkretnih revolucionarnih ciljeva, Rezonovanje Vaske i njegovog druga Peke u kame postoje iste. metafizičke zabume morala su ih ostaviti bez jasnih, korenitih i odlunih j#deoloških opredelenja i pored toga što su drugovali sa literaturom Maksima Gorkog koiu nisu u njenim revolucionarnim idejama shvatili.
Isidora Sekulić je u ovoj zbirci objavila mekoliko pripovedačkih zapisa o okupaciji. Najviše života, stvarnosti, svedočansiva a doživljenome ima. onaj koji mosi naziv »Skloništa, životinje i ljudi i Gospodin Mića«. Isidora Sekulić je tu u živopisnim jlustracijama prikazala položaj onog „bogataškog Sveta koji je paktirao ša okupatorom, u odnosu na skloništa za vreme 5avezničkih bombardovanja Psograda. Taj bogataški svet nalazi mesta u spe- , cijalnim skkloništima određenim za nc= mačku vojsku, čuva svoju glavu, razžmeće se sa svojim usposima što je našao bolju zaštitu, što ima fakve privilegije Koje nemaju njegovi sunarodnici. Tipičan pretstavnik tog bogataškog sveta je u hronici Gospodin Mi-
'ća čijem portretu Isidora Sekulić po-
svećuje svoja vrlo oštroumna realistička zapažanja, ilhistrujući ono šlo je Giftimslko, samoživo, arivističkao u njegovom liku i u njegovom životu. Taj lik ostaje i kao dokumenat o držanju buržoazije za vreme okupaoije, o nje-
· noj brizi za svoju imovinu i svoj ži-
vot, o njenom bezdušnom odnosu prema narođu, Mnogo manje su tipičme kod Isidore Sekulić one slike okupacije sa kružocima u koijimn 6&6 oku-
Tao jedan odlomak «pod haslovom »Put u ... L-.. T. ...« Ovaj napis je objavijen anonimno, i tek u najnovije vreme nama je utvrđila da on pripada peru A. Radiščeva. Radiščev već tu potpuno jasno i medivosmislemo Uustaje protiv kmetstva, protiv feudalnog društvenog poretka, Isto tako negativan stav ima Radiščev i prema samodzyvžavlju. U to vreme on je preveo jedno delo poznatog francuskog Romiunista-utopista Mablija. U jednoj napomeni uz taj prevod Radiščev kaže: »„Samodržavlje jeste Sštamje Moje se nalazi u najvećoj suproinosti sa ljudskom prirodom«. ı
Aleksandar Radiščev ·
Svoja antifeudalna i amtimonarhiska shvatanja Radiščev je iznmazio. u brošuri »Život Pjodora Vašiljevića Ušakova«, Ušakov je bio prijaielj Radiščeva, sa kojim je zajedno siudirao u Lajpcigu. Radiščev i Ušakov zajedno su proučavali franćuske prosvehifelje, zajedno su se borili protiv zloglasnog Bokuma, činovnika koga je, Katarina poslala u ILajpcig, da pazi mladiće i da &e brine o njima. Međutim, on ih je nemilošedmo zlostavljao i pljačkao. »Život« sa dosta
priča o nevoljama aludenata. Ali. a ee} kopahidn, (BY pod Bi
KRIfŽEVNENOVINE _
humora brzo uvideo da
7.
