Književne novine

STRANA 6

MONRO E VA RO)

:R 1

'KNJIŽEVNE NOVINE OSOBI i}

DDPONNAI O CORP OPBsz if

| TROJ 44

Beseepogapegoa0000000e0Po0oooo0o0O000000O0O0OO0000OgO00000Dee0e000Oe0000000000000000000000000e00000O000000O00Ve00G900 0000060000000000000000000000000000000000600000000000000000000000ć00000000000069000000000000000000000D000000000OP eeooeopeooooooooeo000000000008e0B00OO0De00000000000000000000000000e0O0O9e000900009e80G000Weee0WWW

ZAŠTO SAM DRAMATIZOVAO SKI VIJENAC

Radomir PLAOVIĆ

ovog meseca u Narodnom pozorištu „prikazaće se Njegošev »Gorski vijenac« u mojoj dramaturskoj preradi. Pošto se radi o izuzetnom književnom delu, smatram da je · potrebno kazati nekoliko reči i o poslu koji sam obavio a koji će ovih dana na pozornici dobiti svoj završni oblik. Dramaturška prerađa »Gorskog vi-

: jenca« je poduhvat koliko privlačan

Toliko i opasan, koliko zahvalan toliko i neblagođaran, koliko smeo toliko i odgovoran. Prišao sam mu ipak,

i –--. znajući sve to, jer sam poverovao da

mogu bar načeti taj problem, koji vi_

____Be od 100 gođina čeka na pokušaj da

___Bse ozbiljnije reši. Prišao sam mu iako svestan feškoća, jer sam smatrao da je to moja dužnost. Prišao sam mu i zato, jer već mnogo godina, povremeno, obuhvata me želja da ga urađim, pa opet napušta, da bi se docnije javila u još oštnijem vidu, u još silovitijem napađu.

Ja „nisam «Književnik, pogotovu pesnik, Baratanje po pesničkim delima možda se može dopustiti jedino »esnaflijama«-književnicima. Pesnička tvorevina je isuviše tanano tkanje, i laičko, grubo operisanje stihovima može da razbije i uništi tu prozračnu zgrađu satkanu od muzikalno izraženih osećanja. »Gorski vijenac« je remek-delo našeg pesništva. Prići mu i uzeti da sa njim praviš eksperiment, a da za taj posao nisi »ovlašćen«, znači, zaista, ili imati isuviše smelosti, ili biti lišen svakog osećanja odgovornosti. Pošto ja nisam pes. nik, prirodno se nameće zaključak o ovom poslednjem.

Kako je, onda, došlo do toga da napravim dramaturšku obrađu, jer ja, razume se, odbijam ođ sebe nedđostatak osećanja odgovornosti, a još manje mogu da primim nedostatak svesti o teškoćama koje nosi sobom takav jedan poduhvat? Da bih' na fo odgovorio, a to je i cilj ovog članka, moram da pofsetim čitaoca na neke od osnovnih elemenata dramaturške obrađe jednog dela.

Onu vrstu književnog stvaranja koJu nazivamo drama možemo da merimo, procenjujemo preko utisaka što ih dobijamo sa pozornice na kojoj je delo izvedeno. Drama se piše za igranje. To je poznata istina i često se ponavlja, ali vrlo lako zaboravlja. Pri procenjivanju dramskog književnog dela najčešće se čuju ovakve ocene: nema ili' ima dramatičnosti; nije ili jeste literarno pisano. Da bi se našle obe osobine u jednom delu, treba Đražiti i preturati čitave gomile spisa. U književnim krugovima omiljen je i naziv »drama za čitanje«. Tim nazivom kazuje se da jedna knjževna tvo revina ima veću literarnu vrednost od svojih dramskih osobina. To je drama koju treba čitati, ali koja se ne može gledati i slušati u pozorištu. Drugim rečima, ako bismo hteli da idemo do kraja u procenjivanju, fo uopšte nije drama. To je priča, ro-

man, poema, ep, ali nije drama, jer osnovna odlika dramskog književnog stvaranja je da delo preko pozornice i izvođenja na njoj dobija svoju pravu vrednost. Možda će neko od čitalaca reći: »Pa i Šekspira čitamo, i to vrlo rado i česte. A za njega se tek ne može reći da nije dramski pisac, tj. da mu dela preko pozornice ne prelaze s najvećim mogućim Muspehom«. Tačno. Šekspir je majveći dramski pisac sveta i veliki pesnik u isti mah. Ali treba učiniti ovu primedbu: Šekspir se čita ne kao drama, već zbog određenih odlomaka u njoj. Kad uzmete ma koje njegovo ' delo, vi ga ne pročitavate kao dramu u celini, vi ne obraćate pažnju na

