Književne novine
2
e
ii} ı IM
BROJ 46
DISK USTJA"O. IDEO
•
O
· ·
“ LO
NJIŽEVNEINOVINE =
\ La|
ŠKIM POJAVAMA-U SSSR
poogooeooesoesooeneeepaeoeoeeeoesooee0000OOBOeeoeOeoeoeeo00oOOOOeoOooeeoooepeoeoeoooOoOPOOPeeje0eeeOBOOOOOP #000000000000000000000000000000000000000000000000000900000000000000000000000000D00000000000000000000D00000000DOO p9000000009000000000D0005000008000000000000000000000000DD0000000000000000000DO0DO000000OPOO00OO00D0G
ODLUKE.
Neki novi momenti u diskusiji O pitanjima logike u SSSR-u
Već nekoliko gođina vodi se u Sovjetskom Savezu diskusija o pitanju značaja i mesta formalne logike u marksističkoj filozofiji. Naravno, . kao što je obično slučaj kod tako dugofrajnih i tako uporno forsiranih diskusija, ne rađi se ni o kakvom akademskom, čisto teoriskom problemu. Rađilo se ustvari još od početka o jednom dalekosežnom, izvanredno drskom poduhvatu sovjetske birokratlje, ko}him je trebalo minirati sam temelj marlksističke ideologije — dijalektiku i zameniti je davno već sahranjenom formalnom logikom. Pragmatistički karakter ovakvog poduhvata očevidan je: praksa koja je izgubiJa sve kvalitete revolucionarnosti i socijalističkog humamizma ne može imati više ničeg zajedničkog s dijalektikom; teorija njoj više ne treba radi istine, već kao koristan plašt za pokrivanje njenog pravog, odnarođenog lica. Logička osnova ovakve teorije i ovakve prakse može biti samo formalna logika, koja svojim „karakterom nauke orijentisane isključivo na to da da čisto formalna pravila mišljenja, nosi u sebi uvek mogućnost zasnivanja svakog dogmatizma, svake sofi-
__ sterije i apologetike postojeće stvarba Fy
nosti, makako ona nakazna bila, U našoj javnosti je već bilo reči o
| toku ove diskusije do kraja prošle ____godine, Proces likvidacije dijalektič___ke logike napređovao je korak po __ korak još od Staljinovog spisa »O di· ___- jalektičkom i iistoriskom materijali__ zmu«, u kome je dijalektika proglaše-
| na za čistu metodu
»našeg prilaže-
n nja, proučavanja i saznanja prirod| ___nih pojava«, (dok, međutim, ona po
. ravno, našlo se poslušnih
_ rečnosti, isključenja
Lenjinu može biti metoda saznanja samo ako je i logika — objektivna Jogika stvari i subjektivna logika našeg mišljenja). Zatim je došlo »postanovlenije« ,CK o uvođenju formaina logike u srednje škole, a lično Staljin zatražio je od sovjetskih filozofa da napišu odgovarajuće udžbenike. Naprofesora, koji su revnosno ispunili zadatak (Asmus, Štrogovič, Vinograđov, Kuzmin itd.). Našlo se i teorisko objaŠnjenje: postoje dve logike od kojih svaka ima svoju “sferu važenja (!): formalna logika treba da važi za elementarne, obične, najprostije odnose stvari uzetih u mirovanju i nepokretnosti, dok bi dijalektička logika
tih u međusobnoj uslovljenosti i njihovom protivrečnom razvoju (Štrogovičeva teza koju su s nebitnim modifikacijama podržavali i svi 0Ostali). i
Izvestan broj sovjetskih filozofa nije mogao da se složi s ovom nemarksističkom tezom, jer im nije bilo jasno kako se može ozbiljno govoriti o potrebi postojanja dve nauke o jednom istom predmetu.
