Književne novine

Gepeotoaevabovseo0oeeenedioeeo ea ae oeea eee 800 eVO ee Me e e aePAeO099990B9BeWae aga eobva ava 20y Ha gogeneeeevageveeveveee e

Pi. 0 IM. OR:

regvssseeoaeeaveeBeavevbeBeBeB eee Bey 69P #999 eee 99699 999 99 Pe 6vep e 69699 e PVP ee evee Ve vee Bave a e6 BP e9P BBB Bee ee VB ?P7P

O”.

KRJIŽEVNEINOVIRE

TEME NA KONGRESU U OPATIJI

Našoj zemlji pripala je čast da se ovogodišnji Kongres Međunarodnog saveta za muzički folklor, četvrti po redu u životu ovog udruženja, održi kod nas, Ta činjenica je utoliko značajnija što se ovom prilikom muzičkim naučnicima širom „sveta mogla prikazati naša narodna umetlnost. kroz naša naučna tumačenja i kroz živu i uverljivu demonstraciju našeg Festivala pesama i igara,

Izvršni odbor Međunarodnog saveta za svoje kongrese propisuje obično okvirne teme po kojima treba da se izrade posebni detaljni referati. Međutim, malo njih je išlo za tim: da produbi u određenom pravcu zadatu problematiku. Većina referata je pretstavljala specijalnu predavačevu interesnu sferu iz posebne, često sasvim različite oblasti proučavanja, kao ogledalo posebnih preokupacija svaqog referenta ponaosob. Takva izlaganja donose u šareni kaleidoskop sabrau folklor celog sveta, Rkomparativnu sliku i mogućnost za komparativnu analizu muzičkog folklora raznih narođa, ali ne i mogućnosti za naužno rešavanje bitnijih i centralnih Dila-

! nja muzičke folklorislike. Posle tih izlaganja bili smo gordi što smo mopgii pokazati svu raskoš svoje narodne umetnosti, bili smo iznenađeni boža:stvom folklora koje se nalazi a cnim zemljama za koje nismo verovali «a ga imaju, saznali šmo o mnogim sličnostima i pođuđarnostima koje se, u poređenju sa našim folklorom, nalaze u drugim zemljama, dobili smo prilično novih podataka o radu na folkloTu u naučnoj dokumentaciji ı dru. gim zemljama — ali nismo mogli osetiti da je nauka o folkloru otišla mnogo dalje od stadiuma obožavanja i čuvanja svega narodnog, prikupljanja folklorne građe, kontemplacija i deklaracija, umesto da traži dublje uzročnosti u pojavama folklora i njihoVo zaista naučno tumačenje.

Folklor je, na primer, po Prancotu Maroltu, (Ljubljana) svojstven samo primitivnom umu društvenih slojeva u narodima koji su »podređeni naprednijim, sopstvenim ili tuđim društvenim klasama, socijalno-političkoekonomski zaostali, sačuvali u suštini prirodan izraz«, Marolt, dakle, vezuje folklor za »primitivni um«; takve su postavke teško prihvatljive kad se zna da je naš muzički folklor po in-

venciji i nuzičkoj i pesničkoj često bogatiji i raznovrsniij nego građansko-umetnička muzika ili poezija.

Slovenački plesni folklor Marolt tretira isključivo sa geofizičkog gledišta i deli osobenosti ovog folklora na visoko-planinski, gorštački i nizinski, i prema tim geografskim visinama daje tipove igara i tumači uslovljenosti njihova. postanka. U svim ovim grupama Marolt nzlazi zajedničku osobinu u višeglasnom pevanju, koje on ne naziva ni polifonijom ni heterofonijom, nego. svojin izrazom, poliodijom. Problem polifonije u narodnom pevanju Bosne i Hercegovine bio je centralna tačka u veoma ozbiljnom i studioznom referatu Cvetka Rihtmana (Sarajevo), On odbacuje tezu Gvidi Adlera, po kome u narodnoj muzic nije u pitanju polifonija ~nego heterofonija, jer Adler donosi te zaključke na osnovu toga što smatra da su pojave višeglasja u narođnim pesmama proizvod slučaja, a ne svesnog umetničkog stvaranja. Međutim, pobijajući tvrđenje da je zajedničko pevanje slučajno, nesvesno odvajanje glasova, Rihtman iznozi niz primera takvog svesnog višeglasnog pevanja u pesmama Bosne i Hercegovine; štaviše mnoštvo takvih pesama omogućilo je

i po barama.