„GG)

dramske osobine tog dela, već u njemu čitate monologe, odlomke scena, u najboljem slučaju koju scenu u celini. Pri pročitavanju dramskih tvorevina takve vrste želimo da pronađemo pojeđine misli, izvesna osećanja izražena na izuzetan način, a vrlo retko da bismo osvežili utisak koji smo primili kada smo to delo slušali sa scene, ili kada smo ga, pri prvom čitanju, sami zamišljali kao pozorišnu

pretstavu. Na ljude koji nisu vešti čitanju drama, a takvih je veoma mmogo,

Šekspirova dela ostavljaju slab utisak. Često oni, ne samo đa ne osećaju i ne vide koliko su njegova dela prepuna „dramafičnosti, već jedva mogu đa u njima nazru genijalne pesničke tvorevine. Iz toga je prirodan zaključak: dramu treba umeti čitati. Sad se vraćam postavljenom pitanju u naslovu.

I »Gorski vijenac« pri čitanju, onima koji ne umeju da čitaju drame, izgleda kao ep bez prave dramske vrednosti. Tako se stvorilo mišljenje da genijalno Njegoševo delo nije za prikazivanje već samo za čitanje. To što je većina književnih kritičara imala ili ima takav sud dokazuje da je vrlo malo onih koji umeju da čitaju dramu. Ona famozna priča o ne= dostatku radnje u »Gorskom vijencu«, o iskidanosti akcije, samo dokazuje da ti književni radnici dramu i njene elemente shvataju knjiški, da ih ustvari ne osećaju. Drama 'se ne može naučiti, ona se nosi sobom. Radom, čitanjem mnogih dramskih tvorevina, nesumnjivo da se stiču mnoga znanja iz oblasti dramskog stvaralaštva. Ali ono što nazivamo dramski talenat, i što je za tu vrstu književnosti — kao, uostalom, i za sve ostale — najbitnije i neminovno, ne da se naučiti. Što je dobrih dramskih pisaca, ne samo kod nas, veoma malo, dokazuje da je taj rod književnosti izuzetan, da ne kažemo wrlo težak. Radnja u »Gorskom vijencu« je i jasna i vrlo upadljiva. Ona je i potpuno povezana. Sa= mo njena povezanost leži u unutarnjoj dramatičnosti. Ona ima i jasnu spoljnu formu istraga poturica. Isprekidanost dolazi od obilja materi jala što ga je pesnik uneo u delo, ali dramsko jedinstvo akcije je do te mere upadljivo i očigledno da je, zbilja, čudno kako ga retko zapažaju. Ipak, kao olakšicu · onima koji tvrđe da »Gorski vijenac« mije drama, treba uzeti činjenicu da Njegoš nije svoje delo doneo u onom oblilku na koji smo navikli. Njih je zbunila i zbunjuje ta spoljna forma dela i oni zbog nje ne osećaju unutarnju dramsku dinamiku koja vezuje u potpunu organsku celinu sve prividno iskidane odlomke i scene.

• Da li je Njegoš hteo da ovako donese svoje delo, ili nije bio vešt u dramskom komponovanju ja ne znam. Mislim da to nije, u ovom slučaju, mnogo od značaja. Ja sam osetio da je »Gorski vijenac« drama u punom smislu te reči, i zaželeo da ga iznesem na pozornicu. To sam, najzad, i učinio, samtrajući da time vršim svoju dužnost. \ Mi danas u pozorištu donosimo knji-

MOMIR DENIĆ:

ni nije slučajna pojava zavisna samo i isključivo od kvaliteta pozorišnih radnika, već je uslovljena i mnogim faktorima izvan pozorišta. Zbog toga i dela naročito klasična, moraju da budu »prigotovljavana« za prikazivanje. Ako je Šekspir mogao da daje svoja dela u svom pozorištu onako kako ona postoje u celini, danas nama, našoj publici to nije mogućčno. Postoje, istina, i takvi eksperimenti. (»Igrali smo Šekspira od korica do korica«). Ali to uvek ostaje samo eksperimenat, da ne kažemo ekstravagancija, i po takvim prikazivanji-

ma Šekspir ne bi bio današnjoj pozo-

rišnoj publici ono što jeste.

