Književne novine

LIKOVNA UMETNOST

|O III III III III IOIIIUIIOIIIIIIUIIIUIIIIIIIII III} atageoetesogeespeege 9998 bg 8689 6e9999POM

NIKOLA GRA OVAC

aanse

Nikola Graovac: Pejzaž (ulje)

Kađa se u našoj štampi, pre ili posle rata, govorilo o Nikoli Graovcu nikad se nije izostavila činjenica da se on, od ličkog seljaka, kroz tešku živOtnu borbu, probio do slikarstva, Napustivši 6voje selo Vrebac u sedamnaestoj godini života, u slikarstvu se poJavljuje tek 1933, posle desetgodišnjeg

· potucanja, kao darovit Bijelićev uče-

nik, koji je za nepunu godinu dana prisvojio slikarski jezik, bez naivnosti, ali i bez strogosti u postupku.

Čudna i pametna sudbina navela ga je na Bijelića, koji se tada izražavao jednostavnim i temperamentinim načinom, brzo i sigurno, ne komplikuju«i slikarsku viziju i život ni sebi ni gledaocu. Kroz Bijelićevo lako izrašavanje prešlo je direkino sa učitelja na sledbenika i čitavo jedno slikarsko gledanje. Ono do čega je sam Bijelić došao lagano, iz mračnih boja i smišljene arhitekture svojih ranijih slika do brzog i odlučnog fiksiranja njegove slikarske imaginacije, Graovac je dobio kao gotov rezultat i primio ga pun vedrine. Graovac je nosio u sebi i na Wvojim slikama životnu radost koja je osvajala. Ta crta karaktera i njegovog alikarskog delovanja ostala mu je do danas i određuje njegovu ulogu u našem slikarskom zbivanju.

Međutim, da ova njegova naklonost, rekao bih raspevanost, nije bila praćena drugom karaktemmom crtom slkromnošću —·ona ne bi dala rćzultat. Na prvom mestu on od učitelja ne bi primio ni onako brzo ni onako iskreno ono što mu je ovaj mogao dati. Kaže se da je često teže primiti nego dati; u ovom slučaju prihvatanje je bilo izrazita Graovčeva vrlina, a smeo je da joj se prepusti imajući u sebi veru i osećaj da će reći nešto Svoje, za šta Bu mu potrebna s&redstva, Primajući Bijelićevu široku četku, terpentin, odlučne kontraste, Graovac ih je odmah u početku upotrebio da izrazi švoju sopstvenu uznemirenost, svoj sopstveni nerv pred prirodom i slikarskim platnom, Skromnost ga je takođe uputila da ne priđaje svome slikarstvu ni auviše mmogo, ni suviše malo značaja,

nego da oseti stvarnu njegovu funikciju. Retka osobina, koju srećemo samo u sredinama 6a dugom kultumom tradicijom, Kod Graovca je to plod njegovog srećnog karaktera..-

Malo je kod nas slikara. koji izražavaju radost, Zajedničke izložbe naših slikara obično su u sivim i zemljanim bojama. Ova pojava naročito se izražavala zadnjih šest godina, mada je tendencija postojala i pre rata. Graovčeve su slike na tim izložbama često delovale kao dah proleća. Kao priroda, koja se kod nas naglo budi iz zimskog sana i na dohvat oblači svoju šarenu odeću cveća i intenzivno zelene trave, tako i Graovčeve slike iz prirode nisu gledane kroz kakvu gamu, koja bi podredila tonove, unificirala sliku, nego Su boje radosno i intenzivno stavljene jedna pored druge, radi njihove sopstvene vrednosti, a mnogo manje u cilju opisivanja, U tom slobodnom baratanju bojom i leži Graovčeva individualnost. U početku, odavno, dok se još osećao neposredam kontakt sa wčiteljem, on je odmah uneo svoju vedrinu i radost u prihva– ćemi metod, ali se vremenom fa koloristična strana tako razvila, da ga je navela na nove forme, On je sve više radio manjim četkama punom i Fustom bojom, koju je doveo do jake zvučnosti. U tome metodu mjemu nisu potrebne velike površine, nego sa nekoliko Rkoncentrisanih poteza čiste i ne dugo tražene boje, on dočarava pretežnim delom svojih a&lika veseo prizor struka poljskog cveća, koji mu je verovatno u detinjstvu bio najintenzivniji utisak. Taj duh prolećnjeg intenziteta razlio se po njegovim slikama i najjače deluje tamo, gde je sam sebi dovoljan — u prirodi. Graovac je umetnik. kome se ne može poručiti izrađa ovakve ili onakve teme. Priroda, rađost, cveće, otvorenost, to je ono što nam ostaje kao utisak „majboljih slika sa njegove izložbe. Tako deluje { jedna njegova, makar potpuho mala slika, kada se unese u sobu. Njegovo slikarstvo pristupačno i po izgledu i po temi ima misiju da umese vadost u kuću. A. Č.

