Književne novine
“
. BTYTRANAŠ
___jica: mjegov pomoćnik Todor, garava i ja-
_ Kralke ves iz inosiransiva
Henri Džems
i » NOVA BTUDIJA O AMERIČKOM PISCU HENRI DŽEMSU »Godđinama je Henri Džems — piše Mri-
0 kičar TL.eon Edel u aprilskkom broju Kafji_
ševne revije »Njujork Tajmz buk vivju« u književnoj kritici izazivao suprceina mi-
|. šljenja kola idu od idolopoklonstva do di-
vijenja, i od neprijateljstva do ravnođuŠnosti...« — Pišući dalje o neđavno objavMjenoj stuđiji književnog dela znamenitog američkog pisca Henri Džemsa, od P. V.
» isti lcritičar konstatuje: »...Nasuprot ni ranijim Kritičarima koji su Džemsa prikazivali više komplikovanim no što je-
| wte, Dipe ga objektivno prikazuje kao za.
nimljivo jednostavnog i pristupačnog bDpisca«. Knjiga i objavljena u izdanju edicije »Viljem Wloun«, u biblioteci »Američkih pisaca.
OBJAVLJEN POSLEDNJI ROMAN SINKLERA LUISA
Po pisanju američke Književne revije »*Njujork Tajmz buk rivju« od 8 aprila ove gođine, pre kratkog vremena: je objavljen poslednji roman američkog pisca Sinklera Iaisa koji je on završio Rređ svoju smrt, ne dočekavši njegovo objavljivanje, Roman nosi, naslov »Tako širok svet, a prikazuje »jednu ljubavnu priču započetu u Firenci i ponovo pretstavlja Sama Dodsvorta«. Roman je objavljen u izđanju eđicije »Random Huz«.
NOVI ROMAN PERL BAK
Američka Kmjiževnica Perl Bak, autor »Kineske trilogije« i drugih romana, objavila je neđavno svoj movi roman pod na. slovom »Božji ljudi«. Po pisanju američke injiževne Kritike, ovaj poslednji roman Perl Bak pretstavlja »snažno delo u kome dva raznorodna bića, ujedinjena poreklom i brakom, pokušavaju đa spasu zemlju maBovne bede i da kontxolišu i ujednače javno mnenje. Jedno je slabo i nastrojemo
roročki, a drugo pretstavlja agresivnu niRead Tiguru«. Romam je objavljem u isdamju edicije »Džom Dej« u Njujorku.
»TOLSTOJEV DOM.«
Neđavno je američko izđavačko pređuzeće »Kolumbija« objavilo dnevnik Tatja+ ne Suhotin-Tolstoj, ćerke znamenitog ruBkog pisca Lava Tolstoja. Ovaj dnevnik, objavljen pod naslovom »Dom Tolstoja« pretstavlja zanimljiv dokumenat o dosađa o ili momentima iz Tolstojevog života. OBJAVLJENA BIOGRAFIJA ČARLI CAPLINA
»QI maše vreme — kaže se u časopisu »Satrdi rivju« — samo je jedan komičar ' progovorio jezikom dovoljno univerzalnim da u narođima svih zemalja izazove smeh — Čarli Čapblin, ličnost nove biografije američicog pise4 Tiodora Hafa«. Ova biografija, u kojoj se hronološkim redom, od rođemja Čarli Čaplina 1800, mjegovog teškog detinjstva ı Londonu, ulazi ıı đublju analizu Čaplinovog filma, daje, pored mnogih biografskih pođataka, iscrpnu studiju dela ovoga velikog umetnika. Knjiga je pre kratkog vremema objavljena u izdanju edicije »Henri Šuman« u Njujorku,
MURILOVI PORTRETI DECE
Ti biblioteci »Svet deteta u evropskom sligkarstvu« američka eđicija »Pems i Hadson« objavila je pre kratkog vremena veću selekciju reprođukcija dečjih portreta velikog španskog slikara Murila. Knjiga je objavljena pođ maslovom »Dečji portreti«. Uvodni esej napisala je američka umet. nička Kritičarka Betina Harlimen.
