Književne novine

BROJ 46

OCAMAECET · TFOAMHA HAPOAHOFrF

TIO3OP//IITA

V BEOTPAAV

1869—1949

11-91 X|-49

Prceslavom osamdesetogodišnjice beogradskog Narodnog pozorišta u Beogredu i unutrašnjosti (koja je u Beogradu obeležena *najvidnije premijerom Jaldšićeve drame »Stanoje Glavaš« i odlomcima trojice najvećih srpskih komediografa: J. St, Popovića, Koste Trifkovića i Branislava Nušića)

· osvežene &u mnoge bolne i svetle u-

spomene života i rada ove naše značajne kulturne ustanove,

Uzbuđeni proslavom, stariji članovi Narodnog pozorišta, avih dana, u nevezanim razgovorima. oživljavaju čitavu osamdesetogodišnju istoriju ove slavne kuće. Upravnici, zaslužni i »crni«, dramaturzi, reditelji... glumci,

„glumice, muzičari, slikari... pisci, kri-

tičari, publika, komađi — ceo veliki život od osam decenija.. ređa se i smenjuje kao na žilmu...

Prepričavajući uspomene, njihovi sledbenici se trude da ih i u ovim prilikama podrnaževaju, kao na sceni, upotrebljavajući boju njihova glasa, njihov omilieni rečnik, njihove gestove, njihov izraz lica, njihov smeh i plač... I tako, najurnom čujete glas Pere Dobinovića, i čini vam se da je baš tu »glavom«, a kad otvorite vrata garderobe — vidite starog Frana Novakovića gde prepričava uspomene o &vome »učitelju«. Idete đalje i čujete glas Milorada Gavrilovića, a ustvari to govori Raša Plaović. I tako redom, nižu se glasovi i izrazi: Ilije Stanojevića, Save Todorovića, Velje Miljkovića, Vele Nigrinove, Zorke Todosićke, Perse Pavlović, koji su godinama živeli avđde i radili i svoji ı mladim drugovima bili velika škola i ostali ne= izbrisiva uspomena,

Đobricea, Miilntinović, koji je do-

| šao u ovu kuću pre pola veka, | ovih dana je kao retko kad uzbui đen: ·

— Gledam onomad one slike, koje su spremili za izložbu, i dođe mi teŠko., teško... Čitam: Miloš Cvetić, Milorad Gavrilović, Velja Miljković, Svetislav Dikulović, Bogoboj Rucović, Vela Nigrinova, Milka Grgurova, Luge• merska, Radđulovićka, Julka Jovanović, Zorka '"'odosićka, moja žena Coca Jelena Petković-Milutinović, Sava, Čiča, Pera... sve veliki, slavni glumci, mnogi moji vršnjaci... a sad ih nema... ostao ja sar... Pa onda književnici: Srema" koji me je tako voleo i koga sam ja mnogo voleo, pa duša od čoveka Jan-Veselimović. pa Nuša, Radoje, Glišić — i toliki drugi koji su bili vezani aa •- tt kuću i ona za njih — živeli za nju, patili, i proslavljali se u njoj. i

Nekada su književnici pisali komade narožito za svoje ljubimice. Ja neću da ulazim u to da li je to bilo dobro. ali svakom onom za koga je to pisano bilo je drago i velika čast, tim pre ako je pisac Sremčeva ili Nušičeva ranga... Za mene su pisali komade nekoliki književnici: Šantić, Nušić, Ćorović... Posle premijere Goroviće vog »Zulumćara«, koji je takođe bio napisan za mene i ja igrao maslovnu ulogu, po tadašnjem običaju, mi glumci, koji smo učestvovali n komadu, na=stavili &mo da »zulumćarimo« i posle pretstave — po kafanama. 1 u takvom raspolo?»nju uputili "elegram piscu u Mostar, — čestitku — jer je uspeh zaista bio veliki. Svetozar mi je odgovorio istog d'.na, tako da me je telegram zatekao još u »zulumu~. Telegram je glasio:

»Zulumćaru, zulum čini: pisac plaća — ič ne brinj!«

· A kad pomislim kako je nekađa bio

naporan glumački zanat, a kako danas mlađi ljudi imaju sve udobnosti za jedan miran i staložen rad! Kolika razlika! Koliko su današnji naši i mladi i stariji drugovi u boljem položaju.. Ja koji sam nosio najveći deo repertoara, godinama sam imaa da vučem i najveći feret: probe, pretstave, probe, pretstave.. Dan, noć. Događalo se-da pre podne bude proba, po podne pretstava, uveče opet proba, a nekad i pretfstava. I to igraš potpuno različite stvaril.. Išlo je to tako iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu... 1 Stariji glumci su nas voleli, naročito ako bi videli da imamo talenta, ali su bili ' vrlo strogi prema nama. To je bio odnos rodi'eljr i dece, i to strogih roditelja i poslušne dece. Ja