~ aaa aaoaaaaaaČaaaaaaaaaaČIašaČaČaaoeoeČČooeQRČ__________________________________-

ravnotežu i vlast nad mišićima. Samo je još svjestan svega i glas ga služi. Đoro Đolević se uzmuva oko njega, — ponudi ga vodom, okvasi mu čelo onako pregrštima, protrlja mu vratne žile i opipa hladne yuke. Onđa se uplaši, — ne zna šta da počne. Sve je isprobao, ništa ne po-

maže, a ni vremena se nema. »Šta ću sad?« upita,

»Odnesi me do onih šumaraka, Ppa iđi.«

»Mislišž da te ostavim? Izvinićeš, al to te neću poslušati. Mogu ja đa te nosim, samo mi se drži oko vrata. Tako. Mogao bih ja tebe u

zubima prenijeti preko cijele Bjelasice.«

Vajo mu predloži da bar rance ostavi, teški su· i nezgodni, ali ga Đoro ni to ne posluša. Prenese ga nekih stotinak koraka, a onda Kačaković osjeti kako mu oživljavaju utrnule noge i osloni se na njih. Neko vrijeme se naslanjao na Đora, a onda se, savlađujući teturahje, odvoji i pođe sam. U strmini pod Vragodolom sasvim se oporavi i preuze svoj ranac i pušku. Samo nije mogao da nađe razloge toj iznenadnoj slabosti, zabrinjujućoj i neobičnoj — jer nije došla ni od gladi ni od umora.

Gore u visinama ugaziše u snijeg — onaj koji će tu sačekati ljeto. Gazili su ga s prikrivenom jezom i peli se. Prođoše pored jezera nevidljivog pod snijegom, a onda se spustiše 5 ledene planinske »kape« kroz prokopnjele doline, pored sela Kurikuća užbuđenog pijetlovima. Zora še skanjivala a oni su žurili da za noći stignu do zemunice lubničkih partizana. U rasvit izađoše na brđo iznad Lubnica prošarano bijelim

i crnim prugama. /

NŠ »Stigli smo« reče Vajo Kačaković.

»Stigli ili ne stigli, ja je 1 mene uhvatilo ono tvoje.«

dalje ne mogu«, i Đoro Đolević sjede. »Sad

»Ali, gleđaj — samo do onog prevoja treba da se prebacimo ...« »Ni stope ne mogu, a evo sviće i — vrlo gadna stvar. Ne, ti mene nositi ne možeš — fo je isključeno. Osim kad bi mogao đa me razdvojiš

na dva-tri dijela, „otr Sačekaše gledajući Mimo je, nigdje se glasa ne čuje.

na otplatu«, i. bezglasno se nasmija. kako se izdvajaju magle iz rijeka u dolini.

| »Sigurno ti se i sad čini da čuješ onu ženu kako nabraja«, reče

Vajo.

Ustvari — uništeni smo.«

| »A kad se promisli evolucija: jedne guta we to gledaju i prežiy | Ona se stalno obnavlja i gura, abitnim selima kao: ono što smo

holjeća — bićemo sasvim obnov

»ro Đole — »nB.

\kih partizana.

isli i- j iše, odličnih komunista!...

