Književne novine

STRANA #

“f „

umro, poluslep, u jednom si uu jujorku, Ne smrt, normalni refren 6&vakog postojanja, već usamljenost te &mrti izaziva tugu u meni, Usamljenost i tama, u koju je on, nekada toliko slavljen, utonuo u večeri svoga života, Ali ono što me možda lično najviše boli je njegovo poslednje pi-

O O.BIHALJIME - Pesnik Albert Kirenštajn nedavno je

mo, koje preteći leži na mom pisa=

čem &tolu, požutelo i za švagđa ostalo bez odgovora. Zašto sam ćutao? Gor-

ko satirična prirođa. njegovog bića, / prodomo analizirajući, skoro raskida-" jući stil njegovog pisma. nišu u meni.

mogli naići na odjek, u onim danima radosti i razmaha, Niko nije umeo u

Oea ama

i KK, O. Kokoška: Albert Erenštajn

evirepijem &vetlu od Erenštajna bičevati neđela kolonijalnog imperijalizma, Ali pune tuge ' 6koro zle su i njegove misli o deziluzirajućoj praksi jednog &ocijalizma, koji je bio nacionalno ograničem i kulturno prete stavljao put unazad. A iznad svega prezirao je onu birokratiju 6ile, koja je &putavala stvaralačke i slobodarske težnje &ocijalizma, „Erenštajn, veliki poznavalac kineske istorije, gledao je u njoj ponavljanje ustojalog: manđaripstva, . U tom svom pismu iz Njujorka, koje nosi datum 21 avgusta 1946 i u kome ĐBovori o sebi kao o »Tubuču«, stavljajući na.gvoje lice masku slavnog ekscentričmog junaka iz dela svoje mladosti, piše:

»Dakle, poznato vam je, Tubuč je bio uvek utopist, ekstremist, koji nije voleo Antona Bevina, jer se nije radovao ni pšeudosocijalistima Zapada ni

nacionalnim „komunistim&. Istoka, i,

kao Abasveru, nije mu bilo lako reći ma kom naseljenom kutu zemlje: Ostani, tako 6i lep«. (Možda treba reći čitaocu, da se KErenštajn titra imenima i pojmovima, kao žongler loptamn, kao što je slučaj ovde, gde ujedno stapa konservativca Idena i labu• ristu Bevina, jer mu izgledaju podjednako nevredni). | U tom pismu govori, da je i pored pakta Moskve ji Berlina, očekivao Hitlerov napad na Sovjetski Savez, jer je brzo osvajanje Moskve i Lenjina spadalo u najvažnije tačke HiOg programa »Ali su,možda, uprkos tom programu, Jugoslavija i Grčka, bacajući se na put ratnih kola dJagernauta, 6&pasli. Moskvu i Lenjingrad...« | Usamljenik, čovek koji živi u tuđini govori o 6reći onih kojima je dano &tvaralački učeštvuju u životu, mesto da kao on »kritikuju sa potsmmehome. Ali to naziva i težkim, jer je čano sa mnogo odgovornosti i jer na putevima socijalizma nije izlišno upozoravati na zle strane uskosti i birokratije: »Ksenofobija Istoka, koja Skoro u &vakom 6trancu vidi jedino Babotera i špijuna«, nanela je štete Sovjetskom Savezu, On je naziva »atomskom bombom zastarele GPU-«,