Narodno pozorište u sećanju njegovih

Bam, bio jedan od srećnika koga Su stari glumci vrlo rano uveli u svoju garderobu da se sa njima šminka, doduše mešto sam imao pored vrata, ali ko te pita, ja šam bio u desetom nebu od sreće i počasti. Uveo me je Gavrilović u švoju garderobu.

A. publika nas je obožavala. Ja lično od te ljubavi vrlo često sam imao i da patim. Nigde · nisam imao hira naročito ođ, velikoškolaca i srednjoškolaca, koje sam vrlo voleo, ali sam čeleo ponekad da ostanem sam posle pretstave, Toliko puta morao sam da se rvem na izlazu iz pozorišta da bih produžio put. Svako je hteo da me nešto pita, nešto da mi kaže dr dobije potpis u »poeziji«, na mojoj slici. UoBtalom nisu samo mene tako voleli. Nije b.lo istaknutijeg glumca onog vremena da nije uživao sličnu ljubav publike. ;

Materijalni položaj glumaca u ta stara vremena nije bio nikad. kako treba bilo je teško živeti i glumcu moga ranga, a kamo li manje plaćenim glumcima,

Gostovao sam mnogo i pre i posle ratova po krajevima pod okupacijom Austrougarske. Ta naša gostovanja imala su uvek pored ıimetničkog i nacionalno-politički karakter, To je po-

kojna Austrija dobro ogzećala i kad ·

god je mogla gonila nas je, smetala, cenzurisala nam tekstove. Nije uzalud rekao još šezdesetih godina austriski namesnik z- Vojvođinu upravniku jedne srpske pozorišne družine? »Kod vaš Srba ne putuje pozorište da se hlebom hrani, nego je vama cilj, da narodu ulivate viteški duh, đa mu bu dite svest i ponos, i da ga oduševljavate za sve što je srpsko. A to — ne sme biti!« Bilo je smetnja, ali smo &se mi dovijali na razne načine i sa Uspehom doskakali neprijatelju i izigra>

vali sve njegove zabrane, Tako sam .

se ja jedne godine našao u Herceg Novom na lečenju, bila je neka mevolja s Xrudima, i naravne, odmah sam udesio, gostovanje, i to, hišta manje, nego u Cvetićevom · »Nemanji«. Kad sam predložio upravniku, nekom Kršsmanoviću, taj komad, on se snebivao, jež je tek bio proteran zajedno 8a celom grupom ša Cetinja zbog nekog »belaja« (jedan od članova dvorske kuće počea je da se udvara njegovoj ženi, a vlasti dočepale pa ih sve istog dana proterale u Austriju) i nije želeo da ga sad i odavđe najure. Ipak ja sam ga sklonio, Komad je cemzu-

risan „»bogato«, ali se mogao igrati.

„ Pretstojnik policije naročito je nasto" jao da se brišu sva mesta koja bi go-

vorila o južnoslovenskim zemljama pod Austrijom, u prvom redu o Bosni, zbog čije je okupacije ohda ključao ceo Balkan. Došla je pretstava, 88la puna, u prvim ređovima »vlast«, a u prvom redu sam pretstojnihk — »cen>zor«, U sali urnebes od oduševljenja. Ja govorim, govorim, i kad dođem na »ono+ najškakljivije mesto o Bosni, o-

krenem s&e iza kulisa i pogledam siro- ”

tog upravnika, koji, iako nije znao šta se sprema, &talno mi daje mak gde trebn da »preskačem«, pogledom oduševljenu publiku i crveno ugojeno lice pretstojnika, pa, puklo kud puklo, zažmurim i riknem: ;

»O Bosno, Bosno, zlatna jabuko,

Da njsi tako divna

Ne bi se oko tebe otimali tuđini!...«

U sali urnebes od aplauza, a crveno lice pretstojnika postalo još crvenije, ali ga sramotn, očigledno, da se digne i odmah interveniše... Iza kulisa haos: nesrećni upravnik čupa kosu, hvata sam sebe za gušu, koristeći aplauz, lomi olo sebe šta stigne!... Ali, uspeh je bio toliki kođ publike, ca pretstojnik nije smeo ništa ozbiljnije da preduzme, šta višc dopustio je da ga »ubedim« da mi se to slučajno »omaklo«, "pošto tu istu ulogu igram i u Beo-, građu...