} mislim ir op: Oea s popunjenim redovima .., imorio si sc, nasloni se na mene.«

jeri i ogromnim napo

Š MA. M810 čeorasliiyje? na Račakovića. malo na pušku, ponekad

se uhvatio za žaljuljane grane oko

| četrdeset i pet koraka lijevo

a kraj smreče žbunjem maskirana po

»Jeste. Ja mislim ,— to je to. I ne znam koga bih više žalio...

znali smo da se mora ginuti. Eto, takva je „, druge pripravlja za borbu a treće osuđuje da ljavaju, Ne mogu nas uništiti — jer mi smo Ona tražeći rezerve čas u gradovima, čas u pa sinoć ostavili Znaš da će ondie biti,

Uopšte, đo Ajde,

rom, pobaučke i teturajući, ustade

puta. Tako stigoše do orevoja gdje od lišnjaka ma vozniku« — stn= tpuno nevidljiva zemunica lub-

“

/ i 10! Žč

RRIJIŽEVRE NOVINE

ĐVA ROMANA ~

KARELA ČAPEKA

Pred nama su, u savesnom i dobrom prevodu Ljudevita Jonkea, dva romana Čapekova: Običan život, deo poznate trilogije Hordubal Meteor — Običan životi, nastao u doba Čapekova zrelog književnog stvaranja (1984), i drugi roman, Tvornica Apsolutnoga, nastao 1999 god., na početku njegove književne karijere. Ta dva romana su međusobno prilično raznorodni: dok je prvi više psihološki, drugi je utopistički. -

Čapek je rado i često uzimao utopistički okvir u svojim dramama i romanima. Tako je u drami R.U.R. reč o proizvodnji Rosumovih univerzalnih robota — veštačkih ljudi; u „Makropulosovoj tajni-— o tajni večnog života; u Beloj bolesti — o epidemiji strašne bolesti (tj. fašizma), koja je zahvatila čitav jedan narod. U romanu Rat s daždevnjacima reč je o morskim životinjama, daždevnjacima, koje ljudi upotrebljavaju za međusobno uništavanje, dok se oni, slično kao i roboti, ne dignu protiv ljudi. Predmet Krakatita je pronalazak strašnog eksploziva, koji može odjednom da ruši čitave. gradove. Stvarnost je tu već pretekla Čapekovu utopiju!

I u Tvornici Apsolutnoga imamo po sredi utopiju: inž. Marek pronašao je motor (»karburator«) za iskoriščavanje atomske energije; šakom ugljena mesecima se pokreće pogonska mašina. Krupna industrija na čelu s fabrikantom Bondijem odmah preduzima masovnu izradu karburatora. „Njihovom „upotrebom proizvodnja je svuda silno pojevtini-

la, ali je to dovelo do, hiperprodukci- . je robe i do nezaposlenosti. No što je.

najgore, nastalo je i nešto drugo: po panteističkom učenju, u prirodi se nalazi bog, Apsolutno; to znači, ako materija potpuno sagori u karburatoru, onda se, uz oslobođenu energiju, »oslobađa«, kao sporedni produkt, i bog, Apsolutno, koji se iz motora širi — tu počinje utopija — valjda kao neka fluidna masa, koja zahvata ljude, te oni padaju u verski zanos, za hvata ih kao neko versko ludilo. Nastaju verske raspre i disputi, polemike po novinama, sukobi pojeđinih grupa vernika i jeretika, najpre u Nemačkoj, a onda i drugde; sve to dovodi do krstaških ratova i istrebljenja pojedinih naroda, rasa, čitavih kontinenata. Na kraju, ipak i pored sveopšteg istrebljavanja (istoričari i novinari uvek preteruju u svojim izveštajima!), u Pragu su ostalj živi ljudi, nekadašnji pobornici obožavanja Apsolutnog; oni se uz dobru kapljicu i pečene kobasice s čudom sećaju nekađašnjih vremena!

U ovom feljton-romanu (koji je u nastavcima izlazio u novinama), i ne= ma prave ose radnje i glavnih njenih nosilaca; inž. Marek i industrijalac Bondi, s kojima se upoznajemo u početku, nestaju u toku pripovedanja, na početku verskih ratova. Ostali su u životu mali, silni praški građani; nema više ni atomskog motora — tek negde-negde policija pronađe neki u nekom »karburatorskom brlogu« kao staruđiju!