Pošto je zvanični kurs sovjetske filozofske birokratiie dospeo na taj način u neodrživ položaj, potražilo se neko drugo srećnije rešenje, Izgledalo je da je ono nađeno prošle godine posle objavljivanja Staljinovog rađa »Marksšizam i lingvistika«. Po analogiji sa Staljinovim »olkrićima« u vezi razvoja jezika, proglašena je nova teza o jednoj jedinstvenoj opštečovečanskoj logici, koja je, kao i jezik, služila svim „klasama i društvenim „sistemima kroz istoriju, i Woja još od antičkog vremena nije doživela nikakve bitne, kvalitativne promene, Ne mogu biti dve logike dijalektička i formalna — već samo jednh, a ta jedna (jedinstvena, opštečovečanska, a danas »sovjetska«), ustvari je formalna logika — što se jasno videlo u člancima Bakradzea i Osmakova. (»Vaprosi filozofii« broj 2 i 3, 1950 g.). Tako Osmakov je pisao da se zakoni te logike nisu izmenili još od Aristotela, dok je Bakradze postavio tezu đa je »pravilno mišljenje ono koje je potčinjeno zakonima identiteta, ·protivutrećeg i dovoljnog razloga« (»V. f.« br. 2, 1950 E. str. 201), Ovakva osnovna shvatanja mogu se naravno naći kođ Volfa, Kanta, Zigvarta, Erdmana itd. i ne samo kod njih, već i kod švakog srednjevekovnog, sholastičkog logičara, Ovo je bio nesumnjivo krupan i za birokratiju vrlo riskantan korak u procesu restauracije formalizma u lo-
, naročito kad se u drskosti otišlo tako daleko, da se pokušalo da doka-. že đa su i sami klasici, Marks i Engels, mislili ustvari formalno-logički i da oni ništa bilmo novo nisu mogli uneti u logiku. (Isti članak, str, 209).
Početak ove godine doneo je dalje razrađivanje ove teze. Šef kateđre logike Moskovskog državnog univerzi-
. valnije
Mihailo MARKOVIĆ
filozofa, kao na primer Čudov, Kondakov, Čertkov, Vjetrov, Kazancev, Voišvilo, Vorobjev itd. U njihovim istupima mogu se pročitati najneverot i sa stanovišta marksizma najapsurdnije stvari. Tako na primer, za Kazanceva »dijalektička logika i formalna logika nužno dopunjuju jedna drugu obrazujući slično magdeburškim polukuglama (!) jednu neraskidivu celinu«. Čertkov rezonuje na sleđeći način: »T'vrditi da postoje dve logike kao odraz dvaju etapa u razvoju logičkog mišljenja, priznavati da je dijalektička logika kvalitativno nova etapa u razvoju ]logike, to znači priznavati da se u istoriji mišljenja desio skok«, — Takvo priznavanje skokova u logici bilo bi, naiavno, po Čertkovu opasna jeres, pošto ih Staljin ne priznaje u istoriji jezika. Argumentacija Vjetrova izgleda vrlo prosto: »Pošto svi ljudi raspolažu jednim istim logičkim aparatom, i nauka o tom aparatu mora da bude jedna. Ta nauka je formalnsn logika«. — Vjetrov, kao što se vidi, pada u potpuni subjektivizam. Logl. ka je za njega nauka o našem logičkom aparatu, koji je zajednički svim ljudima,
U istupu docenta Vorobjeva prilikom „diskusije na Moskovskom
državnom univerzitetu još je detalj- .
nije obrađen ovaj otvoreno subjet“tivistički stav: »Pormalna logika je ucenje o logičkom aparatu mišljenja, koji je opšti za sve ljude i nužan u sva kom mišljenju... Sada, posle genijalnih rađova J. V. Staljina o pitanjima lingvistike, postalo je jasno da logički aparat ima jsto tako važan
mačaj u mišljenju kakav gramatika
ima u jeziku. lLogički mira misli (!), daje im logički izraz, priđaje im strukturnost i konstrukftivnost (!!), služi za njihovo oblačenje u onu nuŽnmu formalnu ljusku žkojoj jezik daje materijalni izraz«. (»V. f.« br. 2, 1951 g., str. 190).
U ovom subjektivističkom galimatijasu doveden je ustvari do apsurda, do krajnje kantinijanske konsekvence pokušaj dokazivanja teze Osmakova, — teze o jednoj jedinstvenoj opšiečo-
aparat for·
_ važila. za složene odnose stvari uze- _—„večanskoj logici svšh vremen&. klasa
i društava. »Strukturnost« misli nije, dakle, samo relativno adekvatan, subjektivni odraz objektivnih veza i odnosa samih stvari o kojima mislimo, već je mi u našoj glavi, »našim logičkim aparatom« pletemo i misli oblačimo u ovu ili onu formu!