do kuće Branka Ćirovića:

gakačiša Lagano, smanjen i kao da tetura.

referentu i svrstavanje u kategorije. Rihtman je neke od nabrojanih primera ilustrovao živim, neposrednim dokazom_ — pevanjom samih seljaka iz Bosne, naglašujući na kraju da se

taj način polifonije svesno i po tradi: .

ciji praktikuje u ovim\ pokrajinama i

pored niske opšte muzičke kulture; on. to tumači kao ostatak muzičke prakse

ranijih stanovnika na ovom. delu Balkanskog Poluostrva U diskusiji se po stavilo i pitanje specijalne terminolggije i specijalnog notnog pisma za takve harmonske, tonalne i intervalske osobenosti koje su strane notnnj praksi našeg evropskog notnog siste ma.

Pokušaj obrazovanja nov.h muzič ko-teoriskih pojmova učinio je kod nas Miodrag Vasiljević (Beograd), eo ji je pročitao na Kongresu već ran;je štampani pogovor svojoj knjizi »J'goslovenski muzički folklore pod naslovom »Tonalne osnove našeg muzičkog folklora« U tom pogovoru Vasiljević pokušava da unese novu svetlost u harmonski sklop naših narnd nih napeva pronalžženjem i imenovanjem novih do sada u teoriji muzike nepoznatih skala, obrazovanjem akorada na novi način (odozgo naniže), ustanovljavanjem specijalno naše fo:. klorne harmonije.

Svoje bogato dugogodišnje iskustvo i temeljno poznavanje naših narodnih igara Ljubica i Danica Janković (Beograd) sažele su u plastično iznesenom referatu »Stilovi i tehnike srpskih tradicionalnih igrača«, koji je tuma. čio bitne elemente naših, toliko raznovrsnih igara. Jankovićeve su dale pregled svih karakterističnih tehničkih elemenata naših igara po oblastima. Njihova tumačenja bazirana su kako na istoriskom tako i na geografskim uslovljenostima.

Radoslav Hrovatin (Ljubljana), govoreći o »Međusobnim odnosima folklora i umetničkog stvaranja u Slo veniji« preopteretio je svoj referat detaljnim istoriskim i savremenim podacima lokalne važnosti iz kojih nije mogla da se izvuče ni sinteza niti da se dobije pregledan uvid u tu problematiku. i A

(Crtež Ivana Tabakovića)

slučajnog prolaznika, a ni zasjede nisu isključene sad kad su ušli u atar drugog sela. Jedna mokra staza odvede ih do kolskog puta i presječe strminu svijajući se iznad jaruga zadonjenih zaostalim snijegom. Trnjaci i sitnogorica, kroz koju se bjelasaju breze, produžiše se u nedogled. Staza otanča i izgubi se u mreži iskidanih i zaraslih puteljaka. Išli su nasumice, pazeći samo poznate brdske grbe i bobije ispod kojih se probija Tara. Činilo·im se da je već prošla ponoć kad stigoše blizu Mojkovca. Nebo se opet zastrlo oblacima. Zarominja sitna kiša u ogoljelom granju

| »Strah me da se ovo opet ne pretvori u snijeg ...« 5 »Neće«, reče Đoro, »nema rezona«.