Šta je smisao ovog romana? Većina utopističkih đela Čapekovih nastala je odmah posle rata (između 1920 i 1924), kađ se svet još nalazio u onoj poratnoj psihozi, kad je nad njim visio još preživeli rat i milioni izgubljenih života, te su ta dela bila kao opomena jednog vizionarskog duha da se strašni. pokolj čovečanstva ne ponovi. Tehnička civilizacija, koja se neprestano usavršava, stvoriće jednog dana robote, atomske karburatore, krakatite, a to će neminovno dovesti do strašnih pokolja, do krstaških, uništavajućih ratova. Grozeći se:od ioga, Čapek daje mementa ratom po metenoj Evropi i čitavom svetu. On se ne zadržava na ekonomsko-socijalnom problemu, na borbi između rađa i kavitala, na nezaposlenosti i bedi radn.štva, nego stvar prenosi na borbu osvajačkih interesa pojedinih država. U Tvornici Apsolutnoga događaji su dati u humorističkom osvetljenju: razvitak tehnike i konkurencija pojedinih industriskih koncerna dovodi same njihove vlasnike u ćorsokak, jer proizvodnja pomoću atomskih motora donosi hiperprodukciju koja iđe u beskonačnost, tako da se oni moraju uništiti u interesu samog čovečanstva, pogotovu kad oni proizvode i Apsolutno, koje baca ljude u verski zanos, dovodi do krstaških ratova. Zaključak bi bio ovaj: napredak tehnike koji ne ide u korist čovečanstva, treba odbaciti; čo-

večanstvo će najzad, samo od sebe .

— posle strašnog iskustva rata — doći do tog zaključka. Naravno, to je bila zabluda građanskog intelektualca Čapeka, koji, svakako, iskreno i pošteno želi dobra čovečanstvu. Briga za sudbinu čovečanstva, to je osnovna misao Čapekova stvaranja, Ljubav prema malom, sitnom čoveku. Treba poštovati i voleti čoveka. »Ljudi najpre treba da veruju u ljude, a ostalo će već samo doći... Najveća bi vera bila verovati u ljuđe...« Ne može se u ime nekog zamišljenog dobra čovečanstva mučiti i ubijati druge ljuđe. Život čovekov je najveća svetinja. »Svet će biti zao dok ljudi ne počnu verovati u ljude.«

To je smisao Čapekova humanizma: vera u ljude, vera i ljubav prema malom, svakidašnjem, običnom čoveku. O tom svakidašnjem, prosečnom čoveku, građaninu, on je, desetak godina posle utopije o atomskom motoru, napisao roman Običan čovek, To je deo trilogije, nazvane »noetičkom«. Otkud tako? Po svim filozofskim shvatanjima, Čapek je pristalica pragmatističke filozofije; još kao mlad čovek, napisao, je doktorsku disertnciju o pragmafizmu. Pragmatizam do-

* K. Čapek, Običan život — TVOI- .

ı nica Apsolutnoga, Izd,. »Prosvjete« Zagreb, 1951, str. 301, cena 108 din, ,

pušta mogućnost da istina može biti mnogostruka — to. je njegov pluralzam; jstina je. relativna — ona OdgOvara shvatanjima i potrebama svakoB pojedinca — to je relativizam. »Naše poznavanje ljudi — kaže Čapek u pogovoru trilogiji — često se organičava na to da im mi dosuđujemo određeno mesto u svojim životnim s'stemima.« Umetnički primenjeno, vidimo to u romanima trilogije. U lirslkoj baladi o potkarpatskom seljaku Horđubalu imamo tri tumačenja njegova života i smrti; o čoveku koji se sruši0 s upaljenim avionom, kao neki meteor, četiri osobe daju različne životopise (razume se izmišljeno), već prema svojoj psihičkoj i moralnoj Rkonstituciji. »Svaki od njih stavlja datu činjenicu — čovečje telo u nesvesti — u drugi životni red; događaj , je uvek drugačiji, već prema tome ko ga pripoveđa; svaki u nj stavlja sebe sama, svoja iskustvaysvoje zanimanje, svoju metodu i svoje naklonosti...