Čitavoj ovoj diskusiji ne bi vrede-
. lo posvetiti ni časak vremena, ni po-
tez pera, da nije došlo do jedne zanimljive pojave, koja je bez presedana u sovjetskom ideološkom životu poslednjih godina.
Otvoreno antimarksistička tenden-_
cija za likvidacijom dijalsktičke lo.
' gike, koju su po direktivi s najvi-
šeg mesta preduzeli izvesni »državni
filozofi«, monopolisti, birokrati na polju filozofije, i koju su, podržali i neki mlađi, nepoznati filozofi — Ve-
„rovatno iz karijerističkih razloga (jer
se o zabludi zbog prirođe same stvari te*ko može govoriti) — naišla je na ogorčen otpor jednog znatnog dela sovjetskih filozofa. Naravno, ne može se reći da otpora, često žilavog otpora, nije bilo i ranije. Treba se setiti, na primer, diskusije povodom knjige Aleksandrova »Istorija zapadnbevropske filozofije« u kojoj ni izdaleka nije pošlo za rukom sovjetskoj filozofskoj oligarhiji Mitina, Svjetlova, Bjeleckog i drugih da postigne uniformisanost mišljenja i jedinstven nihilistički stav' prema pitanju Hegela. I u pitanju restauracije formalne logike čuo se u štampi po koji kritički odziv sa stanovišta dijalektičkog
materijalizma, a posredno, iz prikaza·
za diskusiju i iz članaka samog Osman kova, Bakradzea, Štrogoviča i drugih moglo se saznati o postojanju jedne jake struje koja tvrdoglavo stoji na stanovištu dijalektičke logike kao jedine naučne marksističke }Jogike i koja formalnu logiku tretira kao prevaziđenu etapu u razvoju mišljenja, odnosno njen pozitivni sadržaj kao momenat dijalektičke logike, Međutim, ono što je novo u ovoj diskusiji, 1 uopšte na području filozofije u Sovjetskom Savezu, jeste činjenica da je ova struja u poslednje vreme jako uzela maha, da je potpuno osvojila
' stranice poslednja dva broja časopisa
teta Popov podržao je u podužem ~
Šlanku (u časopisu »Vaprosi filozofii«
br, 1 za 1951 g.) po bitnim pitanjima
sVOg starešinu DO birokratskoj liniji — načelnika odeljenja nastave logike Ministarstva višeg obrazovanja Osmakova. Po njemu »klasici marksi· zma u nizu svojih iskaza tretiraju logiku kao jedinstvenu nauku, koju ne treba shvatiti ni kao samo dijalektičku, ni kao samo formalnu«, (str, 213) »Nije tačno, — po njemu, — đa ima stavova koji su tačni s formalno-logičkog, a netačni s dijalektičkog stanovišta, Ustvari svi formalno-logički stavovi primenjivi su i obavezni i u dijalektici» (str. 214). Rađi se ustvari o jednoj logici koja ima dva lika (str. 211—212). · | o ,
'U ovom smislu, sa stanovišta jedne jedinstvene logike — ali formalne u suštini —
· jacijama i čitav niz drugih sovjetskih
istupio.je sa raznim vari-
»Vaprosi filozofii« (3 i 4 od 1951 g.) i
da je gotovo potpuno raskrinkala te-.
zu o jedinstvenoj, opštečovečanskoj logici kao antidijalektičku i antimark= sističku, Osmakov, Bakradze, Popov i drugi članovi birokratske garniture koja je otvoreno istupila s tom tezom, našli su se pred celokupnom jsšvnošću u vrlo nezavidnom položaju, jer ih tuku stavovima Marksa, Engelsa i Lenjina, a oni ne smeju otvoreno da kažu da 8 klasicima marksizma ustva= ri nemaju nikakve Veze,
Karakter ove kritike vidi se naprimer iz istupa Boguslavskog u jednoj diskusiji na Moskovskom univerzitetu: »Stvara se čudan položaj — rekao je Boguslavski — »Klasici marksizma-lenjinizma zahtevaju od nas da izučavamo svaku pojavu, pa među njima i pojmove, sudove, ZaBključke u sveopštoj povezanosti, mcnjanju, razvoju, a nama predlažu talcvu metafizičku formalnu logiku, koja izučava pojmove, sudove i zaključke
van kretanja i razvoja. Moram otvoreno da kažem da nam takva metafizička formalna logika nije potrebna ni u srednjoj školi, a tim pre na univerzitetima. Ona će doneti samo štvetu«. (»V. f.x br. 2,"6tr, 187), Ostrouh je utvrđio u svom članku pod naslovom »Protiv iskrivljavanja marksizma u pitanjima logike« (V. f. br, 3) da teza Bakradzea, Osmakova i ostalih principijelno nije nova,
i da su je još 1924 g. zastupali Asmus,.