Dljaju mladi ljudi da se izživljavaju u intelektualnim igrama 8a rebusima i u političkim kozerijama, A. maročito je nutipična i posve bizarma ona slika okupacije u pripovetci »Deda Maša« kad se porodica đeda Maše, a' milada devojka još i zanesena, predaje usred fašističkogz zverskog terora peSmi nomačkih oficira i u njoj zaBiboravlja užase okupacije. Takve &like špadaju u čisto literarne konstrukcije, a ohe u ovom slučaju i sadržinski prokivreče stvarnosti,
Tsidora Sekulić pređaje se kao Di- .,
sac sva pojedinim ličnostima koje zasvetle ljudskom plemenitošću u njenoj ljubavi kao što su na primer likovi Na ie, Marice, deda Maše, Ona ih obaspe subjektivnom miloštom kad u hjima nađe rodoljubivi plameh, tvrdokormost u surovosti života, suverenu bodnošljivost tragike sudbine, kad je ona ubbhđena da su oni — postajanost njihovog karaktera, plemeniti kov njihove duše — izrasli iz &lavne, tragične ali pobednme istorije naroda. No to ne znači da ona idealizira te ličŽmosti, One su građene 8#a mnogo realnih Živolnih elemenata koji odaju kođ Isidore Sekulić i đobro poznava– nje i uočavanje života seoske stvar– nosti (Nana, Marica). A da Isidora Sekulić kao realistički pisac objektivizira ličnosti svedoče likovi Gospa Nole { frau Roze u pripovetkama zbirke »K}honika palanačkog groblja« koji bi imali još više reljefa da njihovo portrotisanje nije isprepleteno razgranatom biografijom mnogobrojne porodice, «
Tsidora Sekulić je formirala i ustalila svoj žanr u prozi, koji je razvila u zbirci »Kronika palanačkog groblja«, To je vrsta b adrafikane pripovetke u kojoj dolaze do izraza njene memoar=, ske sposobnosti, Isidora Sekulić bi toj vrsti literature kod nas doprinela vrlo mnogo kada bi u tom žanru obradila životopis kakve značajne naše istoriske ličnosti ili istorijsku hroniku kakvog našeg grada koga ona voli. Njen opis istoriskog razvitka jednog
šektonma starog Beograda u pripovetci ·-
»Deda Maša« odaje jak smisao za re vokacije prošlosti, predana i studiozna istraživanja istorijških pramena u uzrastu prada.
Tsidora Sekulić intenzivno i vrlo aktivno živi u literaturi. Ako 8e pogleda proces njenog književnog stvaralaštva videće se da njen duh nije mirovao, da je oma bila sposobna da u š&vome književnom razvitku učini i krupne zaokrete. Jedan mjen krupan prelaz je prelaz is verbalističkog dekadeninog modernizma (prvi književni radovi) u realizam. Drugi njen takođe značajan prelom je u procesu sve jačeg udaljavanja * „književnom stvaranju od religiosmih kultova i misterija.
Velibor GLIGORIĆ
_-—— __ _-—-_----- – __- “K”—
Ljubica Sokić: OCritež
va smrću glavnog junaka — Ušakova. Radiščev je u priču o životu studenata umeo da unese ozbiljne i progresivne misli o važnim pitanjima iz oblasti vaspitanja, politike, ljudskih odnosa uopšte.
Ova brošura izišla je 1789. Iduće godine pojavio se »Put iz Petrograda u Moskvu«, na kome je Radiščev radio čitavih deset godina. Mhjiga je. izazvala ogrommo iznenađenje svojom pojavom; čilav Poetrograd počeo je o njoj govoriti.. I, doista, to je bila neobična knjiga ne samo po svojoj sadržini, nego i po načinu na koji je izišla ma svet. Dovršivši knjigu, Radiščev je predao rukopis na cemzuru. Cenzor, zaveden bezazlehim naslovom, odobri štampanje i ne pročitavši rukopis. Međukim, knjigu ipak niko nije hteo štampati. Onda Radđiščev kupi malu štampaniju, prenese je u svOjRu kuću i u njoj štampa svoje delo u 650 primeraka. :
Razume se, ovakva dWmelost nije mogla oštati nmekažnjena. Za Knjigu se zainteresovala lično carica Katarima, ona je pročitala knjigu i izvela zaključak da je Radiščev »bumtovnik gori od Pugačova«. BRadiščev je ubrZe uhapšen i nadi njim je povedena isiraga. Om je primio na sebe čitavu krivicu i porekao je Veze sa ma kakvomi organizovanom epozicionom grupom ljudi, ma da je takvih grupa bilo. Posle na brzu ruku udešene sudske procedure Radiščev je osuđen na smrt. Smrtnu kaznu Katarina je licemerno zamenila „esetogodišnjim progonstvom u Sibir pod pretipostavkom da će Radiščev tamo naći svoju smynt, I, doista, to bi se i dogodilo da Radiščeva nije spasla stama i brižlji-
| Va DĐomoć prijatelja.
Posle smr{i carice Klafarine položaj A. Radđiščeva se donekle pobolišao. Njemu: je dozvoljeno da se. vrati u evropsku Rusiju, ali mu je određeno stalno mesto stamovanja i nije bio O#lobođem madora policije. Klisnije, za Vlade “cara ih ra IT, koji je na počelizu svoje vladavine Bo
zemlji reforme, Radiščev je sasvim Oslobođen. Međutim, om je već bio Sem toga, on je
potpuno slomljen.