Prve literarne rađove objavio je Al-

bert Erenštajn (rođen u godini 1886 u

Beču) 1910 u časopisu »Faklja« (»Die Fackel«) koji je uređivao Karl Kraus, dušom mu srodan, Godinu dana kamije, u dvadeset i petoj godini, napisao je poznatu „pripovetku o &ebi »Tubuč« koj= je prevedena na mnoge jezike i koja je navestila i danas još a ie sliku preokreta nemadđduševnom pejsažu nesvesnog. U njegovim pesmama, objavljenim pod na&lovom »Belo doba« (1914) i »Crveno doba« (1817), možda romore daleke asocijacije si, Remboom (Rimbaud). Možda su to i oni pesnici-filozofi stare Kine, koji su inspirisali Erenštajna, poznavaoca „ijstočno-aziske „kulture. Skoro dvadeset pet godina radio je pesnik na neobičnim i zvučnim prepe= vima kineske lirike Ši-Kinga, Pe-LoTiena Li-Tai-Pea i drugih, od kojih je Bamo jedan deo objavljen, Njegova proza naročite vrste, uzbudljivi gvet, pun posmatranja, doživljavan u unutarnjim kategorijama duše, koji on opisuje, potsšeća možda na Franca Kafku, čije je delo sada u Francuskoj i ma Zapadu doživelo opšte vaskrsenje, dok je Erenštajn (osim kod svoje e) 6koro zaboravljen. Leži li to u fantastici slike snova, u gorčini njegovog ispovedanja, koji često izgledaju kao da su na granici cinizma? · | 1919 izašao je njegov »Izveštaj iz ce«. Tim imenom je nazvao zemaljsku kuglu, 1925 i 1926 izašle &u wbirke njegove proze »Vitezovi smrti« i »Ljudi i majmuni, Isto tako i nešto Bamovoljna obrada i prevod tekstova i mu 6rodnog Iakiana iz Samo-

ekspresionizma ka unutarmjem '

»Razgovori hetera« i »Čarobni ·

.mu

Se _ 0 1927 pojavio ee njegov roman »Jahači i vojnici«. Poslednja njegova kmjiga, koliko mi je poznato, jest obrada

kineskog materijala za roman »Šuj Hu

Čuan«, koji opisuje život i borbe ki-

neskih ustanika i koji je izašao 1937

u izdavačkom preduzeću »Nolit« u

Beogradu u pževođu Jovana Popovića. Predgovor za taj roman napisao je Erenštajn 1936 na Plitvičkim Jezerima.

Možda je njegovo najdublje delo knjiga pesama »Moja pesma«, koja obuhvata 850 strana i u.kojoj su sadr-

·žani ciklusi »Čovek viče« i »Ubijenoj

braći«, napisani za vreme Prvog s&vetskor rata. Njegove vizije često su groteskne, češto rapsodične, pune mračne fantastike, ali u njegovim pesmama živi i ona najnežnija lirika, koja pripada samo osetljivom uhu pravog pesništva,

Presuda smrti je neoboriva. Uzamah kuca savest. Možda bi ljudima trebalo reći nešto dobro. rre no što umru!

Albertu Erenštajnu, svakako, nismo poklonili dovoljno pažnje. U godinama dodira i prijateljstva s njim, i ja sam živeo u emigraciji u Švajcarskoj i morao sam naprezati &vekoliku energiju đa bih rađio nešto korisno i svom životu dao smisao, Teško smo mogli podnositi njegovu potištenost i skepsu.

Pa ipak, vrlo prijateljski me je pri> m.o u maloj kući na Lago Mađore. To je bilo u gođini kada sam skicirao prva poglavlja moje knjige o letu čo> veka.

Neću zaboraviti kako emo 6e u prostranom „autobusu vozili putem kraj obale i kako su kola stala pred Kaza Pletra. Uspeli smo se zeleno obraslim stepenicama u kućicu, koja nas je čekala, nešto podivljala i bez gostiju, ne> što zanemarena, no ipak jako prisna, kao da sam gođinama u njoj živeo.

To je bilo mesto na kome se moglo ođahnuti, postaja mira u jednom mračnom vremenu. 1 Albert Erenštajn n“ je tu postaju dao. |

Gde 6&am ga prvi put viđeo, ne znam više, Tađa 6e relativno još dobro držao, ma da stalno nešto zabrinut za svoje zdravlje, Nekađanja &lava i grabljenje izdavača za njegove knjige već su pripadali prošlosti. Vreme je bilo prešlo preko toga.