BKOLA ZA TELEVIZIJU
'Uporedo ša brzim razvojem televizije u 'Americi, osnovana je i jedna mova vrsta umetničke škole — televiziska škola. U Holivudu je, u organizaciji ustanove »Ameriken televižn korporejšn«, osnovana velika škola, koja pretstavlja umetničku akađemiju svoje vrste. U ovoj školi uče se predmeti iz oblasti specifične televiziske gluZe režije, literature, scene, prodđukcije
MEK BAVITE BUJ
r isam protiv fudbala, Dokazala
'sam to na delu, jer sam se čak
i kladila i časno izgubila na sportskoj kladionici, tome genijalnom izumu ikoji svake nedelje zgrće hrpe dvadesetodinarki · za finansiranje sporta. Nisam ni protiv navijanja, iako sam svega jeđanput bila na fudbalskoj utakmici, pa ne mogu da osetim draž koju ona pruža. Poštavljam samo pitanje: gde «u navijači na terenu kullture, gde su takve uzbuđene, žarke i odane pristalice, pune borbenosti, koje bi po kiši i mrazu, košavi i blatu, izdržali da vrelog srca prate neki kulturni događaj. Reoite, koji bi genije uspeo da svake nedelje mobiliše hiljade nevinih, dobrona– mernih frontovaca da dadđu dobrovoljni prilog — samo dve banke — za procvat i napređahk kulture? Kaže Zoran Mišić: treba i za kulturu navijati, i to za nju »još upornije i još strasnije«. Počnimo za nju već jednom navijati, "pomo i strasno. Dosada smo bili slabi mavijači.
Svi oni koje siromaštvo našeg kulturnog života muči i uznemiruje toliko da se bolno pitaju: zna li naša generacija šta hoće (Z. M.), svi pDni koji s nepoverenjem, tako reći sa gstrepnjom, dočekulju svako novo ime u mašem literarnom Mwrugu da bi u njegovom delu prvo oltkrili radi li se »o bauku modernizma ili bauku socijalne porudžbine« (Z. M.), sv| oni koji s preteranim kriticizmom čeprkaju po napisima nekolicine naših kažu za njih »patentiranih«• — kritičara, (da ih samo bude više i da više pišu), ne bi li pronašli u. mjima dokaz da mi oni ne znaju šta treba da želi naša geneYaćija, svi oni koji memaju dovoljno hrabrosti da s radošću i navijačkim pokličem prihvate svakog koj|govori iskrenim tonom i postavlja, veštije li s manje veštine, probleme koji ga muče — svi oni, i svi mi, jednako smo krivi i s pravom osećamo grižu savesti što ne činimo ništa da bi točak pokrenuli napred,
U suštini se radi o nesvesnom poicenjivanju naših sopstvenih „naga, takvo nepoverenje, međutim, u dija, metralnoj je suprotnosti s rekama
p"epuđene energije koje je pokrenuo nerojski ratnički p»:":.d. Tai je per.od
Petar Lubarda: Ulje
· DUŠANKA RADAK
nosio na hrluons' on je day mognćnosti pojedincu da živi u skladu sa „svojim idealima i da ih, živ ili po cenu smrti, pretvara u stvarnost. Kako je to bilo prosto! Svaki ko sq borio za svoj opstanalc i za svoju ličnu sreću borio se ujedno i za opšte dobro i napredak. Ova je unutarnja, duboka povezanost pojedinca sa zajednicom činila i od najobičnijih ljudi heroje.
Bujice energije nisu imale kuda da se izliju posle oslobođenja. Omladina je, "istina, prenela hiljade i hiljade cigala, iskopala hiljade i hiljade kubika zemlje — podignuti su mosfovi, kuče, putevi, železnice. No sve je to bilo malo za onaj probuđeni duh koji je
· ustao~»sa dna ljudskih đuša da bi,
prezirući svakodnevno prisustvo smrti, sa zanosom bacao milione živih ljudskih tela iz borbe”u borbu. Šta da 6e radi & onim ljutim, Tazdraženim ljudskim intelektom koji je u ljudima, u nekima svesno, u drugima nesvesno, čekao nestrpljivo na nove herojske podvige? ·
Pokazalo se da je izgradnja socijalizma jedan uporni, mravlji posao. Mnogima se činilo da bi bila za to potrebna sasvim druga generacija: ne hrabri heroji, već dobri pregaoci.