Varjaš, Sarabjanov.i drugi. Po mišlje-= nju Ostrouha nemoguće je s&ložiti se s tim gledištem, jer ono ima tendenciju da likvidira dijalektičku logiku ili, u najboljem slučaju, da umanji njen značaj. S njim je nemoguće složiti se, pre svega zato što protivreči stavovima Engelsa i Lenjina prema pitanjima logike i što ono znači izdaju materijalizma i srozavanje na idealističke i metafizičke pozicije Kanta, Bahmana, Zigvarta i drugih.
U ovom smislu objavili su svoje članke i Spasov, Makobeljski, Astafjev, Lozovski, Rožin, A. D. Aleksan-= drov i Kedrov. Ako pogledamo ko su ti ljudi, onda poređ nepoznatih imena nailazimo na takve priznate naučne radnike, članove Akademije nauka SSSR, koji su već bili napadani i osuđivani od strane vladajuće birokratije zbog svoje »nepartijnosti« odnosno zbog pružanja otpora zvaničnom sovjetskom kursu na polju filo-
zofije i društvenih nauka. To su, pre
svega, Makoveljski i Kedrov,
Tako se čitava ova grupa sovjetskih filozofa u izvesnim pitanjima međusobno razilazi, iako u njihovim shvatanjima ima i protivurečnosti i ozbiljnih zabluda (koje u ovom slučaju nisu od bitnog značaja), za sve njih je zajednički sledeći, u osnovi marksistički stav:
1) Oni odlučno odbacuju tezu o jednoj nepromenljivoj logici mišljenja ljudi svih vremena, klasa i društvenih sistema, i stoje na stanovištu razvojnosti mišljenja i nauke o mišljenju — logike.
9) Smatraju da marksizam sobom donosi kvalitativno novu etapu u razvoju mišljenja i logike — dijalektičku logiku.
3) Odlučno podržavaju sve stavoye Marksa, Engelska i Lenjina prema pitanjima logike (što je više od svega izvor njihove snage, ali — treba reći — i izvor izvesnih slabosti, jer primajući nekritički i pomalo dogmatski sve stavove klasika, među kojima ima i protivurečnih, i ne snalazeći se u tim protivurečnostima, oni ni sami u većini nisu potpuno načisto s tim kakav stav treba zauzeti prema formalnoj logici).
4) Nekolicina među njima (A.'D. Aleksandrov, Kedrov, Lozovski) čine jedan pozitivan pokušaj da na konkretnim problemima (na pr. učenje o silogizmu, pojmu itd.) pokažu kako treba da jzgleda dijalektička. logika.
*
Pojava ovako odlučnog otpora revizionizma sa pozicija u osnovi marksističkih daleko je interesantnija kao društvena pojava, nego po svom feo~
· riskom značaju. Iz nje treba pre sve-
ga izvući zaključak da postoje unutrašnje protivurečnosti na tzv, filozofskom frontu u SSSR-u, da postoje snage koje nisu za potcenjivanje bilo da se? fu radi o ljudima koji su svesni pravog karaktera društvenog uređenja u njihovoj zemlji, bilo da se radi o ljudima kod kojih ta svest nije još toliko sazrela, ali koji stihijski pružaju otpor, jer su ostaci marksizma iz revolucionarnog perioda još toliko jaki u njihovim glavama da »e oni ne mogu pomiriti sa današnjim revizionističkim i likvidđatorskim kur„som u filozofiji. I
Ostaje, međutim, da se objasni zanimljiva i na izgled paradđoksalna pojava da su ovi ljudi dobili dovoljno prostora u stručnom filozofskom časo-
„pisu da raskrinkaju revizionističke le-
ze jedne garniture »državnih filozofa«, i da je pred javnošću skoro sa-
· svim razgolite i diskredituju.