Vidimo stvari različito, prema tome „

što smo, i kalcvi smo; stvari su dobre i zle, lepe i strašne — zavisi o tome kakvim očima na njih gledamoO...« E, pa u tome je pragmatizam Čapekov, relativizam njegov; zato je rečena irilogija — noetička« — ona se tiče mogućnosti saznanja istine, naravno, s piščeva filozofskog stanovišta. U romanu Običan čovek dat je u obliku autobiografije život jednog železničkog činovnika: njegovo de-

Predrag Milosavljević: gp. načelnik Nastas i Natalija (IHI(ustracija za Sremca)

tinjstvo. u porodici seoskog zanatlije, školovanje kroz gimnaziju u gradu i jedna godina neuspelih sludija; a onda, kad je prestala očeva pomoć, zaposlenje na železnici, služba zbog bolesti u planinskom kraju, premeštaj na veću stanicu i ženidba, pomaganje ilegalnog pokreta u vreme rata i, najzad, posle stvaranja Republike, služba na nekom višem položaju u Ministarstvu saobraćaja, : penzija. To je život i karijera običnog čoveka (ne znami mu ni ime). »Kako Kkrasan, Običan i nezanimljiv život! — kaže on sam o sebi. Nigde nikakve pustolovine, nikakve borbe, nigde ništa izuzetno ili tragično.« Međutim, u analizi te »jednostavne i pedđantske idile« svog života, običan čovek pronalazi da je on bio pomalo i karijerista, laktaš, koji se, eto, oženio kćerkom šefa stanice, koji ga je, kao Nemac, gurao u službi napred, da se on vrlo učtivo klanjao nekim visokim, dvorskim ličnostima, koje su silazile na njegovoj

stanici; pronalazi da je bio i hipo- .

hondar, koji se prekomerno brinuo o sebi i svom zdravlju; da je bio i romantik, koji je sanjario o nekom druk čijem životu, nije bio zadovoljan 5 onim koji je imao pored svoje žene; on je, u studđentsko doba, bio i pesnik koji je ispevao nekoliko modernističkih pesama; itd. »Čovečji život je obilje različitih mogućih života, od kojih se ostvaruje samo jeđan ili samo nekoliko njih, dok se oni drugi pojavljuju samo delimično, na časak ili uopšte nikada. Tako nekako sada zamišljam istoriju svakog čoveka.« Pa baš zato što je čovek toliko složen i mnogostruk, on može: da i u drugim ljudima raspoznaje ono što mu je zajedničko s njima, đa u svakom čoveku pronalazi deo sebe, prepoznaje u njemu svoga bližnjeg. »Bio ti ko mu drago, ti si moje bezbrojno ja; ti si ono zlo ili ono đobro što je takođe u meni; pa i kad bih te mrzeo, neću nikada zaboraviti kako si mi silno blizak...« To govori u svojoj biografiji običan čovek. ali to govori i pisac u pogovoru: »Više ne postojim samo ja, nego mi ljuđi; možemo se 'sporazumeti mnogim jezicima koji su u nama. Sada možemo poštovati čoveka, jer je drugačiji nego mi, i shvatiti ga, jer smo jednaki s njim. Bratstvo i raznolikost! I onaj najobičniji život je još beskrajan, neizmerna je vrednost svake duše...«

U tome je suština onog humanizma do kog Čapek dolazi u svakomi svom delu. Ljubav prema čovečanstvu — i ljubav prema malom, običnom, svakidašnjem čoveku. Zbog toga Čapekova umetnost ima u sebi nešto široko, duboko ljudsko, opštečovečansko. Nije to slučajno što se građa njegovih romana i drama ne. odnosi na. špecifično češke prilike, što Čapek uvek piše uopšteno, što on ne slika određenu društvenu sredinu. I građa i tematika Čapekova tiču se čoveka uopšte; rekao bih da je to jedan kozmopolitizam u dobrom smislu te reči Mi se s njegovim filozofskim, pragmatističkim shvatanjem života i saznanja istine ne moramo složiti (i ne slažemo se); ni njegovi politički pogledi nam ne odgovaraju — to su pogledi liberalnog demokrate u građansko-demokratskoj Republici. Ali su njegova dela ipak puna životne, ]judske, umetničke istine; njegova pripovedačka i dramatska umetnost je od najplemenitijeg, čistog kova, ona je odista hu-

' manistička.

KREŠIMIR GEORGIJEVIĆ

SMRT MIRKA POLICA

1890 — 1951

U umetničkoj ličnosti nedavno preminulog slovenačkog muzičara Mirka Poliča bili su ujeđinjeni kompozitor, dirigent, operski reditelj, organizator i javni muzički radnik, U svima pravcima svoje mnogostruke delatnosti, stvaralačke, reproduktivne i organizatorske, Mirko Polič ostavio je za sobom duboko zaorane brazde i izvanredno značajne umetničke rezultate. Razvijajući svoju delatnost sa neisorpnom radnom energijom, velikim zalaganjem i iskrenom pređanošću, u Osjjeku, Zagrebu, Beogradu -i naročito u Ljubljani Miroko Polič se dukobo ugradio u temelje jugoslovenske muzičke kultu-

re.