Provukoše se prlom između varošice i vode, zaglušeni hukom, do kamenog mosta i uspavanih stražarnica iznađ njega. Na Grotulji im se učini đa neko sjeđi na okrajku pored šume. Ležeći na mokroj zemlji očekivali su đa se otvori vatra, a onda se udaljiše pitajući se ko je to mogao biti. Možda patrola, pa zaspala; možda je neko nasjekao gomilu pruća za ogradu ... U selu usporiše hod. Đoro Đolević predloži da svrate

»Možda Marija zna gdje su dni.« »Važi«, reče Kačaković. »Samo oprezno, nemoj ni grančicu đa

!, stopu po stopu, približavali su se kroz baštu po travi e zasutoj sitnim granjem i RODVIRA suva lišća. Kiša je prestala, vjetra

|| nema, samo iz lugova dopire huka Tare. NO »Čudnovato«, šanu Vajo Kačaković. »Čini mi se đa neko u kući

..., Valjda uspavljuje dijete. |

1g:0 'Bieva »Ne rei HBO tuži«, reče Đoro s muklim prizvukom u glasu. »Ti ' ovdje sačekaj, sad ću ja vidjeti«, i ode. {u Preko Tare, nad Crnim Poljem i Brskovom, srednjevjekovnim | građom koji su progutale nesreće i kupinjaci, jeina ćuče prođornim | kricima. U Sjenokosima, ispod samih oblaka, glasnu se čoban. Onda na= sta tišina u kojoj se u pravilnim razmacima čuje ljuljanje kolijevke i _ ujednačen poj naricaljke. Vajo Kačaković se sjeti kako ranije, na spro= | wodima i grobljima vasojevićkim, nije mogao uzdržati suze čim čuje

_ \užilju, i kako se pomalo stidio te svoje slabosti. Ima tu u samoj me-

lodiji nešto što draži na plač, nešto duboko i nagonsko, nađeno u bes•

krajnim vjekovima bespomoćne ljudske tuge, i što se dodaje s koljena | na koljeno među redovima ljuđi koji se smjenjuju na zemlji... Ili je |. moć tužne pjesme možda u osjećanju da nema i da neće ni biti načina | kojim bi se mrtvi odbranili od zaborava... i i Iz misli ga trže Đoro Dolević, dolazeći pognut i pogružen, nekako

»Oni su poginuli«, reče i prihvati se za plot. »Još kađ smo se rastajali, onamo pred pećinom, učinilo mi se — 'fo je stvarno čudno kao da oni znaju... kao da pređosjećaju, sjećaš li se?<

»Sjećam se samo da je Julka otišla s njima dvojicom, sami su se ponudili da je otprate. Pa — gdje, kako. znaš li šta drugo osim toga«,

~ ubrza Vajo Kačaković osjećajući kako na čudan način njegova tuga pre-

lazi u gnjev i ogorčenje. »Valjda ti nije samo to rekla.« | »Nije ona meni ništa rekla«, odgovori Đoro, »nije me ni vidjela.

Tretirajući »Ideološku sadržinu i ritmički proces u makedonskim na rodnim igrama«, Emanuil Ćučkov (Skoplje) izneo je da se u njima ja sno mogu videf, elementi »koji čine igru subjektivnim odrazom objektiv ne stvarnosti« Istoriski momenti odraženi su u makedonskoj igri više nego u igrama drugih naroda; one su manifestacija borbenosti u kojoj je o snova težak apski dramatizam, dok je erofski moment potisnut. Dajući tu mačenje za poreklo i postanak pojedinih tipičnih makedonsk:h igara, Čuč kov iznosi, kao opšte obeležje tih igara, sam smecifičan proces igre koji ima uvek svoju poleznu tačku, svoj rast i svoj klimaks.

Živko Firfov (Skoplje) u referatu »Motričke karakter:stike makedonske " narodne muzike« izložio je sve ono raznoliko mnoštvo u ritmičkim i metričkim kombinacijama koje se pojavljuje u makedonskoj muzici. Klasičnoj koncopciji o ravnomernoj rilmičkoj podeli tonova on suprotstavlja makedonsku koncepciju koja bazira na asimetričnim ritmovima.