Naravno, po njoj se još ni izdaleka ne može. zaključiti da se radi o nekoj demokratizaciji sovjetske štampe. Nikad u istoriji nije bilo takve duhovne diktature koja bi uspela da potpuno uguši revolucionarni glas masa, naročito kad se rađi o jednoj takvoj oblasti, na izgled vrlo udaljenoj od političkih i drugih praktičnih pitanja kao što je filozofija, Treba se samo setiti »krijumčarenja iđeja revolucije« u nemačkoj klasičnoj filozofiji, francuskih enciklopedista XVIII veka ili, još dalje u prošlosti, prvih ranih vesnika novog vremena — srednjevekovnih nominalista i realista, koji
su svojim dugotrajnim, na izgled sho- .
lastičkim sporom o univerzalijama ozbiljno potkopali temelje vladajuće crkvene ideologije,
Drugi, svakako važniji momenat
koji treba imati u vidu, jeste speci-
fičan, vrlo složen i protivurečam po-
ložaj u kome se nalazi sovjetska bi-"
rokratija vršeći svoj revizionistički i likvidatorski posao. Njen privilegovan položaj u sovjetskom društvu traži od nje da ona održava ideološke iluzije masa svoje i drugih zemalja u pogledu prave prirode sovjetskog društvenog uređenja. Njen život i opstanak kao vladajuće, privilegovane kaste jedva će biti dužeg veka od tih iluzija i privida masa. To čini onu osnovnu protivurečnost položaja sovjetske birokratije, bez koje se ne može shvatiti čitava njena delatnost ni u politici ni u oblasti njenog ideološkog života, a koja se sastoji u tome da se s jedne strane po samoj logici stvari mora gaziti sve dublje u kontrarevolucionarnost i revizionizam, a s druge strane se mora činiti sve da se iluzije masa održe. Otud sva ona licemernost sovjetskih političara i ideologa, ono besprimerno razilaženje misli, reči i dela. Otud sovjetska ideologija uopšte, a filozofija posebno, mora da istupa pod maskom marksizma-lenjinizma, otvoreno odbacujući neke njegove stavove samo u slučaju krajnje nužde, ali spremna da se katkad i povuče u slučaju opasnosti od kompromitovanja. Bilo bi zato prilično trivijalno zamišljati đa se diktat sovjetske birokratije u oblasti ideotoškog života sprovodi uvek, u svim oblastima i svim slučajevima, uz EVOZdenu disciplinu poslušne vojske filozofa — čak i onda kad se rađi o najožiglednijem iskrivljavanju i likvidaciji marksizma, i kad se to iskrivljavanje nikako ne može objasniti »promenjenim« uslovima društvenog života (kao što se to moglo, na primer, u pitanju države). Zaista je teško ubedljivo objasniti šta se to promenilo od Lenjina do danas, što bi iziskivalo potrebu napuštanja olsečnih ocena klasika u pitanju formalne logike. Teza Osmakova, Bakradzea i njihovih kolega bila je isuviše otvoreno antimarksistička da bi je vrhovi sovjetske birokratije — vrlo lukavi i csetljivi na reagovanje masa — Dpodr-
Žavali čak i onda ·kad postaje očigled
no da je ona raskrinkana. Za visokokvalifikovane „majstore demagogije kakvi danas sede na kormilu u sovjetskoj zemlji, ne bi čak bilo, ništa neobično da u takvoj situaciji i sami, sn svoje strane, udare po svojim ver-
nim lakejima, koji su nevešto odigrali -
svoju ulogu, Ljudima vučjeg mora:a, koji su bili u stanju da smaknu na desetine hiljada nevinih žrtava — da bi na kraju postreljali i same dželate, osećanje solidarnosti u ovakvim situacijama svakako je nepoznato. Zato će neka druga poslušna garniluTa »državnih filezofa« potražiti u daljoj diskusiji elastičnije, prepređenije rešenje, čiji likvidatorski karakter neće biti tako lako otkriven.