ODU
| U svom romanu Biniša Paunović paduhvatio se da četiri teške i burne "tbne gođine opiše na široko zasnovanom planu, verno, bez 'ulepšavanja i svesnih ili nehotičnih društveno-istoriskih deformacija, kojima je obilovala pređratna građanška literatura o ovoj eposi. Za poprište radnje on je izabrao jednu varošicu u Uunu-i trašnjosti Srbije, mali provinciski kutić »puste zemlje« koju je neprijatelj pregazio, gde še za dugih i tegobnih godina okupacije, daleko od heroike bojnog poprišta, odvija jednolik i sumoran život u večitoj neizvesnosti, u svim mukama i strahotama — glad, epidemije, progoni, internacija — koje je okupacija svalila na žene, decu i starce, preostalo stanovništvo građa. U takvom ambijentu pišac je, prirodno, imao malo prilike za uobličavanje herojških likova i za opisivanje ratnih podviga; 8 druge strane, on je bio neminovno upućen da sagleda i haličje tegobne stvarnasti života pod okupacijom, sa evim klonućima, demoralizacijom, izdajom, bratimljenjem 8 neprijateljem i bogaćenjem na račun na-
rođa. U Paunavićevom romanu, lično-
· Sti Bu anomimni ne Samo DO 8VO-
joj pdihologiji, po svojim individualnim „osobinama i reakcijama na događaje, Iza spoljašnje učmalošti i tegobne atmošfere života pod okupacijom pulširao je ipak život, rešavale su ae sudbine ljudi. vršila se 80cijalna diferencijacija, koja je opredeljivala formiranje čitavog niza novih tipskih pretstavhika društvenog
života, od nosilaca otpora prema oku- ·
patoru do špekulantsko-kolaboracionističkog 6loja narodnih izdajnika. Kod Paunovića te su ličnosti ostale neodređene, češto proizvolino pastavljene u okvir radnje, sa veoma oskudnom skalom doživljavanja, tako da je čitalac nepreštano u međoumici kako da razume i oceni njihov" karakter i njihove poštupke, Šta da se kaže, na primez, o dečaku Žalinu, glavnom junaku ovog romana? Kako izgleda, Paunović je njega zamislio kao hozitivnu ličnost, sudeći po tome koliko opširno ističe njegovu · marljivost i požrtvovanje, njegovu ljubav. prema po-
rodici, njegovu žeđ za znanjem, Pra= .
teći Žalinovu istoriju, čitalac se, međutim, ne može oteti utisku da pred sobom vidi jednog prilično tupog, pomalo mrzovoljnog dečaka, koji, osim svojih raznavrsnih poduhvata da pribavi kakvu zaradu, kako bi ishranio sebe i porodicu, malo šta vidi oko šebe i razume Ne bi se moglo reći da je bila namera pisca da ga takvim pretstavi, naprotiv, on često ističe vrline ovog dečaka; međutim, opisujući · raznovrsne pošlave kojima se Žalin bavi, od sithe trgovine i crne berze do zemljoradnje, Paunović je ostavio vrlo malo mesta osvetljavanju lično· sti evoga junaka, tako da se Žalin, prodajući svoju Yobu po pijacama i vašarima, teško da razlikovati od mase drugih dečaka, koji se bave istim »sitničarskim«e poslom kao i on.
Otkuđa to neslaganje između piščevih intencija i čitaočevih utisaka? Objektivno, &redina koju Paunović opisuje, to 'je provinciski svet malih trgovaca {i sitnih činovnika, sa svojim malograđanskim mentalitetom, uzanim vidikam, koji se ne prostire dalje od kućne ftarabe i dućanske tezge, sa svim ovim sitnim, samoživim preokupacijama osiromašenih malograđanskih porodica, čiji opstanak sve više ugrožavaju krupni trgovoi i kampitaliati, Okupacija je za taj svet značila više elementarnu rušilačku snagu, koja preti da uništi njihove živote i domaćinstvo, nego nacionalnu nesreću i opasnost po zajedničke interese naroda. Otuda u tome svetu Paunović nije
auupuguWuWuWBDWRHHRGWGRWRHHNHUHNHHHNHHHWHBHHBHHRHGHHHHGHHHHHWHHBHHHWHWHHEHHHBHWHHHHdWWHHWWHWuWuHBHHHWHWHHWWHWHWWBURHHHaWWHnWuBWHWHHNMHWuWHHBHuRuRWHRRHHRHaHHHUBNH
ja dosledna ·demokratska shvatanja i ta shvatanja hteo je da unese u projektovane zakone. Zbog toga su činovnici iz careve okoline počeli u dosta otvorenim aluzijama pretiti Radiščevu novim „progonstvom i robijom. 11 septembra 1805 Radiščev je izvršio samoubistvo. Kratko vreme
pre toga om. je izjavio: »Potomci će mo ogvetiti«. »Put iz Petrograđa u Moskvu« je
književno delo, i njegovu umetničku stranu ne treba zamemarivati, ali ono ima i svoju određenu idejno-političku temdenciju, koja mu daje sasvim osobiti smisao i važnost. Opisujući put od Petrograđa do Moskve, autor raspravlja o onim pitanjima koja su najviše interesovala ondašnju naprednu Rusiju. Kao što je pomemuto, osnovno Ditanje u knjizi pretstavlja pitanje uništenja kmetstva. Radiščev
traži oslobođenje seljaka u ime Dpri-.