Ivo Krigin (Zagreb) zahvatio je vrlo široku i odgovornu temu »Teoretske postavke muzičke folkloristike pr:kazane na temelju nekih primera ne teritoriji N R. Hrvatske« i u početku predavanja naglašava da je to pokušaj da se stvore zaključci na prvom mestu »soc:ološkog i estoetičkog karaktera... sa primenom matorijalističke teorije na muzički folklor«. Pozdravili bismo svako temeljn:je marksističko proučavanja našeg muzičkog folklora kdje dđandanas još nem”mo u našoj nauci; ali Mrigin, držeći se opštih mesta marksističke nauke, nije dao dokumentovanu i obrazloženu primenu tih principa u konkr:tnim primerima koje je naveo. On govori o jedinstvu sadržaja i forme u narodnoj muzici, o sinkretičnoj prirodi naše narodne umetnosti, ali nam ne daje ubedljivo tumačenje zašto se poneke najnovije naše narodne pesme ne pojavljuju u novoj muzičkoj formi ade–kvatnoj sadržaju, »sinkre ično«, nego se ulivaju u stare, čak arhaične melodiske kalupe nastale za sasvim druge sadržaje i pod savršeno različitim uslovima. Pod naslovom »Ritam, obeležje inđiviđualnog i kolektivnog · stava« A. E. Šerbilije (Cherbuliez, Svajcarska) izložio je niz maksima i aforizama o ritmu, nedovoljno povezanih da bi se mogla izvesti neka jasna pretstava o značenju i ulozi ritma u muzici pogotovu ne u folkloru, ali dovoljno jasnih da se vidi da Šerbalije pitanje ritma tretira đale}.o precenjujući njegovu stvaralačku ulogu (»ritam je fomula tajnog tvorca života«) sa gledišta ne samo kosmičkog i individualnobiološkog nego i superidealističkog (»individualni ritam sadrži kvintesenciju individualnog Wtava, svesnog, nesvesnog i potsvesnoga... »ritam, ogledalo pogleda na svet, postaje i simbol nacionalnih stavova«... »igra Dpostaje simbol težnje da se nađe most između zemlje i neba, između čoveka 1 boga, između savršenog i beskrajnog« itd.),

Naučno veoma đokumentovano i solidno predavanje dala je d-·r Edit Gerson-Kivi (Izrael) o »Migraciji i mutaciji orijentalnih narodnih instrumenata«. Iz njenog izlaganja saznaje se da stari orijentalni instrumenti migriraju ne samo na Zapad nego i dalje na Istok, a ti instrumenti pret-. stavljaju starije oblike muzičke kulture nego igre i pevanje, koji se često obnavljaju. U daljem toku izlaganja

ı čne Afrike i

d-r Kivi prikazala Je razvojne faze instrumenatn osnovnog tipa bubnja, harle i gusala i njihove posebne ka rakteristike u raznim zemljama.

Feliks Herburger (Hoerburger, Zapadna Nemačka) tretirao je temu »Od. noši između narodnih eposa Istoka i Zapada«, On konstatuje pre svega da epska pesma još uvek živi, naročito u Istočnoj Evropi i Zapadnoj Aziji i nalazi više slučajnosti u poeziji naroda teritorijalno tako široko odeljenih neBO u muzici, ma da konstatuje da je muzikološko grad:vo za takva prouča. vanja nedovoljno.

Gurit Kadman (Izrael) prikazala še »Tradicionalne jemenitške igre i nji hov uticaj na nove izraelske igre« U toku predavanja Kadman «je protumačila razne tipove i stilove jemenitskih :gara i izložila nastojanja izraelskih stručnjaka za folklor u pravcu očuvanja i oživljavanja narodne plesne umetnosti, š

Laura Boulton (SAD) komentarisala je u vidu zanimljive reportaže, a Dpomoću zvučnih snimaka koje je učinila tokom svojih mnogobrojnih pitovanja po dalekim zemljama, narodne običaje. igre i pesme sa Tibota, iz JuNepala, ne dajući uz njih neka temeljnija naučna tumačenja. Referat. Patrika Šuldam-Soa (Shuldam·Shaw, Engleska) glasio je »Na rodna pesma i koncertni pevač«. Po zanimanju sam koncertni pevač, a ne muzikolog, Šulđam-Šo je izneo svoja iskustva u pogledu interpretacije narodnih pesama.

U referatu »Narodne pesme u narodnim igrama alpskih predela« Leopold Krecenbaher “·(Kretzenbacher, Austrija) govori o alpskim igrama kao ostacima verskih obreda, koji se postepeno gube pod uticajem progresa i promenljivog stava prema oblicima verskog izraza. H{rečenbaher otkriva i utvrđuje istorisko poreklo pesama i igafa koje se danas izvode. Dajući analizu pesama ovih krajeva, on ukazuje na neke paralele i podatke iz naše. muzičko-naučne literature i iz našeg folklora. .