Prane Novaković proveo je dugo godina po unutrašnjasti: u Sarajevu, Splitu, Osijeku, Nišu i 1928 došao zauvek u beogradsko Narodno pozorište. Na pozornici je i sam blizu pola veka, Počeo jo samo tri godine posle njega, 1901 u Varaždinskam pozorištu. On je živa istorija doživljaja putujućih požo= rišta i velikana beogradskog Narodnog pozorišta koji su po fim pozorištima često gostovali. Naj-

MI ON} Or IO Oe

A fi

češće i s najvećom ljubavlju seća

se svoga najvećeg učitelja — Pere Dobrinovića, koji je vrlo često gostovao u niškom pozorištu »Sinđelić«, pa onda Rucovića, koji je jedno vreme bio i stalni član istog OvOg pozorišta. Iz tih svojih »van-– drokaških« daha an je šačuvao u svežem sećanju mnoge zanimljive uspomene co Velikim umetnicima

· ove kuće, | — Kad je Pera Dobrinović dolazio kod nas na gostovanje mi bismo se Epremali nedeljama pre toga ne za publiku, nego za njega, Samo da mu

nešto ne pokvarimo u njegovoj velikoj igri koju smo mi obožavali možda više nego i publika, On je obično gostovao u »Kir Janji« i »Pasao je posao«. Toliko je on dobro igrao Kir Janju i kod nas i svuda gde je izlazio sa ovom rolom, da je Laza Kostić rekao jednom: »Kad nestane Pere Dobrinovića, nestaće i Kir Janje..« Pera je inače bio neobičan pedagog, Svako njegovo gostovanje za nas je bia jedan dobar kurs najbolje glume i režije. Inače bio je prema nama mladim i malima velikodušan * plemenit.

Najveći strah i respekt imali smo kad bi nam došao na gostovanje drugi pozorišni velikan iz Beograda— Sava 'Podorović, On je bio neobično strog i pedantan, i čim bi stigaa odmah, Li počeo da se interesuje da li smo držali probe komada u kome treba on da gostuje i odmah .naređivao da se počne sa novim probama. A posle tih proba sa njim to bi, često, bio prorežiran čitav komad...

Sećam se jedne poplave u Ičragujevcu, Izlila se Lepenica i odnela nam sve što smo imali i pozorišno i naše, tako: da je Ruca (Bogoboj Rucović), koji 3e zatekao kod nas, poslao telegram pozorištu u Beogradu: »Šaljite pare za povratak — ja ovde plivam...« Mad je reč o Rucaviću, on je bio jedan od »najružnijih« „lumaca, ali i jedan od najslavnijih u ovom Dpozorištu. Nije imao neki »aročiti glas, ali je glumio rezaboravno. Kad zaigra, zaboravite sve te njegove nedostatke. Igrao je Sirana, Hamleta. Inače, bio je školovan, i znao nekoliko jezika. Umro je vrlo mlad, u 42 godini, 1912.

Najdraže stvaranje koje sam zapamtio iz tih starih vremena, bila je Coca Đorđević, Plemenita, mlađa, lepa žena —- sve nas je plenila. Kad bi nas ona nopuštala, m' bismo plakali kao deca. Ona je sve vreme provodila sa nama, dok bi drugi gosti, kao na primer Gavrilović odmah posle bretstave odlazili u »svoje« 'društvo., Kad je Coca izdahnula tako 'znpnadno kod nas Se zatekao na gostovanju Dobrica. Čim smo primili telegram o smrti njegove partnerits, pređali smo mu ga. On je bio neobično uzbuđen kao |I mi svi, izišao je pred zavesu, saopštio publici smri velike umetnice i odložio pretstavu u Nišu.