'rodnog prava, ističući da su ljudi po prirodi ravnopravni i da čovek nema prava da ugnjetava drugog čoveka. U nizu glava, koje nose naslove prema pojedimim poštanskim stanicama, Radiščev. daje niz impresivnih a&lika · užasne samovolje spahija i oksploatnocije seljaka od strane “*bplemstva. Knjiga pretstavlja optužbu protiv čitavog sigtema, koji od ljudi pravi zverove. Aufor daje niz primera spahija koji su izgubili ljudski lik. Naprotiv, seljaci se kod Radiščeva odlikuju ozbiljnošću, čovečnošću, moralnim zdravljem. Protiv kmetstva Radiščev navodi | ekomomiske razloge. Po njemu rađi kmetova je mnogo neproduktivniji od rada wlobodnih ljudi, i kmetstvo treba ukinuti u imferesu narodne privrede,
TRadiščev uviđa duboku vezu igmeđu samodržavlja i feudalnog dvuštvenog porelka i smatra da se oslobođenje seljaka. ne može izvršiti. ako se ne
uništi samodiržavlje. Zato je on dosledan republikanac. Svoje antimonarnhiske poglede Radiščev je i igrazio u odi »Sloboda«, koju je” uključio u knjigu, TI u odi »Slobeda« i u drugim glavama knjige Riadiščev sma tra da ie kmetstvo i monarhiju mo guće Bništiti samo nasiljem, revcluci-
onarnim putem. On je prema fome, prvi anji revolucionar u ruskom oslobodilačkom. ) . Osnovna sna-
Pa, koja treba da izvede revolucija je-
PUSTA ZEMLJA« | SINISE PAUNOVICĆA
IZDANJE »„PROSVI TH« BEOGRAD
. nosioce progresivnih i oslobodilačkih ~
_ nu Siniše Paunovića, međutim, am ih
među hjima; ponekađ projuri voz { po
revolucionarima i bor
minje Radiščeva.
ETRANA 3
ni mogao da nađe »heroja« 8voje povesti, pretsštavnike narodnih. težnji i
stremljenja, Međutim, umesto da, kritički sagleda društvenu stvarnost koju opisuje, da otkrije unutrašnje praotivrečnosti toga sveta, da uvidi klasnu ograničenost i preživelost njihOVOR morala, Paunović je pokušao da sVOjim ličnostima udahne, ako ne heroigam i snagu koji oni nisu mogli imati, a ono bar osećajnost i humanitar– nost u postupcima. Međutim, otrpemute od društvenih uslova, sve Žalinove vrline: marljivost, samopožrtv. je, privrženost porođici, nisu mogle biti dovoljne da odsvetle njegovi lik, koji ostaje bled i neodređem. Padležući i sam kriterijumima građanskog morala, kojima se rukovode njegove lično= sti, Paunović je život i stradanja Lufrijime porodice bez potrebe obavia koprenom šentimentalnosšti, iza koje čitalac ipak razaznaje kontue &itnih ljudi, učaurenih u okvire malograđanskog života, bez unutrašnjeg žara koji lomi osveštane navike i predrasude njegove iklase (Žalinova neostvarema ljubav 8a cigančicom Patmom). I zato, daleko od toga da gaoseća sa junacima Paunovićevog romana, đa se razneži nad njihovim uzdasima i jadikovkama, đa se ažalosti nađ neuspesima njihovih sitnih trgovačkih poduhvata, čitalac će s pravom hteti da izvan toga sveta potraži istinite prefstavnike narodnih težnji, nosioce otpora protiv okupatora i borbe za slobodu. U roma–
neće naći, Istina fu pon"kađa dopre · glas o odmetnicima iz šume, ph še na kraju i Lutrija, Žalinov otac, nađe