Kada 6ada mislim unazad, gledam ga kako sam ga poslednji put video, kada se vratio 4a jednog putovanja i trebao olsešti kod naših prijatelja,

: (Oni su &e ljutili, jer je negde ostavio

pribor za brijanje ili kupatilo napunio svojim stvarima),

To je bilo svakako.još u đanima pre zaposeđanja Beča i Praga. Izašao sam na železničku &taniču, lepu, čistu, ne-

'"govanu železničku stanicu u Cirihu, na

kojoj peroni nisu zatvoreni i u kojoj nema peronskih karata, Hteo sam dočekati Alberta Erenštajna. Tada je do• šao, ostarelj Ahasver, nesigurnim koracima, u putničkom pledu, sa staromodnim savijenim kišobranom u jednoj i kovčegom u drugoj ruci, Star

·čovek, Usamljen, izgubljen, boležljiv i

beznađan. A ipak mu je srce bilo mlado. Voleo je sve svoje prijatelje, ma otkuđa bili, divio se mladim ženama, blagoj Kid i mladoj pesnikinji Maril, Voleo ih je kao skupocene slike naslikane na svili i kao lepe pesme, '

Često je unazad mislio, na &jajno doba &voZ života, kada je Elizabeta Bergner, velika glumica, bila njegova žena, Pid, Moč o Još na jedan &#usret mislim: to je bilo kađa se Sovjetski Savez približavao fašističkoj Nemačkoj. Bili smo potišteni i duboko uznemireni. Stanovali smo tada kod prijatelja u Cirihu i u njihovoj maloj kuhinji rekao nam je gorko: »Šta ćete, Staljin je pristupio Antikominterni«,

Misleći na njega, 8ećam se mnogih njegovih pokušaja da pomogne prijateljima iz Beča, književnicima, lekari ma, i ostalim, Mahom je bio na putu, radi obezbeđivanja pasoša ili dozvola za boravak u Sjedinjenim Državama. Posećivao je nekadašnje prijatelje, diplomate, političare, i tražio za prijatelje ono što im je bilo potrebno da prebrođe užasna vremena,

Trudio se i da nađe izdavače za njihove knjige. Ne zato što je smatrao da. 0u naročito talentovani, već što je verovao da će time omogućiti opstanak svojim štićenicima, Ali on sam nije

. mogao ništa ili skoro ništa više obja-

viti. Zbog #vog oštrog pera nije viče odgovarao tom vremenu, Naročito ne u Švajcarskoj, u kojoj se još jedino kroz cveće govorilo, da se ne bi iza“ zvala ni jedna od snažnih, brutalnih susednih država,

Voleo je paradokse, igre reči. Njegovi prevodi bili su toliko osobeni, lični, da 6e nije znalo kađa govori Lukiam, antički skeptik, a kađa Albert Brenštajn, mođerbi. |

tw našem sećanju ostaće gorko izbrazdani, duboko ljudski njegov portre“ koji je Kokoška izradio, a u našim srcima žalost za tim nepodmitljivim, čestitim čovekom, koga mo Ostavili da umre ušamljen, onda, kada

je blizina prijatelja bila neophodna., |

0 0.

186 i ri mica WR: le često nametnuti kardlBe vesele.i, jr-ideveti njjunarodni mleičkk:kOd* : (GORA igre, koja zbog živosti rad”

kurs. Na tom konkursu učestvovali su i naši mlađi umetnici i svi su nagra=wi | _A NIM VJ Nada Putar, član opere iz Zagreba deli sa finskom umetnicom Marijom Heidi prvu nagradu za alt; Valerija Hebalova, članica beogradske opere dobila je T nagrađu za šopran; za baš prvu nagrađu dele Čamgalović Miro&lav, član opere iz Beograđa i Nera-' lić Tomislav. član opere iz Zagreba.