U našem pozorištu bio je, đugo Eodina, i slavni glumac i reditelj narodnih komađa Čika Gina, koji je kasnije došao u OVO pozorište, I kao reditelj i kao glumac u tam nalom pozorištu on je često čuda stvarao, a kad je ovde došao i počeo da 'gra i režira, &vako njegovo delo bio je datum. Njegova »Zona Zamfirova« za ono vreme bila je malo remek delo režije,

Kao putujući glumac prošao sam sve naš“ Wrajeve: Srbiju, Bosnu, Vojvo-

dinu, Hrvattku, Slaveniju. Ma tim pu- ·

tovanjima vrlo često smo se sukobljavali i «a mašim i sa austrougarskim režimima i imali smo često vrlo gor-

'kih dana, ali smo se ipak nekako iz-

vlačili iz nev(lja. Bilo je dana kađ su nam Švabe hap*ile čitavu trupu... Bio je to jedan slučaj u Bečkereku, đana=šnjem Zrenjaninu, Uhapsili su nas po licajci Mađari što smo igrali neki komad koji se kosio s njihovim naredbama, a pustili polic"jci Srbi.. i još ispsovali zajedno sa nama i one koji su nas pohapsili.i čitavu dvoglavu monarhiju., KNJIŽEVNE NOVINE

Boža Nikolić došao je u beo gradsko Narodno pozorište 1921 iz Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu u kome je počeo SVOju glumačku karijeru još 1905.

Imao sam da prođem kroz razne pe-

ripetije đok sam se iskobeljao iz AUstrije u kojoj sam se zatekao uoči Prvog Svetskog rata. Intervencije, hap= šenja — nije bilo lako ni kad sam se našaca i među Srbima s ove strane... Ali to je bilo i prošlo... Glavno je da dam ja već 1015 igrao u Nišu u beogradskom Narodnom pozorištu, koje se

tu bilo povuklo i da sam još tada do-

bio angažman za nova pozorište — kad

„se svrši rat. Za vreme rata bio sam na

Krfu, a posle sam upućen u Italiju, gde sam zatekao Peru Dobrinovića. On je tada igrao Don Pijetra Karuza u Italijanskom pozorištu sa takvim Uuspehom da &u italijanske novine pisale da je to jedan od najgenijalnijih umetnika koje su oni videli. On je igrao na srpskom a ostali na italijan= skom!

Ana Paranos počela je glumačku karijeru 1900. Nesvršena učenica Više ženske škole bila je Otišla u telefonistkinje (Pošta je bila u zgradi »Kolarca«, na onoj praznoj utrini na Trgu Republike) i gledajući svakodnevno sa Dpoštanskog prozora glumce u cilindrima i polucilindrima, kako se onda nosilo, glumice u šeširima sa velovima i haliinama od svile, zaželela je i sama da bude glumica. Otišla Nušiću i Janku Vešelinoviću i prijavila se, Oni joj 6dgovorili da se slažu sa njenom željom, samo, pošto je bila mlada, savetovali je da pita i majltu i da sutradan dođe sa hjom. Ona im je rekla da se mati neće ni po koju cenu složiti da joj kćerka bude »glumica« ali će je obavestiti. (I

pored velikog oduševljenja za glumce i komađe, kod starijeg i patrijarhalnijeg sveta biti glumac, novinar, književnik, bilo je to još »sramota«). I umesto da sutra-–dan dođe u pozorište s majkom, došla je sa čvorugom na glavi, koju joj je mati napravila udarom šamlice ha, joj je saopštila da hoće da bude glumica. Bilo je muka, ali 8e svo mrebrodilo i ona je najzad angažovana i već posle nekoliko meseci igrala Haičijetu u »Dve sirotice« koju je spremala pod rukovodstvom slavn Vele Nigrino-

7 OVAJI

ve, A da je spremna Nigrinova, bilo je to sasvim slučajno. Kad se već ave svršilo, i odlučerio da uđe u pogorište, Nušić i Janko upitali su i nju kao sve početnike, više iz šale nego ozbiljno, šta bj da igra. Ba predomišljanje · rekla je: Gospođu s kamelijama. »Valjda misl; u »Gospođi s kamelijama« — upitao je Nušić jedva .zadržavajući smeh. »Ne, glavnu ulogu...« (To je bio prvi veći komad koji je uopšte u životu dotada gledala u pozorištu, pošto joj je bilo jedva Šesnaest godina), »Vela, brzo ovamo, da vidiš konkurenciju, teško tebil« — počeli da dozivaju iz

susedne sobe Nigrinovu Nušić i

Jankoi grohotom da se smeju, Ni-

grinova došla, smejala' še i sama

malo, ali diskretnije i umesto da

se »uplsši« svoje konkurencije, o-

bećala da će je ona sama spremiti

za uloyu koju treba da igra za stalni angažman. I spremila je.