Džasim Udin (Istočni Pakistan) pročitao je svoj toplo i pesnički napisan esej »Svadbene pesme u Pakistanu«. U tom eseju on iznosi pra svega ekonomsku i društveno-običajnu pozadinu u Pakistanu, zatim živo i plastično prati sam tok svadbenih priprema i svadbenih svečanosti interpolirajući tekstove i melodije svadbenih pesama, te su pesme izvanredne lepote kako DO poetičnosti i prostosrđačnosti tehsta tako i po muzičkoj strukturi,

Pol Koler (Paul Collaer, Belgija) dao je informativno ali zanimljivo pređavanje o načinu rada na sakupljanju flamanskog folklora u Belgiskoj nacionalnoj rađio-stanici.

Nije nam bila namera da damo iscrpnu analizu svih referata na Kongresu, nego da samo u osnovnim crtama prikažemo kako je nauka o folkloru iznesena na ovom međunarodnom skupu. Ako shvatimo ovaj Kongres kao priliku za međunarodnu razmenu misli ili kao ispunjenje jednog ođ ciljeva Saveta: »razvijati razumevanje i prijateljstvo između narođa kroz zajednički interes prema

. narodnoj muzici« — onda je on u do-

broj meri uspeo. Što nije uspeo u svemu, razumljivo je, jer „kao što je rekao jedan od inostranih diskutanata: »Teško je psihološki tumačiti seljačku dušu, ali svi mi to činimo«.

Stana ĐURIĆ·KL AJN

Slušao sam, tako, ispod prozora, i doznao, eto — dosta... Izdao ih je

andžija iz Trebaljev

Vladimir Ivanović i pop Sava Vuksanović, onda

ih je opkolio bataljon Ljuba Minića. Onda su Ćirovići pokušali da se brane, a puške su im, izgleda, bile promrzle. Nijesu mogli da se zami'jene, al se nijesu ni predali. Kad je vidio da ga je i oružje izdalo, Paun se onda ubio revolverom, a Branko je još pokušao da puca; mislio je, nadao se, onako ranjen, bar đa Paunu omogući otstupnicu, i tako je poginuo. Kraj njega su našli dvadeset metaka kresanika, a onda su ih zakopali na Dragovini, obojicu; to je ona livada više Trebaljeva.« Naslonjen na plot, presamićen po pojasu, stajao je Vajo Kačaković nekoliko trenutaka kao da ništa ne čuje i ne osjeća. Onda ćutke pođe prema kući — htio je ipak da se javi i da pita šta je bilo s drugima. Đoro pođe za njim, sporo, kao da se plaši te mračne kuće u bašti ispunjenoj jednoličnim glasom naricaljke. Stadoše ispod prozora. Žena još ne prestaje, a na trenutke se čini kao da nikad neće ni prestati. U njenom glasu, prozuklom od dugog tuženja i mokrom od suza i gorkom od kletvi, osjeća se nešto kao pjanstvo i slast od iživljenog

i rečenog.

Možđa dijete u kolijevci već odavno spava i mali Ćirović, vjerovatno, ne traži ljuljanje, — ali žena je to sasvim zaboravila i mehanički rukom pokreće kolijevku prateći njenim batom svoju gorku pjesmu. Sve drugo. je sporedno, samo ta tužaljka — koja se nije mogla izreći na groblju i pred svijetom, koju će ona još godinama ponavljati kad je sama i kad joj je teško — ona je glavno, To je ostalo od starine, taj razgovor s mrtvima koji je u Crnoj Gori važno i do sredine dvadesetog veka nezamjenjivo vaspitno sredstvo za žive, to se ne može potisnuti i ne smije ostati nekazano. Sna nema, ni mira ne može biti u

duši, dok. se to ne reče i ne oplače.