Možđa se mnogima nameće {sto piftanje: zar nisu mogli bar umetnici, zasićeni, prožeti uzburkanim morem novog, koje je prerilo zemlju unakrst, da ponesu napred leteću zastavu zahuktane „narodne energije i da joj kroz umetnost daju oduška? Jer rat je bio duboka narodna strast, a strast se ne iscrpljuje dnevnim radom, ma koliko on bio savestan i uspešan.
Sport je bio prva masovna atrakcija koja je zapalila zagrejane glave ratnika. Izgrađujemo — ali valja se i boriti, pa makar iz klupa, makar preko štampe i kladionice!
Zašto nije umetnost, zašto nije kultura uspela da okupi i iscrpljuje višak energije koji joj se nudio? Zašto, kad su svi preduslovi za to poštojali? Širom zemlje moljakali su omladinci i deca kod vojske za Olovke! Niko nije tražio ni pravio lopte a osnivale su se, čak u vremenima
KRJIŽEVNETNOVINME |
VO | NLOBUOI
kulturi najviše neprijateljskim, pozorišne, pevačke, recitatovske, čitalačke grupe. Glad za kulturom bila ić osnovna odlika unutarnjeg života naroda u borbi. Zašto ne kuliura? Intelektualci nisu umeli da prosto zahvate i da se napoje ovim bujnim; narodnim energijama. Oni su razgledali uzore. Oni su diskutovali o je-
dinoj pravoj umetničkoj formi našeg i
vremena, oni su traćili reči na dokazivanje potrebe »tipičnog«e u literaturi, ukratko prihvatili su i raširi mit O TizV. socijalističkom · „realizmu sovjetskog tipa. i time postavili unapred okvire i šablone jednoj umeinosti koja je trebalo da se rodi. Izvolite rađat: decu ako vam se unapred propiše dužina i težina, boja očiju, glas i pol!
Nije čudo da su moćne energije neprihvaćene, da su pozitivno roman– tične iluzije o neobičnom dobu potpuno novom i drukčijem od svega što je ratu prethodilo — uništene. Ustvari je došlo do neočekivane krize umeiničkog stvaralaštva, a to je bila kriza koja nije odgovarala postojećim uslovima, ni duhovnim, ni ekonomskim ni socijalnim, Ta je Kriza presađena na naše {lo rukama iskusn:h &ovjetskih »stručnjaka«....
Da li se sme reći da je reakcija na Rezoluciju IB-a otvorila novi herojski period naše istorije? Rezolucija nas je opet stavila čelo u čelo 6 opasnošću. Postali smo opet jedinstveni i jednaki pred neprijateljem. Ali, ne samo fo. Ona je žestokim udarcern razorila one negativne iluzije (pune malograđanskih želja za harmoničnim bezbolnim, laganim ali sigurnim putem u socijalizam, kojim nas je zaftvorenih očiju i ušiju navodno trebalo da vođi »stariji brat«) koje su se suprotstavljale pozitivnom hefojskom romanftizmu naših probuđehih snaga. Jer nametanje obrazaca i nipodaštavanje samostalnih misaonih žWwraspri koje nam je despotski »stariji brat« servitao ma polju kulture nanelo je više štete mego što se da zamisliti. Ne samo što je mlađima oduzelo najveću unutarnju radost pronmalažemja novog koja im je bila data u toku ratovanja, već je mnogima nametnuo jednu neprekidnu unutarnju borbu punu nemira i strepnji, jedno tugaljivo, mučno oslobođavanje, jednu opreznu samoodbranu od pritiska koji je sve više rastao.
Iz takvog stanja duhova teško se mogla roditi smela, mlađa literatura, nosilac borbenih {iradicija, istraživač, kulturni novator!
Svima je umetnicima almosfera posle prekida s Informbiroom postala
- lakša, sveža. Nema više svemogućeg
ledenog vetra sa Istoka. Kod nas se ulkrštavaju vetrovi iz Sahare, sa Alpa, 5 Karpata i Jadranskog mora. Kod nas ima svaka planina svoju ćud i stvara svoje vazdušne s&truje. I reke su naše ćudljive, pa gutaju vetrove ili ih nose u svoje obale.