Sa »Gorskim vijencem« isti je slučaj. Treba ga »prigotoviti«. I tu nastaje najveći problem: kako izvršiti to prilagođavanje pozornici genijalnog dela, a da se pri tome ne ošteti samo delo? Na ovo pitanje ima samo jedan odgovor: treba to umeti učiniti, a istovremeno i biti svestan odgovornosti. Ne želim da buđem lažno skroman. Ono prvo mogu da učinim, jer fo znam, umem, osećam. Ni ovo drugo nije daleko od mene. Sve strahopoštovanje, divljenje koje jedan prosečno obdarem čovek, a sebe računam u takve, treba i mora da ima prema genijalnom delu i geniju — imam i ja. Time se, razumljivo, ne umanjuje odgovornost za greške i slabosti koje se u ovakvom poslu učine. I ja je primam bez ikakvih olakšica.

Šta sam učinio u prvom delu ovog pitanja, a šta u drugom? U pogledu dramskog komponovanja, znači u prvom delu pitanja, postupio sam ovako: izvršio povezivanje scena onako kako to zahteva drama. Celo delo razdelio sam na pet, gotovo međusobno potpuno jednakih, delova. 'T'a-

ževna dela sa određenom idejom i u > ko sam dobio pet činova drame, Sva-

obliku koji će tu ideju što više istaći i doneti je do publike. Taj oblik, u kome mi donosimo na pozornici dramska dela, zavisi ođ mnogih elemenata koji su izvan pozorišta. Društvo, vreme, mesto određuju kako će se kad igrati u pozorištu. Znači, igra na sce-

ki čin sadrži one elemente koji čuvaju kontinuitet osnovne radnje i pružaju potrebnu postupnost u razvoju drame. Prvi čim je ekspozicija, U njemu se jzlaže situacija i, posredno i neposredno, prikazuje stanje u kakvom se u tom trenutku nalazila Cr-

O O.

SCENOGRAPSKA SKICA ZA »GORSKI VIJENAC« |

na Gora. Glavna ličnost, vladika Danilo, pored toga što se pokazuje u punom svom obliku, aktivno utiče na dalji tok zbivanja, upućuje radnju određenim smerom.

Drugi čin — pokušaj đogovora sa Turcima — došledan je produžetak prvog čina, jer je u njemu bio i zakazan. On je dalji razvoj osnovne radnje i, kako tađa nije došlo do sporazuma, zaoštrava sukob i vođi ka sve jačem udaru.

Treći čin se, prividno, najviše uđaljava od osnovne radnje. Centralno je zbivanje u njemu pričanje vojvode Draška. To vedro kazivanje, sa svojstvenim humorom, donosi novu boju i time podiže dramsku vrednost dela. "Tim svetlim tonovima ističe se još više tragika ostalih događaja. Pričanje snova, ma koliko da pripada »folkloru«, svojom suštinom je vezano za osnovnu radnju. Na kraju ovog čina je prolazak turskih svatova. Svojim pevanjem svatovi celokupni tok radnje odjednom, sad sasvim mnmeposredmo, vraćaju glavnoj akciji. Zlo koje dolazi od poturica predmet je komemfara pri završetku ovoga čina. Vuk TL.jješevostupac=guslar „svojim pevanjem, kao protfivakcijom na svatovske pesme, završava čin, i, istovremeno, potpuno vraća radmju toku koJim je išla kroz prva dva čina.

Četvrti čin, prepun dramatičnih zbivanja, dovođi sukob do vrhunca. Pogibija Batrićeva, samoubistvo njegove sestre, špijunsko-petokolonaška akcija Babe, neminovno odvode zakletvi kojom se potvrđuje odluka o sukobu sa Turcima, o istrazi poturica. To je poslednji i najjači udar i posle njega može da dođe samo rasplet. A peti čin·ga i donosi. Izveštaji sa raznih strana o sukobu s Turcima, o pobedama Crnogoraca, prirodam su završetak osnovne radnje koja se pred nama razvijala tokom četiri čina. Scena sa Vukom Mandušićem i slomljenim džeferdarom je i idejni kraj celog dela, a i izvrstan alkcenat za završetak drame.

Ovim povezivanjem „scena, ovim dramskim komponovanjem, nije zavr-

iza.