U Ljubljanskoj operi, kojoj je posvetio najveći deo svoje aktivnosti kao direktor, dirigent i reditelj, sa mlađim ansamblom iz koga su najbolji često odlazili na druge jugoslovenske operske. scene, u Zagreb i Beograd, ili u inostranstvo, sa malim orkestrom i horom, na sškučenoj sceni, sa ograničenim tehničkim mogućnostima, Mirko Polič je izveo ne samo skoro celokupni standardni operski repertoar, već i najznačajnija dela iz savremenog operskog. stvaralaštva. Kao dirigent Glasbene- matice, najstarijeg i najboljeg Sslovenačkog horskog kolektiva, Mirko Polič je mnogo uradio ža podizanje njenih reproduktivnih kvaliteta, za proširenje njenog koncertnog repertoara, za popularisanje kompozitorskog dela slovenačkog klasika Jasovisa ŠalusaPetelina, sjajnog pretstavnika vokal-

· ne polifonije XVI veka i za propa-

giranje jegoslovenske herojske muzike i vokalne reprođukcije u inostranstvu. a Muzičko-reprođuktivni rađ Mirka Poliča karakteriše izvanredna muziRkalnost, neobična preciznost, detaljna studija, široka stilska kultura i osećanje nerazlučive povezanosti muzike i drame, orkestra i scene, dok se njegova opersko-rediteljska · aktivnost zasnivala na bogatoj scenskoj imaginaciji, lepom smislu za mizanscen, detaljnom izgrađivanju karaktera ličnosti i psihološkom produbljavanju dramske radnje. Najveći

deo stvaralačke delainosti Mirka Poliča posvećen je operi. Našoj inače veoma skromnoj, muzičkoj literaturi namenjenoj operskoj sceni Polič je dao dva dela: jugoslovensku na-

ciomalnu veliku operu »Smrt majke .

Jugovića« i narodnu „operu »Deseti brate, muzičko-scensku #žHyealizaciju prvog slovenačkog gmyrealističkog romana Josipa Jurčiča. Operski čšstil Mirka Poliča razvijan uglavnom na principima novoromantike, karakteriše u lirskim izlivima sentimentalizam Masnea i slovenski topla' raspevanost operskih arija i romansa Čajkovskog, dok se u rečitativnodramskim delovima oseća daleki uticaj muzičko-dramaturške estetike Musorgskog i Janačeka, uz primenu, naročito u »Desetom bratu«, umetnički stilizovanih živopišnih elemenata slovenačkog muzičkog folklora. Aktivan u tako mnogostrukim mu-~

zičkim oblastima, Mirko Polič ostavlja za sobom u našoj muzičkoj kulturi prazno mesto, koje će dđuggo čekati da buđe popunjeno. B. D.

STRANA 5

POOT;-NI-2

ILITI IIIIIIIIIIIIII gfe ......... POILIIIIIUIUIIIIIIOIITUJ

POVODOM PRIKA-

ZIVANJA FILMA.

„Major Bauk"

U opštoj oceni filma »Major Bauk« teško je pogrešiti. Čitav niz mana i

nedostataka, počevši od vrlo upadlji- ·

vih, toliko upadljivih da na njih negativno reagira gotovo svaki gledalac, kao što su dužina pojeđinih mesta i ·sporost celoga filma, pa do manje primetnih šablona zastarelog filmskog ukusa, naročito u karakterizaciji ličnosti i suviše teško opterećuju ovaj film. Zato izgleda dovoljno, ne upu-

štajući se u detaljniju analizu, na- ·

ročito istaći jedan osnovni nedostatak, 'nedostatak iz koga potiču kao iz nekog zajedničkog, korena skoro sve mnogobrojne mane ovoga filma: radi se o umetničkom metodu ili, tačnije rečeno, gotovo o otsustvu umetničkog u stvaranju ovoga filma.