Pa neka i maša književnost raste bujno i mesputano. Neka ona — napojena mpastirsko-seljačkim sokovima,
· radničko-raftničkim mpodvizima, inte-
lek:ualnim čežnjama i sremljenjima, razvija hiljadama raznovrsnih oblika, različitih sadržajem, stilom, veštinom, Uubedljivošću.
Zar se može danas reći: »Svako neka zna šta hoće« (Z. M.), pa da se pred novo koje se počelo rađati stave opet drugi, makar kako za mas ovde »neobični« i »novi« uzori i Obrasci? Nekim našim piscima Moristiće još uvek Balzak, Tolstoj, drugima Volt Vitmen, Rilke, trećima Hemingvej, Mlio Vitorini; treba mati i Prusta i Žida, Džems Džojsa, a zam\mljiv je evakako i Saritr i Fokner i mnogi, mnogi drugi. (Samo — &ve SU generacije učile jezike. Bez toga nam neće biti izlaza iz naše skučenosfi!) Grešićemo kad budemo birali, no mi ćemo ipak naći ono što će pomoći u razvitku napred, iako ne znamo — a za duže vreme verovaino nećemo ni znati — »šta hoćemo«. Samo je jedan zahtev svima nama zajednički: iražimo široko otvorene prozore na sve strane eveta. A ftragaćemo za ubedljivim umetničkim izrazom.
)\}
DUŠAN MATIĆ
meka ko plod i sveža ko prve kapi kiše, jesen ova nije zamišljen pogled, nije sen što pađa na ruke &trasti za trenut da gore tiše.
Jesen ova nije ko svaka što je jesen,
kratak sunčev sjaj i pitom jecaj tuge
što vene list za listom i cvet što je raznoseDn,
nevine padaju glave, prigušen~vrisak, žalosti gorke i duge.
.Jesen ova nije ko svaka što je jesen,
mile kose ne češlja &eamo setni vetar, .
ne gazi noga nežno groblje šuma, ne šumi samo jasan Jašen, umire čovek, u krvi tone te stare zemlje svaki metar.
Jesen ova njje ko svaka što je jeseh,
plava ko dim i prolazna ko prolaznost sama života; jesen je ova teški nadgrobni kamen, konačna jesen nađ svetom Koji smo i ni&mo bili, mi živa grozota.
Jesen ova nema ušta pijana od grožđa, Vina,
jesen ova ima usta puna krvi, psovke, drača, i jesen ova ima ruke pune olova, ruke grobara, dušu mz. jesen ova nije dobra mati ni jednog jedinog sina,
Jesen ova nije ko svaka što je jesen,
meka ko plod i aveža ko prve kapi kiše; jesen ova nije zamišljen pogled, nije sen
što pada na ruke strasti za trenut da gore tiše.
BROJ 21
ohona0 altokta 7OZ7
Je ova\nije ko svaka što je jesen,
Interes za našu zemlju u Norveškoj
Ličnost prof. Arna Galisa
Arno Galžs
ve veći broj norveških književnih i naučnih radnika bavi se proučavanjem naših kulturnih prilika. Iz nedavne prošlosti dosta je spomenuti norveškog pukovnika Henrika Angela (1861—1922), koji je napisao nekoliko knjiga o Crnoj Gori i Crnogorcima, zatim hnjiževnika Hjalmara Kristensena (1869—1925), koji se u svom djelu »Bizant-Balkan« osvrće mnogo i na prošlost Južnih Slavena. Profeser zoologije Mikael Sars (1805– 1869) s uspjehom je proučavao brimorsku faunu Jadranskog Mora. Nestor norveške slavistike Olaf Brok (rođio se 1867, živi u Oslu), profesor slavenskih jezika napisao je mnoštvo rasprava s područja jugoslavenske filologije, među ostalim je obrađio i dijalekte Srbije. Njegov brat Hjalmar Brok (rodio se 1882) profesor je zoologije i proučavao je faunu našega Jadrana, Bio je prvi direktor Biološke stanice u Splitu, koja se danas razvila u veliki Institut za oceanografiju i ribarstvo. Norveški novinar Sigurd Evensmo (rodio se 1912) posjetio je našu domovinu poslije Oslobođenja nekoliko puta i o nama je pisao objektivno i s velikim poznavanjem. Magister slivenske filologije Olav Riter (rođio se 1903) napisao je niz članaka i studija o Jugoslaviji, većinom u norveškim časopisima. Naša zemlja dobila je u mlađom norveškom slavisti prof. Amu Galisu učenjaka, koji je na{/veći dio svoga naučnog istraživanja posvetio upravo
jugoslavenskim kulturnoznanstvenim pitanjima.