Ona ipak zamišlja đa je na groblju i da je pred svijetom, — viđi se to po tome što se mnogo više obraća djeveru nego mužu i kao da više žali prvog nego drugog. Paunovoj vjerenici poručuje da mu se više ne nada: druga ga je preotela i odmamila, zatvorila ga crnom zemljom i kamenjem. No ni ta veza ne može đa ostane bez svatova, a slabo ljudđsko stvorenje ne može da se ne naruga zloj sudbini. Zato se ona obraća sad Branku, pošto je Paun »mlađ i stiđeć«, neka on skupi svatove za njega, Nek pokupi dosta svata, Paun je fo zaslužio; nek izabere ponaj-

bolje — ima odakle;

nek njegovo društvo uzme — da se niko ne na=

ljuti. Najteže je odrediti starog svata, jer se tamo okupilo mnogo vrsnih i najboljih i teško se odlučiti među njima: |

Zov Jovana Poljanina, rađ ponosa, Zor Junaka bez uzmaša i · na' poprištu pDopađde mu kuću tama } i pustinja na prozor mu gavran sletje · | ostade, TI Jagoša. učitelja, zovi. Branko ostađe mu škola prazna, zatvorena,

ostađe mu sirotinja bez načinn

prokukaše roditelji bez očiju...

TI Milana Mlađenova, pretslednika.

presječe ga zla nesreća,

sa svom, braćon,., 1 Vučića, mrkog vuka,

o moji Branko..

»Nije moguće da su -.svi oni izginuli«, reče Đoro Đolević i zaprijeti pesnicom prema prozoru. »To ona, onako, izvodi, uči se — šta li...«

ila _____ ____ |

BROJ 41

JEDNA POVRŠNA KRINHKA · SOVJEISKE STVARNOSTI

(Aldo Cucchi: Zapažanja s puta po Sovjetskom Savezu),

Ime Alda Cucchia nije nepoznato jugoslovenskim čitaocima Sa Valdom Magnanijem on je, početkom ove godine, istupio iz KPI, jer je KPI, borbu i interese italijanskog proletarijata podredila ~ antisocijalističkoj spoljnoj politici Sovjetskog Saveza. Sa svojim drugovina oni su pokrenuli akciju za stvaranje revolucionarnog, jedinstvenog i „nozavisnog radničkov okreta koji bi okupljao sve socijalističke snage Italije,

Cucchi je, kao partiski funkcioner u oblasti Bologne, u sastavu jedne delegacije društva za kulturnu saradniuw“ Italija — SSSR, krajem. prošle godine posjetio Sovjetski Savez Poslije povratka i istupanja iz KPI on je, boz literarnih pretenzija, izložio svoja zapažanja o zemlji o kojoj je i on, kao bezbroj drugih, mislio s poštovaniem kao o zemlji kojia je otPODA »zoru čovječanstva«. Vicrovao je propagandnoj sovjetskoj literaturi i mislio da je u toj zemlji izgrađen socijalizam i da je počela izgradnja komunizma, a vidio je da su lagali i obmaniivali. On nije htio da ćuti, isto kao ni pošteni i neposredni Cesare Cesari, a još manje da rostane saučesnik licemjera iz CK KPI. koji su 'obmaniivali i obmnnjuju radne mase, čestite borce Italije. |

Na putovanjima nn kojima se delegatima unaprijed planira svaki. sat nije lako svestranije upoznati život i probleme jedne zemlje. Možda i zbog toga Cucchi niie mogao dati jednu, s pravom očekivanu, dovoljno dokumentovanu, solidnu kritiku sovjetske stvarnosti, koju bi bolje upoznao, đa se mogao slobodnije kretati. Sigurno mu je smetalo i onemogu-– ćavalo ga i to što je, uvrijeđen prevarom i poniženjem, dao neograničenog razmaha svome'·revoltu te uslijed toga nije mogao da na svim zapažemim pojedinostima demonstrira svoje inače tačne utiske, jer te pojedinosti ne moraju uvijek da imaju baš ono značenje koje im on daie.