Iz tog razloga, u cilju prona:aženja '
jedne bolje varijante za likvidaciju dijalektičke logike, verovatno će i dalje biti forsirana ova diskusija, koja ustvari sa čisto teoriskog stanovišta — s obzirom: na to da su najbitnija pitanja već rešena kod klasika — jedva ima razloga svog daljeg opstanka, Dalji njen tok ne može nas, prema tome, zanimati toliko po svom naučnom sadržaju koliko kao društvena pojava, u kojoj su, u dosad nepoznatoj meri, izbile na površinu unutrašnje protivurečnosti procesa degeneracije nekada revolucionarne sovjetske filozofije.
eo. •
zatim“
| »POPRAVLJANJU«
UMETNOSTI ~
Slobodan
Nema nikakve sumnje u to da je kroz Ajzenštajna, kroz Dovženka, kroz Pudovkina, kroz braću Vasiljeve bila progovorila snaga revolucije: »Trideset đana koji su uzdrmali svet«, »Oklopnjača Potemkin«, »Mati« i »Čapajev« govore i dan današnji jezikom, femperamentom i snagom koje im je dao Oktobar. U tim filmovima, na kojima je zasnovana slava »zlaine epo» he« sovjetske kinematografije, prolaze revolucionarne mase sa crvenim zastavama koje nisu, kao u savremenim filmovima birokratisanih »umetnika«, zadenute, kao na »anzihtskartama«, u »tipične« »sovjetske« pejsaže, nego se vijore slobodno, konflikti i dramski sukobi rastu iz kadra u kadar, dižu se i padaju revolucioneri ne po kodeksu koji je sad propisao neki »umetnički« ceremonijal-ma;jstor, nego onako kako to već biva u životu i u dobroj umetnosti, a junaci tih filmova ne govore plitke, blede fraze prepisane iz: uvodnika »Pravde« ili »Sovjetskog iskustva«, koji evo već godinama propisuje kakvi bi morali biti sukobi u »sovjetskom« društvu koje »gradi komunizam« i šta bi moralo karakterisati »sovjetskog čove• ka« i koje bi se teme morale obrađivati da bl se napravio dobar film.
Jer, filmskoj umetnosti u SSSR očigledno nimalo nije pomogla odluka CK SKP(b) o filmu »Veliki živote valjda zato što nikakva odluka ne može »pomoći« da se stvori umetničko delo. Ta slavna, ždanovljevska odluka o filmu »Veliki život« mogla je učiniti samo ono što je učinila: da se filmska umeflnost u SSSR ojalovi do te mere da više nikakve — ni najdalje — veze sa umetnošću Ajzenštajna ili Dovženka više nema, Ako je revolucija bila progovorila kroz umetnike koji su stvorili veliku sovjetsku filmsku umetnost, birokratiia i njen sistem odluka i »popravljanja« umetnosti odlukama progovorili su kroz »plejadu« savremenih sovjetskih filmskih radnika. Rezultat je, razume se, porazan.
A ne može se, jasno je, reći da je to krivica ljudi kojima je palo u deo nezahvalna dužnost da proizvode filmove u SSSR-u, ili, bar, da je to isključivo posledica-netalentovanosti sadašnjih filmskih stvaralaca u SSSR-u. Ako više nema Ajzenštajna, tu je Pudovkin. Ali on ne liči više na sebe.
Prošlo je već nekoliko gođina od odluke o filmu »Veliki život«, »istorijske«, razume se, kao što su već sve slične odluke istorijske, a stvar se nije promenila: filmovi ne valjaju. I to u tolikoj meri ne valjaju da proiz-x vodnja iz godine u godinu opađa: nema više šta da se snima. Tako danas mali Meksiko proizvodi pet puta više filmova nego SSSR, pa čak i Turska premašuje sovjetsku filmsku proizvodnju za čitavih pedeset procemata! Nagrađe u Karlovim Varima ili Marijanskim Laznima, koje češki žiri do= deljuje sovjetskim filmovima, ne mogu promeniti situaciju: ohe ne mogu »popraviti« sovjetsku filmsku umetnost. .