šena dramaturška prerađa. Pofrebno je bilo pronaći odgovarajuće oblike za scensko izvođenje takve obrade. Ali to spada u uži, zanatski deo pozorišnog rađa, i nije zanimljivo iznositi ga u skraćenom obliku, kako bih ovom prilikom morao da učinim.

Mnogo je značajnije reći neku reč o skraćivanju teksta koje je vezano za preradu i pretstavlja najodgovorniji deo tog posla. Time se daje odgovor na drugi deo poslavljenog pitanja: kako ne oštetiti delo.

. Skraćivanje je stvarno bio najteži posao. Mi u pozorišnoj praksi često brišemo tekstove. To je vrlo odgovoran posao. Kađa je u pitanju prosečan pisac, pa čak i vrlo. dobar, to se obavlja relativno lako. Ali kada imamo pred sobom genijalno delo, kao što je u ovom slučaju, onđa taj po-

. sao zadaje mnogo muka, Nije 'samo u

pitanju osećanje odgovornosti, koje se ovđe pojavljuje u najoštrijem obliku. Jednostavno — teško je odlučiti se šta da se izostavi, jer je svaki stih izuzetne lepote, izuzetne vrednosti. Čovek bi sve ostavio, žao mu je da odbaci i jednu reč, a ne može da zadrži sve, mora da briše. Kod takvog

„skupa lepote izbor je vrlo mučan.

Nekoliko obzira imao sam pri ovom radu. Prvi obziri koji su me rukovodili bili su, razumljivo scenskog karaktera. Uklanjao sam, pre svega, ono što nije direktno vezano za osnovnu radnju. Izbacivao sam, potom, sve elemente koji su usko vezani za lokalne običaje, priče, predanja, i koje mogu da razumeju samo oni što znaju napamet »Gorski vijenac«. Naša publika to ne bi razumela, a sve što se kaže 8 pozornice mora da bude razumljivo onima u gledalištu. Morao sam da vodim računa i o scenskom vremenu. Sva opšima kazivanja, bez obzira koliko ona bila lepa i umna, ako su duža no što to scena dopušta — propadaju. Pritom treba imafi u vidu da je jedna stvar čitati/u sebi i za sebe, a sasvim druga slušati. Ne osećati scensko vreme vrlo je opasno i može da donese ieške pošledice, I najdragocenija kazivanja ubijaju se svojom dužinom, pa se zbog toga čine majveći napori da se njihovo frajanje dovede u sklad sa scenskim vremenom. Slično je i sa. osećanjem scenskog prostora. Kad Njegoš kaže: »dođoše 200—300 Ozrinića«, prirodno je da se na scenu ne može izvesti ni deseti deo toga broja.

To povlači za sobom i sažimamnje 1ica u komadu, tj. uklanjanje suvišnog broja uloga.

Pri svim tim brisanjima treba postići i logičnu vezu. Taj skok koji činimo u tekstu bio je od autora ispunjen izvesnim razvojem osećanja i misli. Treba brisati tako da se postigne prirodni komtinuitet logičkog razvijanja misli i osećanja, a pritom ne zaboraviti da i glumac, donoseći taj tekst, i sam mora da ima prirodni i logični tok misli i osećanja. Ukloniti sve što je digresija, sve što nije direktno vezano za akciju, sačuvati misao, pojačati tim skraćivanjima neku plastiku (s obzirom na to da se sluša a ne čita), ne oduzimati od lepote stiha ono što može da ostane, i sve to dovesti u sklad, sa scenskim osećanjem vremena i prostora, priznajem — nije lako.

Scenski obziri su me rukovodili i pri kondenzovanju likova. Kada se

prvi put pročita »Gorski vijenac« dđo-

bija se utisak da likovi nisu mnogo

izđiferencirani. Svi sličnu psihologiju, svi govore sličnim jezikom. Razume se, pri dubljem obrađivanju taj se utisak gubi, i plastika likova i njihova raznolikost izbijaju jasno na površinu. Ali pošto su to likovi monumentalnih dimenzija, to ta njihova monumentalnost zahteva pojačano isticanje individualnih osobina, jer se oni, inače, slapaju u jednoličan masiv. Zbog toga sam morao da činim i izvešna prebacivanja teksta i time da jače izvučem lične osobine pojedinaca. .