nje, dobro OR IE | zapleta, du'hovitost dijaloga i sličnih osobina, o-, "stavlja prijatan ulisak, na“ aiBadke Đ 'može im” privući pažnju, prekratiti vuieme i zabaviti ih. Tako se »Sirano de Beržerak« kvalifikuje kao delo zabavljačko, duhovito ali površno, koje nema nekih većih književnih kvaliteta, U tom smislu se ocenjuje »Sirano« u prađanskoj kritici (na primer u istorijama francuske / književnosti Abria, 'Odika, Kruzea i Albera Tibodea). U tom smislu »Sirana« ocenjuje i sovjetPre—u nagradđu za tenore dele Ratimir r skayvkritika. U enciklopedisk zborDelorko, član zagrebačke opere, Ru- „Miku o Francuskoj (izdanje Drž., nadoHf Frmncl *lam opere iz Ljubljane 1| uha jnatitUta e Uyievu 1945) PJ: NL No: N " Deržavin i A,G. Movšenson pišu Rietveld Jah iz Amsterdama. Marija- ~Rostanu i njegovom delu: »Poslednji nu Lipuščeku, članu ljubljanske ope- DOŠO ZOROSLOBE OD O koji je b io. aklat oseb- „ Ha kratko vreme ponovo! ušao u moSP it idpaidljo aliamagijdiy,p 1 du, pretstavlja , stvaranje Edmonda nu prvu nagrađu. Drugu naprađu đo-~ | Rostana, autora »Sirana de Beržerabio je Jeronim Žumec iz Zagreba, Vla-

kav, »Orliča« i »Šanteklera«. Ipak ro' | mamtičarski patos Igoa ovde se izrodimir Ruždak člam opere iz Zagreba fie. Nužan je bio talenat takvog slav| ; | 'nodg: komičara kao što je! Benua, Kondobip,je pFYu SKI SOOSDA ak stantin :Koklen u roli Sirana ...đa bi Belgiska štampa piše opšimo o to zaneo gledaoca'retorikom i sentimenku konkursa i IzražaVa se najpohval= aOMd monolozima Rostanovoš ko| ! + međae! eiPt OD ixyačš nije. o mladim jugoslovenskim pevačima, Tako list »Le Courier du Solr« od 8 maja piše: »U kategorijama. »ba~> sa« i »tenora« {ugošlovemi su veliki

Da 1' ja ova ocena opravdana? Gor-

ki, na primer, drukčije je mislio, Zapobednici i daju takmičemju do sada nepoznatu vrednošta, List »Jour« od

vršavajući svoj napis o »Siranu«, po= 8 maja piše; »Ono što želimo naro-

što je dao izraza svom jakom oduševljenju za herojsku, umnu i progresiv-

čito istaći, to|je Bavršema pevačka u-

meftmost jugoslovenskih takmičara« ...

' nu Siranovu ličnost. pošto je naveo i

nadabnuto prokomentarisao 6tihove List se dalje izražava vrlo pohvalno o svakom našem umetniku. »Le Tra-