— Nije bilo lako tada biti ni prvak,

a kamo li početnik. Dva dinara akon-

tacije, pa i to— kad Nušiću i Janku do-

đe u podgrlac za pare Ga isplate. de-

koratere i druge ljude s polja — ne mo-

žeš da dobiješ, To je bilo ono najga-

re vreme u Srbiji. Mesecima oliciri

nisu plate primali, đa ne govorimo o drugima... A glumci, pošlednja rupa na svirali...

U karnkterne role prešla sam još pre četrdeset godina, Kad mi se ta »nesreća« desila, plakala sam kao dete. Niko nije bio nesrećniji ođ mene. Jer, bože moj, pre toga ja sam igrala sa Dobricom u »Romeu i Juliji« kao Julija, bila ljubavnica r” fceni.. PlaRkala sam, a ređitelji su mi govorili da će karakterne role biti moja budućnost i najveće umetničko zadovoljstvo. I nisu pogrešili, ja ih ne bih sada dala, kad bih još jednom bila mlađa i pozvali me da igram Juliju... 'Tolika ih volem... Prva moja karakterna uloga bila je u Predićevoj »Golgoti«.

Ali — freba govoriti i o današnjici. Nikada za glumca u našoj zemlji nije bilo ovih mogućnosti koje danas ima'ju. (Ana Paranos je danas član Jugoslovenskog dramskog pozorišta). Dođeš od kuće, a cvde te čeka kabina, toplota, kupati)o, frizerka, otoman gde da se odmoriš, zalon, bife... Meni se, pravo da vam lažem, ne ide kuči... Pa onda plata, pa današnji način rada, proba, pretstava·.. Koliko je sve to lepše, lakše, koliko smo mi danas više cenjeni, Ja sam' lctos slušala svoje i mlađo i starije kolege, na .velikoj turne:i koju i' Jugoslovensko dramske pozna 'šte imalo po Jugoslaviji: »E, ako nama glumcima i sada ne valja, onda znači la mi sami ne valjamo ama baš niš'a...«

Marko Marinković došao je u beogracsko Narodno pozorište 1994 iz Splita. Pred beagradskom publikom pojavio se u »Đidi« kao Maksim i odmah osvojio i upravu i publiku,

— Najveći u“ caj na mene imali su hudožestvenici, ali ono što sam najlepše i za ceo v•k naučio to je od na–

ših starih glumaca kao što je Čika Gis na (Dimitrije Ginić), pa moj prvi upravnik Del:ni (u Požarevcu), najveći pozorišni pedagog koga sam ja ikada znao. Uz Ginu, sa kojim sam duže glu-

mio u unutrašnjasti, i Delinija sam ”

učio i haučio mnogo i od Gavrilovića, Nine Vavre (Zagreb) Pere Dobrinovića, Taborske, Kad sam se našao u Beogradu na istim daskama sa Čika Ginom, sećajući se naše” ranijeg zajedničkog rada on me jc nesebično stalno uzimao u Sve &VOjU rožije, Jedna od najvećih prefstava u našem pozorištu bila je prestava »Na kraju puta« od Šerifa, pre rata. i posle rata »Šuma«, od Ostrovskog. Ta dva komada i kao režija i kao igra ostaće za mene uvek najdraže. Kad smo pre rata otišli na gostovanje u Zagreb sa pretstavom — »Na kraju pula«, gde su neposredno pre toga gostovali se tim istim komađom MEnglezi i mnleo iz političkih razloga, malo

·zbog toga — dočekali su nas s nepo-

verenjem i skoro 8 omalovažavanjem. Ali, posle naše igre napis”li su ugla8: da smo verni originalu, (Režija Isajlovića). trABE Ni

Položaj glumca, sjajan položaj u posleratnoj Jugoslaviji, poznat je svakom, ali ono što je meni milo i što ja primećujem svakog dana sve više, to je da nas ne zovu više samo radi zabave, kuc što se često događalo pre rata, »da cirkuzanimo, đa se prevrćemo. da zabavljama'·, već da poučimo, da poftstaknem9, da podižemo radni duh radnih ljudi, — pozivaju nas zato šlo na pošluju, Što gledaju u nama umetnike,