Drugi obzir koji me je vodio u brisanju teksta, bila je želja da se, što je mogućno više, sačuvaju lirska mesta. Poznato je da lirska raspevanost teško nalazi svoje mesto u drami. Lirika, istina, dobro dolazi posle dramskog zgusnutog izraza, ali njena tanana prozračnost, ako oblikom prelazi dopuštene granice, kvari dramski ritam, pa često ubija i samu sebe, Priznajem da sam u ovom delu posla bio popustljiviji i manje oštar no što to dopušta dramaturška akcija.

Najzad, još jedan obzir upravljao

je ovim mojim poslom. Želeo sam da”

sačuvam sve ono što je Njegoš uzeo od naroda i na umetnički način obradio u svom delu, sve poslovice, sve izreke, sve priče; a i sve ono što je od Njegoša narod uzeo i što je postalo narodna priča ili poslovica. Njegoš govori genijalne mudrosti, i kazuje ih, najčešće na neverovatno jednostavan način. Takav je govor na rođa, najširih narodnih slojeva. Zbog toga sam se i starao da sačuvam što je mogućno više ovih elemenata. Najširi slojevi naše pozorišne publike naći će u ovakvom kazivanju deo sebe, i primiće delo kao nešto prisno svoje. Kad ovo kažem, ponavljam, ne mislim na onaj deo našeg naroda kome je »Gorski vijenac« osnovna, i pisana i usmena, književnost, već na onu našu publiku koja poznaje Njegoševo

. delo u fragmentima,

Sva ta brisanja činio sam teška srca. Bilo mi je vrlo mučno rastati se sa ponekim stihom. Da bih kolikotoliko sebi olakšao, stavio sam mnoge izbrisane stihove u tzv. prelazne scene. Dao sam glumcima da u opštem žagoru, ,graji, razgovoru gde se reči ne razabiru, jer se govori istovremeno, kazuju te stihove. Pa, ako se desi da nešto ođ toga dopre do publike, prvo, da to bude Njegošev jezik, a drugo, da, možda, poneka od izbrisanih lepota ipak prodre u gledalište. No pored svih obzira što sam ih imao i morao imafi pri ovom poslu, mogućni su najrazličitiji prigovori. Što sam ovo izbrisao a ne ono — što sam ono ostavio, a ne ovo — i to tako može da ide u beskraj. Na to ne mogu da odgovorim. Ukus i poznavanje scene tako su elastični i raznolili, da sve ne bih mogao zadovoljiti ni kad bih bio sam Njegoš. Mogu da dam objašnjenje za svaki svoj dramaturški postupak, — ali da sve neću zadovoljiti u to sam uveren. A to mi i ne smeta mnogo. Uradio sam ono što sam umeo i kako sam mogao. Smatrao sam da to treba da učinim i da tako treba da napravim. Sud publike o pretstavi, i to one najšire naše publike, đaće mi odgovor na sledeća ritanja: — Koliko je tačno da je »Gorski

vjjenac« drama?

— Koliko joj je ovakva prerađa pomogla da shvati i oseti ovo Njegoševo delo? i-

— Koliko joj je ova pretstava u pozorištu pružila umetnički doživljaj? Da bih dobio odgovor na ova pita-

nja, ja sam i izvršio đramaturšku prerađu »Gorskog vijenca«.

4 =

nekako imaju ~

(0 |

| \///

7 ai

“ino Očjete PRVA, dok se još ništa nije poznavalo, ona je „ zalazila među svijet bez bojazni da će neko pogledom zapeti za nju i pogoditi šta se u njoj __ Mrije, ali ovamo uljeto, kad dijete oživi i ti| jelo joj naglo poče da se širi i raskrupnjava, ona se oj} loni selu sa očiju. Poslovala je najviše po kući,

· kađ bi na avliju izišla, žurno se kretala i uvijek pazila da je ko s puta ne vidi i ne vikne, da je za

zdravlje ne upita. Rubeninu, brašno i sve drugo što | je davala za partizansku vojsku, a što od nje niko | nije tražio, slala je u odbor po desetogodišnjem se| striću Damjanu, koji je često, otud iz Jaruga, njoj | dolazio. Pomažući' malom da uprti torbicu vazda ga | je savjetovala da za nju, Stanu, svakom kaže da je || obolila, ni sama ne zna od čega, i da nikud iz avlije ne ide.