kroz koje &e te crte herojstva, pameti vaile i »La Mense« daju takođe na-

i naprednosti vide, — napisao je: čim mladim umetnicima neobično po-,

' \,

šampanjac, život se u njemu iskri kao vino i opija žudnjom za životom«, Pa-ko je onđa u pravu — savreme= ni sovjetski pisci koji kažu da je Rosštanov »Sirano« Yırtva, prazna, bez» životna stvar za čije je oživljavanje . bio potreban talenat Koklenov, ili Gorici?.„....::, e,3 Nije teško: shvatiti zašto su građan= &ki kritičari u oceni »Sirana« insistiral: na zabavnosti, duhovitosti, bleštavosti, virtuozmnosti itdl, U tome ima puno misla. Kao: što je siromašni plemić iz. Bearna· Herkul Sirano de Beršerak; taj kavgadžija, satirični pisac, drug Molijerov i učenik materijalisti= škog filozofa Gasendija, bio živa nega=cija feudalizma, &šrednjevekovnog mra čnjaštva i nakaznosti apsolutizma, tako :·je i poetsko uobličenje tog lika u Rostanovom komađu negacija ne samo feudalizma, nego i građanskog društva koje je· od feudalizma nasledilo mnogo čega mračnog pa ga čak i dalje razvilo. Iako se bitno razlikuju, feudalizam i kapitalizam imaju i zajedničkih crta, pošto su obe klasne eksploatatorske formacije. Svim klasnim formacijama svojstveno je, naprimer, : nasilje. Državna organizacija koja po-. · + Btoji u..vreme-kad:Rostan piše »Sira: na« je ·ona :kojoj-a&d' temelji položeni i koja je već-.stigla da ispolji mnoge Bvoje karakteristične osobine u vreme kada je živeo &iromašni plemić Sirano. model · Rostanovog junaka, Mariis je u »18-tom brimeru« pisao o toj staroj državi: »T'a izvršna vlast, sa svojom ogromnom birokratskom i voj* nom organizacijom, sa svojom složenom i veštačkom državnom mašinom, B tom čitavom vojskom činovnika. od pola miliona ljudi pored armije još od | O LŽDURRIR SZ OS RP OB a ir jhba ŠYaEiKMPI697a1} PR? javlja kao m čitavo telo franZ. Džumhur: Kurir na hiđrogradnji cuskog društva i zapušava sve njego-

{\}1/%050#Yijqd 279341} , SPIRE 3% M niti itn imbiihianyh iii niiiiIIh Dai ni

»Komad Rostanov tuzbuđuje krv kao hvalne oceme,

ŠBSTA GODIŠNJICA UDB-H'

. -_ "ar prijetnje, prijetnjul

a za nas 6u draže, neprobojni štiti i čelične brane,

Gdje je brzi lijet..

bez zamaha krila.

Zar mladost na poznaš . po kucaju bil4.

Zamah treba cijenit po krijesu ognjila. Partija je moja,

za prijetnje, prijetnju —. — pesnicu izlila.

Za udar je snaga, snag'i đaje sila, Skovati je mogo, Samo narod ovaj, Samo ta Partija.

U pesnici, oganj!

'U njoj snaga groma. Čak ođ prijetnje gole, »radoznalac« trne, Ako želi udar!

Nek proba! nasme!

U pobjede druže, 1 u bitke nove, djela nose hvalu za te trudne noći, | / neusnute snove, jer mišice vaše” kidati su znale, te plođove mraka, lance i okove.

Tu je straža naša, tu su oči moje.

Tu „ognjene zvijezde, što plamenju žare, Tu busija tvrda, . Konaoi &u nijemi,

i noći zaklane.

| | č š š | : Hiljade mišica, –FEE Tu mišice vaše, Žž

daju moć pesnici. Hiljađe očiju,

i jasan je vidik, . Sve niti u jednu!

Svu svjetlost za vid! Neka prijete oni!

i ja branu imam,

i štit meprobojni,

Za prijetnje, prijetnju! Za mrak, bistro oko! · I ko će me smesti,

da zastavu Tita,

vijem i uznosim,

do sumca, visoko,

. Štitovi i brane.

Tu meteriz tvrdi, štit o kog se lome. talasi prijetnji

i pakleni snovi, kovani u mržnji

i mraku ognjice, Od gruđi, od srca. Srca &u oštrice.

Vi, sttažari budni.

· Stražari su oči! Sijev! oko nazire, šiljboke iz mraka. i kamdže ia tmice,

OOU MO UM UJUD LN MU MU JI ML JU LUD JUNU IN IU JUL OMLJL 44MUUMJMLU U NULI LU U U UH U IU ULUIHLUUUIUI U HIP DU MJLUUJUJLJU JL LULU