Arne Galis rodio se 29 novembra 1908 godine u mjestu Anđebu (Norveška), Već za vrijeme srednjoškolskih studija zanimao se za slavenske jezike, koje je studirao i na Filozofskom fakultetu u Oslu. Studije je završio godine 1936, a iste godine postao je asistent u Univerzitetskoj biblioteci u Oslu, gdje od 1946 radi kao bibliotekar. Često je putovao po slavenskim zemljama, na duljem studiju boravio je u Lenjingrađu (1934), u Pragu (1937—38) Beogradu (1947—48) i u Zagrebu, Beogradu i Ljubljani (1950). Godine 1947 postao je doktorom filczofije na temelju disertacije »Studije o slavenskoj uporedbi« Uporedo sa svojim radom u knjižnici djeluje posljednjih godina i kao pređavač slavenskih jezika,
Prošle godine je A. Galis u norveskom časopisu »Syn og segn« objavio svoju popularno-znanstvenu ras= pravu »Vuk Karadžić-Jugoslavias Ivar Aasen«. Ivar Asen (1813—1896) bio je doista norveški Vuk Karadžić jer je bio sabirač narodnog blaga, lingvist tvorac fzv, landsmaala, sastavljač
'norveškošga Rječnika i gramatike. O-
sim toga je bio i sam pjesnik. Galis je na temelju Vukovih djela i brojne naše literature napisao uspjeli prikaz Vukove ličnosti i njegovih zasluga za našu opću kulturu.
U »Nordijskom časopisu za bibliologiju i bibliotekarstvo« (»Nordđisk Tidskrift for Bok-och Bibliotekvšd=sen«, godišnjak 38., Stockholm 1950) Galis je prikazao bibliotekarstvo u Jugoslaviji, koje je proučavao na licu mjesta. Surađuje u dvije norveške enciklopedije, u kojima obrađuje gesla * područja kulture jugoslavenskih naroda.
U svojoj disertaciji Galis obrađuje sintaksu upoređbe u staroslavenskom jeziku i u jugoslavenskim dijalekfima Srednjega vijeka (izdala ju je Norveška akađemija nauka, Oslo 1946). Galis je od toga vremena i član te Akademije, koja je osnovana 1857 i koja među svjetskim akađemijama zauzima ugledno mjesto.
Galis je objavio i niz recenzija o jugoslavenskim slavističkim djelima, a u časopisu »Internacionalna politika« (Internasjonal politikk, Oslo 1948) objavio je i članak s područja naše vanjske politike »Jugoslavenski problemi« (Jugoslaviske problemer),
Dr. Ivan ESIH
BRANKO ĆOPIĆ
PRIČA O JUNACIMA
y
U
kuhinji štaba određa, jednoj tijesnoj šupi pored lugareve kuće, šjedimo predveče nas frošepavi kuvar Petar Topolić,
ka starčina razbojnitkog izgleda, i ja. Čitav štab otišao je nekud u pripre-
manje akcije, pa je oko kuće nastalo
mekako meobično i pomalo tužno zaMšje, ter sam ti se tako i ja preselio
Žž ovoj dvojici da prekratim vrijeme.
Kuvari su me najprije, slobodno i
otvoreno kao starog znanca, propitali
o svemu i svačemu: gdje su sad naši · maumili udarati, koliko bi još rat mo-
____gao trajati, jesu li Japanci Turci ili ___8u kakva druga vjera, a kad izređaše _ va pitanja koja su im padala na um,
Topolić istom se nešto prisje-
Oi — Ne zamjeri, Brančilo, nas bi dvo_ ea kao nešto tebe upitali.
— Pa, ovaj, pitajte — odgovorih ja naoko nemarno, a. ustvani maičice uz–
/ kao i svaki čovjek kad mu premaju neko pitanje koje se njega
e.