Tako je — na liniji parole o uzdizanju sovjetske filmske umetnosti došlo do nove ofanzive, člancima, odlukama, kritikama i samokritikama. Od jula do septembra ove godine, od »Pravde« preko »Sovjetskog iskustva« i »Literaturne gazete« đo »Sovjetskog zemljedjelija« — svi su Rkritikovali druge i sebe, ali svi ti, na liniji koju je dala »Pravda« mobilisani članci, počev ođ onoga direktivnog — ministra kinematografije Boljšakova, preko samokritičkog — Alekseja Surkova, do polkajničkog — reditelja Marka Donskoja — neće moći ništa promeniti u celoj stvari.*Umesto revolucije —
. teći se oko dve tri teme,
»tiha« vladavina birokratije, umesto '
revolucionarnog žara slbodnih stvaralaca — odluke·i naredbe birokrata, umesto sukoba i tema koji su se nametali — propisane teme i strogo određena »farifa sukoba« koji su dozvoljeni u »komunističkom društvu«, to su uslovi (glavni ako ne svi) u kojima je zamrla filmska umetnost u SSSR-u.
Kako ustvari sa tom filmskom umetnošću (koja više i nije umetnost) u ovom času stvarno stoji, otkrili su, nehotice, Boljšakov, Surkov, »Pravda«, »Literaturna gazeta« i svi drugi koji su bili mobilisani »Pravdinim« člankom.
Ceo problem je postavljen na scenario. Č
»Nažalost — pisalo je »Sovjetsko iskustvo« u broju od 24 jula 1951, glosirajući »Pravdu« — dobrih scenarija ima malo, mnogo manje nego što ih je potrebno kinematografskoj proizvodnji. U najboljem slučaju se u Bscenarijama ova ili ona važna, interesanina tema razrađuje — s profesionalnom savesnošću. Ali je'većina scenarija posvećena drugostepenim temama... Kao posledica toga pokazalo se, na primer, da tematski plan ni izdaleka nije odgovorio onim
· zadacima koji su sada postavljeni pred
sovjetsku filmsku umetnost«, Ministar Boljšakov je (u časopisu »Iskustvo kino«, br. 4, za jul-avgust 1951) rekao to isto: »Jeđan 'od najkvupnijih nedostataka u našem rađu
jie neorganizovanost scenarijskog ra8 JŠSOR TI na savremene {ieme. Zašto zapravo
da. Nedostatak velikog hbrojd#* dobrih, punovrednih scenayija ugrožava uspešan razvitak naše Winematografske umelnosti. Nastala je ozbiljna disproporcija između mogućnosti kinemato-
grafije da silvara veliku količinu yi- ·
·
· njih ima više nego filmova na savre-
GLUMAC
sokoumetničkih filmova i krajnje ograničene količine visokokva]iteinih i scenarija«. +.
Ostalo je na Alekseju Surkovu, kao pretstavniku književnika, đa kaže šta on misli o problemu scenarija. On je to i urađio, u »Sovjetskom iskustvu« od 18 avgusta, u članku »Književnici i film«, u kome se, najpre, razume se, potpuno i do kraja saglasio sa člankom »Pravde«, rekao da »nažalost, stvarno nije ništa urađeno da se odluka (odluka CK SKP(b)) ostvari«, ustanovio je da je to uticalo na »izvršenje repertoarskog i tematskog plana«, složio se s tim da »savez sovjetskih književnika u suštini deli odgovornost za to s, ministarstvom za kinematografiju«, i, zatim, napisao ne što što je daleko značajnije od celog toga njegovog frazerskog i više-manje besmislenog samokritičkog osvrta; ovo naime: .