Gdje je brzi lijet bez zamaha krila. Zar mladost ne pozngsš

njihove prijetnje,

- _ barut i oštrice, po kucaju bila, š

642 : „.Zamah treba cijenit, š

Oko vam je budno, pe krijesu ognjila, š

korak kno šum, Partija je moja, š

Nečujni! Na straži! za prijetnje. prijetnju š

poput lake sjene, pesnjmem izlila. š

Vasi ne viđe oni, Za uđar je snaga, š

a vidjeće onda, snagu daje sila, E

kad im zgasnu zjene. Skov *i ie mogo, ž

| Samo narođ ova], Š

Vaše ruke, udar! Samo ta Partija, š

čelik u pesnici. Pa i} ei, Šš

| tođloma ; s

a bi 30 iN SRSMN 7 Dušan ČETROVNĆ j MHU IINIIPIIIIITIIIIIJIIJIIUMJIIUIHIIUJHDIĆHIAI MIM HU} MH 11,HIIIMIHHHMU IRI IIIAH HI HIM IH i HDI IDU HIM IMIIHIIIIIIIII

. odražavanje

„iščezle

Radoslav RATKOVIĆ–

ve pore, nastao je u oba apsolutne monarhije, kada se raspadao feuđalizam, čije. je raspadanje on ubrzao«.'

Ako se na umetnički način slikaju sve mega*ivnosti, sva mnogostruka u-

~ nakazivanja koja »strašni parazit koji

obavija kao mrežom čitavo telo fran-

cuskog društva i zapušava sve njego~ ' - ve pore« ostavlja na ljudske. mozgove

i karaktere još u vreme svojih prvih

koraka, zar {io nije ne samo istinito . nekih bitnih crta toga

vremena i njegov kritika, nego zvuči kao oštra kritika i u vreme kada se komad piče a kritikovane pojave nisu

jave budu postojale, Neka autor i nije imao takvu nam»ru — to stvar me menja; njegova stvaralačka snaga izvukla ga je dalje nego što bi možda on sam i hteo da stigne, Šš Prema tome, ako se u »Siranu«e do kostiju razobličavaju iznakažujuće re-

perkusije feuđalističkog apsolutizma i

birokratije na ljudske karaktere, ako

se izvrgavaju ruglu i potsmehu puza-

vost, udvorištvo, beskičmenjaštvo, kukavičluk, podlost, glupost (koje birokratija rađa »svakog časa, svakog dana i u masovnim razmjerama«) i suprotstavlja im &e svetla, herojska liče nost negatora svega toga, onda je jasno da se to ne odnosi šamo na prvu polovinu XVII veka nego i da tuče. birokrafski sistem dokle god ga bude bilo, Buržoazija nemože bez birokra= tij« kao što ne može bez iznakaživa-– nja ljuđi, ali, isto tako, ne može a da Be ne brani od napada na švoje Osnovne stubove, Zbog toga je razumli o da ljudi koji stoje na buržoaskim klasnim pozicijama zataškavaju kritičlu {glavnu) sfranu »Sirana« i insistiraju na nekim formalnim i nebi: nim momentima,

U ovakvoj situaciji zađatak je kritičara-markksiste da se suprotstavi ma-

nevrima buržoaških migtifikatora, da

ih razobliči, ukaže na. klasnu podlogu ovakvih krivotvorenja i nasuprot njima prikaže Rostanov komad u pra= vom &vetlu i značenju. Sovjetski kritičar, vidimo međutim, ne ide ovim putem, On pruža ruku „buržoaskom lrritičaru — umesto da ga negira, on negira pravi značaj Rostanovog komada. ž

Otkuđa takav stav? Svakako da tu igra ulog:: antimarksističko negiranie

kultumih vrednosti i d&tvaralaštva.

drugih naroda, koje je naročito u hajci protiv kosmopolitizma dobilo čudovišne forme i razmere. Ali ima tu .jedam drugi, neposredniji uzrok, Ima jedan društveni osnov koji uslovljava istu poziciju buržoašskog i 6kovjetskog knitičara po pitanju »Sirana«, To je — ođ naxoda odvojena i nad narod podignuta birokratija. A birokratija, kao i svuda i uvek, rađa đogmatizam, bornirane mozgove i licemere i možemo li mi od kulturnog činovnika Sovjetske države tražiti. da priznaje i ot kriva. pravo značenje komada koji u pravo njega, njegove kolege i obogotvorene pretpostavljene bije pravo u čelo! Nije teško .shvatiti da kod prignječenog, izopačenog i onečovečemog gosudarstvenog kulturmog činovnika, potomka Akakija Akakijevića, ne može biti razumevanja oduševljenja za ovu patetičnu himnu uspravnom čoveku koja se zove »Sirano de BeržerTak«! .