WIRANA 3

nikad nije svađao niti se žalio na kritiku i, kritičare. Za mene je jednom pre rata rekao jedan šaljivčina novinar: »Ovoga Marka bi trebalo otpustiti iz pozorišta što još ni jednu ulogu nije uspeo da up”opasti..« Možda je to neskromno da to ja ponavljam, ali mi se ta duhovitost svidela, da pristupim savesno &vojim ulogama, ma= kar ome bile i najmanje... kao što ja pristupali naši najveći učitelji Ginić, Dobrinović i drugi... i · Strahinja Petrović je pravio velike pauze u šlužbi beogradskom

Narodnum pozorištu (bio je najduže u Zagrebu, a sada je u Jugoslovenskom dramskom) ali je i danas, kao i uvek ranije, vrlo te= sno vezan za život.i rad ove svoje najmilije kuće. U 7's:rodno pozorište došao je 1911. Pojavio se kao Gren Gmuar u komadu Teodora Ban Vilja i odmah ostavio utisak glumca koji je »rođen« za beogradsko Narodno pozorište.

— Kad sam došao na beogradsku scenu njom su vladali Rucović, Gavrilović, Dobrinović. Iste godine kad sam angažovan angažovann je i Taborska i Dragi Gošić, Najveći uticaj na mene učinio je Rucović, koji je ubrzo umro, a zatim Gavrilović sa kojim sam imao često Ćuge razgovore kojima sam se posle zelog života koristio... Od najmlađih dana naginjao 8#am karakternim i karalkterno komičnim rolama, a od 1997 posvetio sam se sasvim tome repertoaru. Posle Prvog svetskog rata otišao sa.n u Zagreb zatc što sam već pre rata bio u Osijeku i tamo bio zapažen. Da nije bilo rata otišao bih još ranije u Zagreb. Ali za sve vreme moje glume u Zagrebu, od 1918 da 1940, kad sam se: ponovo vratio u Beograd, ia sam tesno bio vezan za beogradsko Narodno pozorište i njegov repertoaT. 1940 vratio sam se sa Ljubišom Jovanovićem u. Beograd i zbog zloglasne politike Cvetković--Maček. Osećali smo da se nešto iza brda valja. I Ljubiša je bio vazda tesno vezan za Narodno pozorište i vrlo često gostovao u njemu ko i ja, čak i kad su politički odnosi između Beograda i Zagreba bivnli vrlo zategnuti. Igrali smo u komadima »Na dnu«, »Tuđe dete«, »TPopaze i drugim...

Ljubinka Bobić je iz dšrednje glumačke generacije, ali je, živa istor',n Ovog pozorišta za njegovih poslednjih trideset godina, Ona je

(Crteži PJera Križanića)

počela glumu u ı.ekađašnjoj filijali ve'ike kuće u Manežu, u zgradi današnjeg Jugoslovenskog dramskog, Pojavila se 10290 u Sekspirovom komadt »San letnje noči« · kao Puk u, režiji Vereščagina, osvojila posle prvih reči i švoje kolege i publiku, i vlađala pozornicom, ıt svome repertoaru, suvere=

no u razdoblju između dva rata. — Svu decu, dečje uloge, koje sam igrala, skvarala sam ni iz čega, i to mi je smetalo, davalo je mojoj igri površnost... Posle ovog rata mnogi 5u mislili da ja neću moći ući u ozbiljne uloge, ali su se, mislim, prevarili. Ja sam zatekla na pozornici najveće naše umeti.ike: Peru Dobrinovića, Ciču,

Savu, Ginu, Gavrilovića, Persu Pav"

lovićku i.imala sam dovoljno vremena da mnogo stvari naučim od njih. ri naučila sam i kad su mi pokazivali i

kad sam ih »potkradala«. Moja Mini”

starka, moja Baba u »Koštani« ma kol'ko da su moje, imaju đuboka korena u glumi mojih prethodnika # prethodnica, umrlih i žLivih, Sve što „sam mogla pozitivno izvući iz njihove igre, izvukla sam i danas sam im zahvalna na pomoći. Nekađa, kada sam igrala taj »kasenštik« repertoar, bila 'sam samo mali dodatak velikih umet-

nika koji su oko mene sedeli, češto,

besposleni, a ja sam punila kasu i »za=" bavljala« publiku, Dana ja prvi put, čini mi se, igram. Ja sam i onda preživljavnla uloge. ali sam se mučila, 1 danas kad plačemi na sceni, ja ziista plačem što mi se plače, kad se 5 jem, “mejem Pe što mi se sme

· (Nastavak na četvr „8

prvaka

— Ja sam jedan od glumaca koji se”

a re SUI a drao

· aa 25,

a.__-OBI ~