seoskim poljima vetar raznese proglase i Jelke koje neka nevidliiva ruka baca ša prozora vagona; u »aristokratskojae Paliluli održavaju se neki tajni sastanci, koji više liče na palanačke »Žureve« i skupove dokonih kavanskih atratega. Samo, da li je sve to potpuma Slika okupacije i rata 1014—1918? Siniša Paunović, istina, nije podlegao iskušenju da od ratnih vbivanja načini stereotipni mit o albanskoj galgoti i nacionalističku solunsku epopeju, ali je, zato, detronizirajući lažne heroje, nosioce hogemonisfičkih težnji pobedničke srpske buržoazije, istovremeno zapostavio i isliniti heroizam naroda, za kaga je rat značio borbu za svoju ” slobodu i nezavisnost. Ne uspevajući da razluči ono što je u ovom ratu pretstavljalo izraz istinskih dslobodilačkih težnji narođa od nacionalističkih »kajmalčalanskih« fanfara buržoasko-monarhističaog sprega solunskih pobednika, Paunović je ı svome romanu dodelio glavnu, gotovo reprezentativnu ulogu siftnoburžoaskom sloju palanačkih žitelja, sitnih trgovčića i seoskih domaćina, posmatrajući svu &loženost ratnih zbivanja iz, njihOVoOg uskog i ograničenog vidokruga, rasuđujući njihovom etikom i njihovim interesima, brinući njihove sitne i samožive brige, spuštajući dijapazon cele svoje knjige na 'ednolične i šture tonove njihavih porodičnih jadikovki, banalnih refleksija o životu i plithosentimentalnih izliva, Otuda u romannu »Pusšta zemlja« odista preovladava jedan opšti utisak nečeg pustog, sivog i beživotnog, neke pustoši koja nije nastala tek s okupacijom, već dolazi igznutra, iz samih ljudi. iz jalovog i . monofonog življenja jednog &veta bez širih vidika, bez*snage i bez strasti. Siniša Paunović umešno vlada bri< povedačkom naracijom i prizori koje om opisuje imaju obedljivost istinskih i doživljenih pojedinosti, On je u ovom romanu zahvatio iz neobično zanimljivo.. i raznovrsnog vrela autentičnih činjenica i prizora iz perioda
(Nastavak na četvrtoj. strani
ste, po mišljenju Radiščeva, seljaštvo. Veoma je karakteristično da Rađiščev nije polagao nikakve nade u rusku buržoaziju; to pokazuje njegovo duboko poznavanje društvene stvarmosti Rusije. Doista, ruska buržoazija, slaba, oportunmistička i reakcionarna, nije mogla biti nosilac demokratskog pokreta,
Delatnost A, Radiščeva odlikuje &e neobičnom intenzivnošću i G&vestranošću. On se bavio proučavanjem političkih, ekonomskih, filozofskih, književnih pilanja. On je u isto vreme naučnik, revolucionar i pesnik. On je napisao dve naučne rasprave iz oblasti ekonomije i filozofski traktat »O ”· čoveku, njegovoj·smrtnosti i besmrtnfiostis«. U ovom poslednjem delu, koje · je nastalo pod uticajem francuskih materijalista XVIII veka, Radiščev rešava pitanje čovekova mesta u prirođi u osnovi na materijalistički na čin. U svojim pesmama i apo KN“ emama Radiščev &e koristi sredstvima riarodne književnosti, koja mu je bila dobro poznata, Kao pesnik 1 književnik Radiščev je jedan od tvoraca novog stila, jedan ođ onih pisaca koji su se u ruskoj književnosti borili protiv klasicističke estetike sa” njenim formalističkim „propisima i. nopmama. š
Radišev je volom revolucionarnom i književnom delatnošću izvršio Ogroman uticaj na ruski oslobodilački pokret, na rušku kulturu i književmost. Svi progresivni ljudi Rusije išticali su Radiščeva kao velikog borca Za oslobođenje ruskop naroda. Aleksanđar Puškin u prvoj redakciji svoje programske pesme »Spomenike ističe da je on sledeći Radiščeyu proslavljao slobodu. UROS i eksploatatori, carevi i kapitalisti bojali su se Radiščeva i njegove revoluciona»ne misli. Zato je njegovo glavno delo »Put iz Potrograda u Moskvu milo
biti objavljeno u celini tek ža vreme revolucije 1505. Njegova delatnost mogla je biti ocemijema i. čena.
| proučena
tek ·posle. Oktobarske revolucije, %. TL Lenjin Ooo je _OGČAJEIS je Ja. Među Velikim istopiskim O , by ua -Oobb
|,
. meštu po-
đenje Rusije on na