Ono što Sirano podvrgava potsmehu: kukavičluk, udvorištvo, laž, licemerje, osustvo „samostalnog stava i savesti — to su upravo svojstva koja 6u danas u SSSR-u karakteristična za eminentne kulturne radmike,

Ono što Sirano kroz svoj stav i &vo-– je reči glonifikuje: istinoljubivost, kritičnošt, principijelost i uspravljenost — to &u svojstva koja sada upravo nedostaju sovjetskim kulturnim radnicima i koja su tamo, u sadašnjim uslovima, nepoželjna i opasna.

·Lakeju sovjetske birokratije mora đa se neprekidno čini da se Gaskonjac upravo njemu obraća:

| »Lepo, do čega ti stalo? Da kraj zaštitnika, ko bršljan po kori, Ližući je, sebi čvrst oslon da stvori, Penjem se lukavstvom, ne snagom? Da buđem laknodijaš pnusni, Pa da čekam gde na ministrovoj usni OsmeJjak se rađa? Da sam sebe sputam? Ne, hvala! Da žabu svakog jutra gutam? Prijava kolema, ođran trbuh nosim 1, kršeći leđa tuđu milost prosim?

Škrabala talentom nazivam?

Kakvim, šupljim listom terorisan bivam, Pa da stalno mučim i tu muku čžturu:

O, da 1 sam u volji francuskom merkuru?«

Beržerahk govori to na sceni, doduše, Le Breu, ali lakej oseća kao da iza &vakojg &tava koji Beržerak iskaže stoji podtekst: De te fabula narratur!

Ovo objašnjenje razloga potcehjivanja vrednosti »Sirana«, odnosno prebacivanja te vredmosti u sferu formalnih, versifikatorskih i scenskih kvaliteta, poricanje delu dubine može da se završi. Ako bi trebalo dati kratak zaključak, moglo bi se reći: građanškom kritičaru onemogućila je

pravilnu ocenu buržoa&ki klašna ogra- -

ničenost, &ovjetskom ·Rritičaru biro-

tako će-zvučati dogod te po- „

ge koje ta sredina u sebi sadrži, tj,

grafeka partijnost. I jedna i druga ši u neskladu sa objektivnošću. )

7 U Rostanovom komađu data je pla. stično jedna izvanredna ličnost i sa ne manje dara društvena almosfera u kojoj ta ličnost živi, prema kojoj se određuje i u kojoj dela. Imamo tu za-

_ ista »tipične karaktere u tipičnim o-

kolnostima«, Kroz komađ se nizom vr'o karakterističnjih detalja daje ja. sna slika. sredine. i vremena, klasnih odnosa, međusobnih odnosa ljudi, ustanova „naravi, karaktera, ponašanja, kulture, Samo »kritičar« koji ne shvata razlike između istoriske studije i umetničkog dela mogao bi staviti pri.

wnoedbu da bi bilo još koječega po<

trebno da bj &lika, sredine bila pot

puna. U takvoj/sredini, u takvim »ti. ipičnim okolnostima«, izgrađen je ce»

lovito i đosledno lik »Siranov« koji se iz te sredine izdvaja i nadvisuje je, koji ovaploćuje u-čebi pozitivne :sna=

one snage koje se prema njoj kritiš odnose i koje &u njeni negatori, Z celovito uobličenje Siranovog klasšno-

· 'ideološkog profila ima u Rostanovom

komadu dovoljno odredbi. Tako po po-

· reklu pripada plemstvu (nižem plem•

stvu, plemstvu &a sela), Sirano &toji na liniji antifeudalnih &naga i njih ideološki izražava. Oštra reč, potsmeh i prezir prema plemićima i apšolutističkim ·velikodostojnicima &talno se čuje iz njegovih ušta. Njegov odnos prema dvoru i ·dvorjanima veoma je jetko dat u petom činu, u takozvanim »Siranovim novinama«, : SAS