· .— Ma, eto... 'Oćeš li ti, Todore?... o eto, ovaj, nas dvojica 6vVe.se ne-
o Sinoćke razgovaramo, da li si ti
u štabu od ON struke ili si kao više
„od politike
— Ako ćeš pravo, Topsliću, ni jedmi drugo. Ja šam fi ovamo kao \irećai fela — od kulture, od um-
jetnosti. To ti je nešto bliže politici, a opet, kako da vam kažem ...
— Aha, aha! — izduboka zabobonji starčina Todor — Tako smo nešto i nas dvojica zaključili.
— Pa da, ti spjevavaš ove radio-vijesti, pjesmice | ove, dragi moj, ovako za kakvu priredbu — dodaje Topolić.
— o, to, pa nek se čuje i vidi šta mi ovamo pod Grmečom radimo i kako ratujemo. 7
— Kao mekad, bože me prosti, Kraljević Marko! — dočeka starčina sijevajući očima kao i uvijek čim se pomene borba — Uh braćo, dje su sa mojih dvadeset godina, pa da... pa da...
— E, ljudi, valja priznati — javi se Topolić — kad god se čitaju ove naše novine i štokakve druge priče o junaštvu, ja se ave nešto uputim kao da sam ja onaj tamo junak što se o njemu pjeva, pa čisto se obeznanim od nekakve, onako — znaš...
— Bogami sam i ja plak'o k'o godi- i
na kad su čitali ono kako je poginuo onaj naš komandir Ličina — prekide ga Todor. — A već o Marku — i ne pitaj. Jednom sam, zimi, naložio stolac ispod sebe, samo da se vidi dočitati ona pjesma kako se Marko u arapskoj zemlji osužnjio.
— Bogme, ljudi, da ste i vas dvojica nešto mlađi i sposobni za borbu,
možđa bi i od vas ispali pravi junaci.
' vlači se prepolovljena,
Vremena. su ti danas takva.
— Reci fi to, Brančilo, brate! 'objeručke prihvati Todor — Ta eto ti moja dva unuka.
— Pa mog sinovca — dođaje Topolić. — Onda bih ja i vas dvojicu u jednu priču. Eh, što bi to bilo...
— Ma nemoj, brate! Bi 1} ti to umio? — čudi se Todor.
— Još pitaš, starino! To bih ti ja ovako započeo... :
Lagašan mračak mreži se po Ććoškovima naše kuhinje. Vatrica pod kotlićem počinje da svijetli jače i ugodnije. Negdje u daljini muhklo dumbaraju topovi kao da se brda ruše i potresaju zemlju.
— Ovako bih ja to... Prva četa poiskrvavljena, nosi sobom ranjenike, Veče pada, a na pustom položaju ostaje još samo zaštitlnica, dvojica mladih prvoboraca, Petar Topolić i Todor Majkić...
— Th, brate! — ote se starome,
— Gore ispred njih sela, pale fašisti našu rodnu zemlju, a Petar samo čvršće steže svoj puškomitraljez i Obraća se svom pomočniku:
.— Todđore, samo preko nas mrtvih mogu oni proći!
— Bogami tako je! — škrinu Pe-
„tar zubima,
— Ne damo, vala, pa je 1' glava jest! — priskače Todor, — Nego, bra-
te, Brančilo, dđajdđer i meni namakni kakva oružja. ·
— Dobro, dobro, evo... I Todor otšarafljuje bombu za bombom i ređa ispred sebe.
— Aha, standerte sad! — grozi se starina.
— Gus&ti streljački stroj fašista kreće prema našem položaju, Misle da je sve pusto, sve izginulo.
— Bogme će te sad vidjeti je 1 izginulo! — reži Topolić i već se povio na svom niskom tronošcu kao da za mitraljezom napeto čeka neprijatelja. :
— Evo ih, već su na domaku, Svje-
· tlucaju automafi, šlemovi. Petar ni-
šant i pušta prvi rafal. Za njim drugi. Prolomi se noć od reske i oštre puc-
njave, zazviždaše musijani meci. Bije'
Petar...
— Ej, brate Brančilo, deder i mene! — uze da se vrpolji Todor — Ta ne mogu ja s mirom gledati...
Prohtelo mi se da se malčice našalim sa starinom, pa nastavih u istome tonu, ali desetercem:
— Prepade se Majkiću Todore,
pleći dade, pa bježati stade...