Ona je i bila bolesna, ali ne od neke tjelesne bolje, nego od brige i misli iz kojih izlaza nije bilo, Neće se ovo moći dugo kriti, a i kad bi se do posljednjeg · frenutka krilo, šta će ona kazati onog dana kad se

porodi 1i'dijete se plačem u kući oglasi? Da istinu kaže: da on, Luka, tajno dolazi i da je proljetos nekoliko noći s njom proveo, pa neka joj partizani po svom zakonu sude? Da slaže: da Luku nije vidjela od one zime kada je, prije godinu i po, otišao u četnike, a dijete je — čije bi moglo biti, koga da izmisli kao oca?

Sestra Milica, jedino stvorenje kome se povjerila, i to tek ljetos kad je pod srcem srce prokucalo, uvjerava je da joj drugog spasa nema nego da pobaci, i to što prije, Dovešće joj ona, Milica, otud iz Jaruga ženu vještu tome poslu, i niko ništa neće doznati. Dok o tome govore, Stana pristaje i ne pristaje: čas klima glavom dajući sestri za pravo, čas tužno pogleda u Milicu: »Glave bi me to stalo, a meni se još živi.« A kad Milica ode, ona je drukčije kori: »U nje je petoro, a u mene nijedno!«

Za one tri i po godine predratnog života s Lukom ona je dvoje djece rodila, ali nijedno nije ostalo u živobu: dvogodišnji Dragan udavio se niže štale u jami punoj osoke, a Lazarka presvisla od velikog kašlja u osmom mjesecu, tek je prve zubiće bila dobila. Na san su joj često dolazila: umazao se Dragan pekmezom oko usta, po obrazima, poznati ga ne možeš, a Lazarka u stalku na avliji veselo mlatara ručicama i krmača joj prilazi, uješće mi “dijete, Gospod je ubio!

Ovo „treće dijete ona unaprijed blagosilja bilo muško ili žensko, ali ipak sina više želi, Uveče, kad je osećanje straha od samoće najviše obuzima, a dijete se u njoj uznemiri, ona samu sebe šapatom sokoli: »Nijesam ja sama, nijesam... Mali moj, ne boj se ti, neću ja tvoju tetku poslušati. Ne treba ona žena iz Jaruga ni meni, ni tebi, po leđima bi' ja i nju i svaku koja nju sebi zove. Nije dosta što toliki svijet izgibe, nego još i to da se radi! Mali moj...«

Zamišljala ga je kako raste, gledala kako se mu-– škom snagom 'opasuje i radovala se što on sve više liči ovamo na njezinu braću, na svoje ujake -Deviće, a ne ha svog oca Luku, koji se zbog svoje braće, samo zbog braće, odmetnu od svijeta i ode putem kojim niko iz njihova sela nije otišao, a ona osta na mukama kao ukleta. *

Zla krv, za koju se dotle nije znalo, progovorila je u braći one predratne jeseni kad im umrije stari gluvi otac Mojsije. Već petog-šestog dana po njegovoj sahrani najstariji i najmlađi brat, Marko i Đurica, skočiše protiv ovog srednjeg, Luke, kao da im je on go-

dinama smetao, pa su samo čekali pogođan tremutak

da ga se oslobode. Videći da im pođ starim krovom ,

više nema mjesta, Luka i Stana naprave sebi ovu kućicu i saviju gnijezdo ovdje pod Selištem. -

Danju, pred svijetom, nikad se on na tu svoju braću nije potužio, kao da se bojao da će ga oni čuti ili vidjeti, nego samo noću, pa i tadđa na svoj načim. Pridigao bi se u krevetu i kažiprstom desne ruke počeo da šara po lanenoj plahti, da je siječe na nejednake dijelove. Stana je znala: to on pokazuje kako su braća zemlju podijelila, kako su njemu dala samo dvije njivice posne oranice, a svu ostalu zemlju, i mrsniju i ravniju, omi su sebi prigrabili.

— Prisjeka im dabogda, tamo njima!

Zatim bi se, ponovo liježući, šapatom zakleo da tamo s onima, ni u crkvu neće, a ne želi ni da s njima u istom groblju, na Katića Brijegu, počiva, pa makar bio ukopan negdje u potoku, pod trnjem, kao pas. Govoreći o braći, on ih nije po imenu zvao, nego sve tako — tamo njima, tamo s onima, kao da bi se otrovao od samog pomena njihovih imena. Pa ni one preklanjske noći, kad će zbog braće, koji su u partizanima bili, u četnike otsrljati, on ih mije imenovao, niti je Stani otvoreno rekao kuda odlazi, Napolju je hujala mećava, a on navlačio bijele vunene čarape preko nogavica od panfalona i onako savijen mrmljao kako odlazi da se svojim dušmanima sveti.