»Subota, đevetnaestoga: 38 Kralj je osam puta grožđam pekmez jeo, Te groznicu dobi. Taj nasrtaj smeo ~. Lansetom je kažnjem za uvređu kralja, · Sađ puls mu uzvišen kuca kako valja! · U nedelju je kod kraljice na balu Sest stotina sveća blistalo kroz salu! Jovam Austriski potučen je slavno, Četiri veštice obesiše javno.

A gospođa d' Atis mora da klistira . Svoje pseto„.».. i. Ponedeljak... ništa! Samo vest je ova: Ligdamira ima ljubavnika nova!« e

Sirano je mereligiozan. · Dalje, n znanjem nadvisuje svoju okolinu :i u toku je razvitka filozofske i naučne misli, On poznaje i prihvata shvatanja Kopernika i 'Galileja, kojima su zadati odlučujući udarci feudalnom pogledu na. svet. Say e

Ako se pored ovih momenata, koji ocrtavaju određeni klasno-ideološki

. profil Sirana, nalaze drugi momenti

koji ocrtavaju njegov intimni psihički život i vezu ovoga &a njegovim spoljnim izgledom, onda to ne ireba da neuki pisci koriste pa da akonto toga pripisuju »Siranu« površnost, ne-

„Po na tom komadu treba da se uče

kako književno ostvaren lik ne. može biti određen samo & jedne strane (na Dr. ideološki), jer takav.čovek u stvar– nosti ne postoji, već čovek kao jedđinstvo mnogih svojstava (klasnih, idej= nih, psihičkih, fizičkih itd.), Književ= nik koji bi pri slikanju ljudi imao u vidu samo“njiBove ideje teško. da se može nazvati književnikom; realistis"" čkim književnikom ni u kom slučaju. Istorija književnosti, koja je puma vakvih pokušaja, može o tome đa pruži mnogo poučnih primera. Takva književna dela, tendenciozna u raznim smerovima, sa papimatim ličnostima, čine falog u književnostima svih na= roda i 4&vih epoha.

Karakter Sirana, njegove psihičke ošobine — njegova liričnost, njegova osetljivost, njegova iskrenost — upot= punjuju vrednost njegove progresivne orijentiramosti i čine sa njom srećan sklad. Besumnje je Sirano jedno ođ otelotvorenja takozvanog pozitivnog tipa u književnosti, koga tako upornp traže sa fenjerom neki književnici 1 kritičari, Nema apsolutno pozitivne ličnosti u životu, pa prema tome ne može je biti ni u književnosti — ta pozitivnost je samo relativna, istoriski ograničena i istoriski uslovljena, ~ ·

Rostanov junak završava potpumo logično: &ilnici obračunavaju najzad s njim, Doista, kako je mogao drukčije đa prođe čovek koji ne može da pravi nikakve kompromise sa društvenim sistemom koji se još nije iživeo, koji je puv protivurečja ali još stabilan? Kako je mogao drukči je da prođe u tom zaoštalom društvu čovek koji je sav bio prožet zahtevima budućnosti, često zahtevima „budućnosti vremenski jako udaljene od vremena u koje je postavljem? \

Ali polovinom XVII veka sudbina Sirana mogla je da bude samo onak« va kakva je data u petom činu Ro* stanove tragedije, Sirano gine: oni koje je on tako dugo uznemiravao mačem, rečju i perom, najzađ ga lik= vidiraju. Ali smrt beroja, beskompro” misnog borca protiv snaga mraka .genijalno data u Rosštanovom komađu.” — plodonosn: je i puna značenja, Taj poslednji plamen života sastavljenog, od sagorevanja, jarko obasjava VU beđu starog i neodoljivo zagrejavš borce za novo. .