Branko Ćopić je u svome prvom filmskom scenariju (»Živjeće ovaj na– rod«) u nizu fragmenata dao neke aspekte Narodnooslobodilačke borbe, prateći kroz svoj scenario ličnosti čije su sudbine vezane za ustanak i za borbu. Rađeni u jednom legendarno romantičnom stilu, ti fragmenti velike hronike o oslobodilačkom ratu imali su, i pbred sve svoje romantičnosti 1 pored sve svoje fragmentarnosti, dovoljno doživljenog, bili su dovoljno snažno umetnički izraženi da ponesu gledaoc» i da učine nevidljivim mnoge nespretnosti i nedostatke.

Pa ipak već i u fome filmu osećao ročito istaći jedan osnovni nedostatak, nedostatak dramske kompozicije. Rađ nja, labavo vezana za razvoj same borbe i sva iscepkana na fragmente, tom svojom anegdotičnom stranom stajala je u oštroj suprotnosti sa epskom i patetičnom intonacijom celoga dela, koja je zahtevala širi zamah i monumentalniju arhitektoniku.

Bilo je razloga pretpostaviti da će Ćopić u svom sledećem scenariju, »Majoru Bauku«, pokušati da ovaj nedostatak umanji. U toliko pre što je već sama tema novog scenarija na puštala tlo široko zahvaćene panora= me i sva se koncentrisala na jeđan momenat borbe, sudbinu jednoga čoveka. Pri tome je naročito obećavala poetična zamisao đa borba jednoga junaka nadživi njegovu fizičku emrt i da se njegovom legendom pretvori u mobilizatorski činilac ustanka,

Time kao da je Ćopić našao zahva-– lan put da ličnu sudbinu 6vog junaka sadržajno, a'me samo vremenom i me= stom, veže za društveno zbivanje.

Iako je našao dramsku fabulu razrađujući svoj scenarijo, Ćopić je Ostavlja bez opravdanog razloga i polazi ponovo putem hronike, slikajući opet sudbinu Wvog junaka kratkim fragmentarnim scenama, i svodeći svoj glavni dramski materijal šamo na veće poglavlje na kraju dela. Iz ovoga se mora zaključiti da je Ćopićev literami femperamenat, pretežno pripovedački i lirski, bio nedovoljan da savlađa intenzitet i sažetost dramskog oblika, i đa se vratio onoj formi kazivanja koja mu je bolje odgovarala. I kao da je u toj dilemi, tražeći veštačkog izlaza iz tih problema, Čopić često gubio i onu snagu koju je ranije imao. Češće nego ranije, toliko često đa u konačnom utisku pretežu, javljaju se scene u kojima tražena patetika, iskonstruisana, tragična {ili herojska situacija, manifestuje – stvo iskrene umetničke inspiracije i deluju melodramski šuplje.

Rađeći sa takvim materijalom režija Nikole Popovića ne samo da nije uspela da svojim filmskim tumačenjem nadoknadi i ublaži ovaj neđostatak umetničke istine.i snage nego je, pooštravajući do maksimuma efekte, i samo efekte, mane acenarija uveličala do karikaturalnih razmera; Ne samo da većina scena, — osim o nih u opkoljenoj kolibi i neke scene sa decom, učom ili Trišom, koje često puta deluju ubedljivo prosto zato što njihova sadržina ne primorava Ćopića da forsira tragičan efekat po svaku cenu, — režijski nisu ubedljive, nego je upotrebljen i filmski &til tvrdoglavo akcentiovao na čisto formalan način (nesnosno dugačko insistiranje u montaži na »preživljavanju« glumacB, ili kretanja kamere koja imapređ signaliziraju da će se nešto »važno« viđeti) i suviše tamku umetničku sadržinu. H

Pri tome je naročito čudno da režiser nije osetio promašenost i šupljinu tih efekata i, đa nije kritičkim makazama ublažavao ono što je mogao. Dobija se utisak da je režija iz ubeđenja išla za tim grubim „efektima,

smatrajući potpuno pogrešno da umet- ·

nička osećanja istine, mere i ukusa na filmu nemaju važnost koju imaju u drugim umetnostima. e

Tako se dogodilo da i pored naših tkromnih rezultata na polju filmskog umetničkog stvaranja »Majora MBauka« moramo da ostavimo vam oblasti umetnosti.