Tek docnije, kad je sa četničke teritorije, odozgo iz Timara, počeo da se prikrada kući i ženi, on je drukčije Marka i Đuricu pominjao. Ni ftađa ih nije braćom nazivao, ali niti je govorio kao ono ranije tamo njima, tamo s onima, niti ih je dušmanima zvao. Proveo bi sat-dva ili cijelu noć sa ženom i na polasku, već s puškom o ramenu, upitao Stanu da li čuje štogod o svojim djeyerima, jesu li živi i kako je u njihovoj kući. U tim trenucima Stana je osjećala da bi njemu bilo žao kad bi čuo da su poginuli i kratko mu, odgovarala:

ivi su, ratuju.

A zatim bi mu sklopila ruke oko vrata, ljubila ga i preklinjala da prebjegne ovamo u ovu vojsku, kao što su i mnogi drugi uradili, da spase i sebe, i nju,i dijete u njoj. Ponekad je on nije htio ni da sasluša, a ponekad bi se uskolebao i na kraju — opet sunuo 8 puškom u pomrčinu.

Jedne od onih besanih noći, kad jastuk više no obično miriše na Luku, na njegov vrat, pleća i teške muške ruke, kraj Stane u krevetu ugnijezdi se mačka, stvorenje nijemo, ali u ovoj tami i samoći milo

kao blizak rod i najvjerniji drug. Milujući je po glavi, niz kičmu, Stana je mislila o svijetu i zakonima po kojima je ova mačka mogla proljetos da omaci četvoro i da je niko ne pita čiji su mačići, ko im je otac, a ona, Stana, jedno će dijete roditi i zbog njega odgovarati. Zar jedna mačka, živina jedna, može da bude majka i da se o svom porodu stara, a jedna žena to ne zaslužuje? ·

Ali iz te misli odmah se, kao neželjena žica đz kuđelje, isprede dmiga: mačka nije četnički jatak, a ona, Stana, jeste, Ona prima četnika u svoju kuću, daje mu da se najede i čisto rublje obuče, a one smrdljive njegove irulje ona poslije pere i suši Mkrišom, da je niko ne bi vidio. Alko to nije jatakovanje, šta bi drugo moglo biti?

— A ko to kaže da je moj Luka pravi četnik? buni se šapatom žena. — Zubima ličinu pregristi i litar rasola na dušak popiti, to je njegovo, a o kra lju, državi i tim stvarima on ne zna ništa k'o ni ja= . rac. Nije njega politika oćerala od braće i mene, nego zemlja, grom je spržio.

Braneći Luku, Stana brani i sebe, pa onda, kao da to nije dovoljno, počinje da se kune čak i onim u sebi da ona nije to što sama sebi reče da jeste. Prvih mjeseci po Lukinu odlasku ona je i mogla da bude četnički jatak, jer je, želeći svom čovjeku dobro, i četnicima želila, ali ukoliko je slušala o mjima, polako je odgorijevala i najzad posve otpala od njih, kao kora od suva i crvotočna drveta. Okrenuvši se od četnika, ona se brzo srodila s ovom drugom vojskom i s narodom u kome je niko nije nazvao čefničkom ženturačom, niti Je kome palo na pamet da odbije i vrati ono što je ona od svoje širotinje odvajala i po Damjanu slala u odbor za partizane.

Čak ni ovo, ovaj trbuh, svijet neće da vidi ili zaista još ne vidi. O tome ona razmišlja najviše noĆu, ovako u fami, dok se ispod kuće neka noćna ptica premješta s jedne na drugu šljivovu sadmicu i javlja se nekim zlogukim Krikom od koga samotnoj ženi dah staje i jagodice frnu. |

e e Može biti da ovi sve znaju: i da Luka meni dolazi, i da sam ja noseća, ali znaju i to da je Inka jedan čo'jek koji nema razvijenu pamet, pa mu zato i me staju na put ili misle da će on kad-tad prijeći na našu stranu, a mene će oni pustiti da se porodđim i još će mi pomoći da dijete odđ'ranim. A može bili... može biti da ništa ne znaju, a kad doznaju, strijeljaće me, danas to nije teška stvar. i