Ciljevi zbog kojih se đanas u Italiji bori, kao i razlozi zbog kojih je knjiga objavljena. nalagali su Cucchiu da, kao marksist i revolucioner svojim čitaocima objasni, na osnovu onoga koliko je mogao vidjeti i što je vidio, šta je to u Sovjetskom Savezu što se međunarodnom proletarijatu i slobođoljubivim ljudima prikazuje kao uzor progresa i socijalizam, a ustvaži je rugoba i laž. Na osnovu solidne analize zapaženih i Odabranih pojava i detalja trebalo je da se šagledaju stvami uzroci i stanje, iz čega bi za čitaoce rezultirala

jedna agirajuća perspektiva. Umjesto toga Aldo Cucchi je dao kritiku sa jednog često jeftinog i trivijalnog gledišta. U Moskvi, na primjer, u hotelu »Metropol« dok, uoči prijema u njihovu čast, razgovaraju kako da se obuku: »Uostalom, dodaje neko, valiđa se ovdje, u zemlji rađnika i seljaka neće pa?iti na etiketu«. Čudi se đa i tu ima ljudi koii damama ljube ruke, da ima žena koje nose dekoltirane haljine i kratko pot-" ·šišanu kosu s »»egzistencijalističkom« viticom na čelu. Kad je u LenjinpBradu, na primjer, čuo jazz piše da se «mnofi delegati čude i zgražaju, kako se ova američka, buržujska i pokvarena muzika može svirati baš u gradu Revolucije«. I on, Aldo Cucchi, ne može a da ne zabilježi da je u kući seliaka iz kolhoza »Vatutin«, neđaleko Mijeva, našao ikonu na zidu, ili da dosađuje ponavljanim protestom što se i on ne vozi u udobnijem I, odnosno IT, razredu na željez-

*nici.

Zato u ovoj knjizi ni brojne suze činjenica, kako je govorio siari italijanski marksist Antonio „Labriola, ni mogle progovoriti svojim sop„stvenim jezikom.

Uspjele stranice u ovoj MWhnjizi su one koje govore o odnosu među delegatima. Katkad kratkim potezima Cucchi je uspio da dš literarne krokije karaktera „pojedinih „delegata, među kojima je, svakako, najuspeliji onaj Irene Chini Coccoli. To je tip naivnog, sovjetskim „propagandnim lažima začaranog intelektualen Zapađne Evrope, ushićenog svim što je iz Sovjetskog Saveza i nesposobnog .za minimum trezvenog rezonovanja o tome. Prolazeći poredđ pripjetskih močvara Irena Chini Coccoli ne može a da sa ushićenjem ne kaže tumaču: »Koliko divne vođe imate!« Ona čak ne može da prozre očiglednu šalu druga koji joi ie jednu od ponesenih naranči iz Italije ponudio kao primjerak koji raste u okolini Lenjingrađa: »Hvala, dragi, hvala, divna jel«. — ona je samo ponavljala.

Malo izdavačko preduzeće koje Je od Cuecchia kupilo autorsko pravo, preprodđalo je to pravo valjda iz merkantilnih razloga. Tako se dogodilo da je, suprotno želji Cucchia, knjigu izdao anmtidemokratski list »Tempo«. Togliattiju je to poslužilo da na kongresu KPI, ne objašnjavajući kako je do toga došlo, pokuša ignorisati Alda Cucchia kao moralno-političku ličnost. Na taj način on je htio baciti sjenku sumnje na ozbiljnost, nezavisnost i revolucionarni karakter novog pokreta koji stiče sve širu popularnost kođ radnih i sozijaljstič-

kih masa Italije, a na čijem čelu. pored Valda Magnanija, stoji, bez sumnje, Alđo Cucchi.

| N. 9

Prottv prenosa rıztožbi

U mnogim zemljama zapadne Evrope veoma su učestale privremene muzejske

izložbe, na kojima se izlažu pojedina dela, Ili čitave zbirke drugih muzeja. Remek đela istorije umetnosti putuju iz jedne zemlje u drugu. Protiv ove prakse, ma koliko đa je ona korisna za publiku, izglasana je želja na Međunarodnom kongresu umetničkih kritičara, koji se medavno držao u Amsterđamu, da se ovakve manifestacije ograniče, Predlog je podneo g. Renć Huyghe, poznati pisac iz oblasti Istorije umetnosti i bivši konservator Luvra, obrazlažući svoju tezu promenama koje nastupaju na slikama usled potresa 1 drugih pojava prilikom prenosa. Po njemu, postoji opasnost da će nam za kratko vreme od poznatih 'dela ostati samo oštećena i nepotpuna sveđočanstva. Umesto „ovakvih izložbi slika iz ranijih epoha, govornik Je predložio življu međunarodnu razmenu modernog slikarstva.