Starina skoči kao obeznanjen i pograbi me za ruku:
— Nemoj, brate, ljubim ti i noge i ruke! Nemoj me u Brankoviće, da mi se Wprdaju, dok je svijeta i vijeka! — Ne boj se, ne boj, to sam se ja samo šalio. Ovako je bilo... Kvrcnu Todor bombom o kamen i baci je svom
snagom među polegale fašiste, Snaž-
na grmljavina potreše brda. Poletješe uvis noge, ruke... : . — MB, tako,! — složi se 6tarac primirujući se, Oj
— Nakom kratkog zatišja — nastavljam ja — fašisti se ponovo krenuše na juriš. Opet zatrešta Petrov mitraljez. Bije mladi partizan sigurno, junački, a njegov dnug Todor dodaje mu napunjene šaržere,
.— Tako, tako, usta ti se pozlatila! — kliče starac.
— 'Triput su fašisti jurišali i triput uzmicali, pa onda stadoše da tuku poJožaj iz topova. S fijukom granate su
'sjekle vazduh i rasprskavale se na
položaju, ali naša dva junaka još se
nijesu povlačila, Najzad jedno parče ·
granate smrino rani Petra 'Topolića. — 'Todore, spasavaj mitraljez! — reče on umiruči. Starina skoči obliven suzama. — Spa6iću ga, ne boj se, vjerni dru-
že! — uzviknu on s lstinskim bolom -
u glasu, de: je Petar Topolić pokraj njega ćutke ronio Suze.
— Pogibe Petar — produžujem ja — klonu junak na rođenu zemlju koju je svojim grudima branio. Okvasi mlada krv sprženu travu na onome istom brežuljku po kome je nekad mali Pero ovce čuvao,
Dok je Petar i dalje, sve bujnje, plakao, Todor molećivo i razjadano povika: ,
— Brate Brančilo, ja se ne mičem s položaja! Udri i mene iz topa,. udri, prosto fi bilo, jer ja ove žalosti pre-
„živjet} ne mogu! Pucaj, nek se čuje
da je Todor Majkić od topa reginuo. — Ne, ne, Tođore, ti mitraljez mo-
' raš spasavati — urazumljujem ga ja
i nastavljam: ' — Posluša Todor savjet palog dru-
ga, uze njegov puškomitraljez i krenu kroz noć, za svojom četom, koja
se povlačila prema Grmeču noseći ranjenike. Posljednje riječi izgovorio sam tiho i polako, a onda u maloj kuhinji nastade svečana i tužna Hfišina. Osjećao sam da za njih dvojicu, pa i za mene sama, ovo nije više tijesna štapska kuhinjica, nego neki bregovit predeo pod Grmečom, gdje na jednoj kosi, na položaju, Ježi mrtav mlađi i lijepi Petar Topolić, dok njegov drug Todor slomljena srca, s mitraljezom na ramenu, žuri kroz noć.
„Tek poslije pođužeg tužnog šmrcanja, Todor se javi stišano i neveselo:
— Brančilo, tamo gdje spominješ da je pokojni Petar čuvao nekakve ovce, metni da su to bile tuđe ovce, Jer on, siroma, svojih nikad mije i_ mao. — Dobro, Todore. A imaš li kakvu primjedbu za se?
— Pa eto, ako ćeš — i nema. Osta– vie si me živa, a ni to nije loše, Doživeo sam, eto, lijepu, starost, kuvam ovdje za junake, nemam se na šta potužiti, Poslije pola sata, dok je Topolić na žaru pekao za me komad džigerice (to mu je ispalo kao neki honorar) Todor se istom nešto dosjeti:
— A kako ti ono odjednom okrenu: »Pleći Todor dađe, pa bježati stađe«? E, e, vidiš li ti. Začas vi, knjigopisci, možete i na drugu šaku okrenuti. Bogami, da se ja pitam, ja bih krsti svijeću, pa 6vakog od vas u crkvi zakleo da „pravo govorite. Bi, dijete, a je mi vjere, jer drukčije — opasna je
_to rabota: čovjek umre, a knjiga ostane da iza njega govori, Je l' tako,
Brančilo?“
|— Tako je Todore!