»Čekaj« i Kačaković podiže prst. »Time se stvar ne popravlja. Viđećemo, — ako izvodi, pomenućče i tebe.« | _ Tužbalica nastavi s nabrajanjem: j

A za enđu uz nevjestu,

. uz nesreću,

uzmi Jevru Jagoševu, nesrećnicu,

ler se jađa nagledala, junak Jevra,

i četnike nagrdila, zavidim joj.

Za vojvođu u svatove, Branislave, Milosava Vučićeva, mila đruga on se dobro zamjenio, osvetio, te mu nije zemlja teška 1 tamnina.

Đoro Đolević se uhvati za glavu i sniza se na mokru zemlju kraj plota. Blijed kao utvara, Vajo Kačaković se premjesti s noge na nogu. · Zaboravio je na opasnost, utrnula mu je kosa pod kapom, ne čuje više noć ni Taru ni jeinu s Crnog Polja. Samo sluša i čeka, s blijedom i sve bljeđom nadom, kad će se na. neki način pokazati da sve to nije stvar-

nost nego san.

Uzmi Janka za barjaka, Brano, druže, đa predvodi tužno kolo Janko, oro! A za kuma, da ga kumim i preklinjem Svetozara Jovanova, jedinika on s Paunom vazda bješe nerazdvojan, eto ih je erma zemlja sastavila.

Vajo Kačaković ćutke priđe i podiže Đora Đolevića.

Zov Đorđija i Miraša, milu braću; Zovi Maku Jankovića, s Krnje Jele, · đa bi kolo Pačinio mlađom glavom, | Mijata komandanta 5 iz, Morače 1 Još mnogo dične braće 1 junačke Što za pravđu i slobodu pDopađaše...

Poveđe ga

preko bašte.i cestom niz Grotulju, preko mosta i preko Crnog Polja, uz ogranke bjelasičke, i Požištu i Sjenokosima. Noć se utišala, a zemlja kao pusta. Samo se potoci čuju zagušenim jednolikim pretakanjem preko stepeničastih prepreka od drvlja i kamenja. Crni se Palješka Gora, a

iznad nje, u oblacima, dimi se vis

zapahnjuje iz mokrih šuma.

Bjelogrivca. Mukli zadah trula lišća

»Čini mi se kao da je i šad čujem«, reče Đoro najzad. »Toliko mi se uvrtjela ona njena melodija u glavu: evo mi i Tara huji njime, i ovi potoci joj pomažu... A opet ne mogu da vjerujem — Svi onl...sri

»Osim naše grupe« — Vajo Kačaković »ostao je još Nenad, Aralija i ona dva...

poče da broji na prste, Svega osam ljuđi. I onda —

one u Bistrici nije pomenula koliko se ja sjećam.«

»Nije; znači ostali su živi. Tamo su dvije grupe — deset; svega osamnaest. I Mojkovčani su ostali; i Zariju Grđinića nije pomenula, a to je čudnovato — jer je on bio zajedno s Jovanom i Svetozarom. Možđa je on s Vasovićem... Šta ti je?..,. .

Vajo Kačaković blijed kao đa mu je sva krv istekla, ne odgovori ništa. Samo nekako iznenada i sasvim nespretno sjede na mokru travu

iznad puta. a

»Ne zname, reče. »Potsjekoše mi se noge«, i osta tako sjeđeći. »Umoro si se. Uzmi zalogaj hljeba.« : »Hljeb — ne mogu ga. I nije to od umora, umor je drukčiji.«

On se nekako mlitavo prostrije po .kaljav

mohroj zemlji. Kao

; j da je iznenada omekšao sav iznutra i istovratnBWo izgubio osjećanje za

— — _—— II — _—_— —- | —-— S ———C CTECTSC ww —_—_________ O O a ____________ ____ ____,