»Meni se čini da je osnovni razlog nesporazuma između književnika i ministarstva kinematografije to što su mogućnosti rada za film poljubavi prema temi, po nađahnuću književnika sveđene ma minimum. Ne može pišac uvek laka srca uzeti temu koju mu predlažu, formulišući još pri tome tu temu kao naslov novinskog članka. Treba dati književnicima mogućnost da rade za film bilo koju važnu, značajnu temu, u bilo kome žanru, Pa ako se čak predloženi scenario ne slaže s tematskim planom, ali ako je on divan, ako je on zaista sovjetski, duboko životan, — mogli bi se raširiti okviri tematskog plana...«
Naivni Surkov! Ta mala demonstracija u okviru ovog pokajničkog članka (koji se, kao svi slični članci zavTšava ovim rečima: »Odluka CK SKP(b) o filmu »Veliki život«, kao i drugi par tiski dokumenti o pitanjima literature i umetnosti, direktno obavezuju i književnike, i filmske umetnike i pozorišne radnike da savremena tema Dpostane preovlađajuća, dominanina u našim stvaralačkim planovima«) ta mala demonstracija nije mu pomo» gla: tematski plan nije narušen. On je strogo određen. A određen je tako da će se i Surkov i njegova literarna sabraća i dalje vrtiti u začaranom krugu iz koga ne mogu izaći.
Jer, evo gde je taj krug...
Udarac Staljinovog: CE. po filmu »Veliki život« napravio je zabunu, i pisci scenarija su, kao po dogovoru, pokušali da pobegnu u —| Prošlost. Savremena tema, strogo receptirana, sa odlukom koja je implicitno sadržala i to· kakvi mogu biti karakteri, i kakav treba da je sukob, i kakva mora biti đramaturgija, — nije davaJa nikakve mogućnosti da se napravi film koji bi ličio na film, a ne bi bio izložen pogubnoj kritici, Međutim, ni filmovi sa temama iz prošlosti nisu se mogli lako praviti (poznato je da su stradali i veliki majstori Ajzenštajn — sa »Ivanom Groznim«, i Pudovkin — sa »Admiralom Nahimovim«). Vrzaplašeni, bez orijentacije, ne znajući kako će se Ždanovu ili Staljinu ili Beriji ili ma kome od »vođa« svideti ono što naprave, oni su pretpostavili — da ništa ne prave, Proizvodnja je zastala: niko se nije usuđivao da nešto radi. Onda je došao tematski plan. Po tematskom planu morali su se praviti, uglavnom, filmovi »biografski i istoriski« (na poznatoj liniji ruskog prioriteta) i filmovi iz »sovjetske stvarnosti«. Prisiljeni da biraju između dva zla, pisci scenarija su se opređelili. za manje zlo, za prošlost. Tako je nastala serija istorisko-biografskih filmova o ocu avijacije Žukovskom, o izumitelju radija Popovu, o svim onim 3 ruskim naučnicima i umetnicima koji su možda bili i ozbiljni naučni radđ-
nici, ali koji su sad mozali postati
»prvi«, »najbolji« itd. To stanje vlađa i sad, (Sađ se, na primer, rađe, ili su već i završeni, filmovi o Glinki, o ad= miralu Ušakovu, o Đeržinskom, o Aleksandru Suvorovu, pošto raniji film o Suvorovu »ne valja«, o Puškinu, o Čajkovskom, o Rjepinu, o Prževaljskom, o Menđeljejevu, o Pirogovu, O 3 Musorgskom, o Ivanu Pavlovu, o Rim= ; skom-Korsakovu...). »Važno i neop- 3 hodno je, piše »Sovjetsko iskustvo« od . 92% jula, produžiti izradu biografskih : filmova o velikim ljudima naše Otadž-
bine«. Ali — »ošobita pažnja mora bi- _ 0 ti poklonjena. pre svega stvara ju S jarkih, originalnih proizvoda kinodra= č maturgije na teme savremene sovjet= bi ske stvarnosti, o životu i rađu sovjet- ;
~
| ske radničke klase i seljaštva, o na- j| :
prednim pojavama i tendencijama u životu sovjetskog društva. Kakav bla= | gorođan i blagodđaran zađatak«! — ta- 3 ko uzvikuje »Sovjetsko' iskustvo«, a Aleksej Surkov, u tom istom listu, pi- | še: »Zajedničkim snagama dužni smo || dovesti do takve situacije u kojoj bio- Fi grafski i istorijski filmovi neće zau- \ zimati veći deo tematskog plana, kao što je to bilo poslednjih godina. Ako
mene teme, to će biti svedđdočanstvone naše snage, nego naše slabosti, ma ka- ir: ko dobar bio svalti od tih filmova«. Stvar je, dakle, više-manje jasna; Problem je u tome što nema filmova
sovjetski umetnici nikako neće da se prihvate onog »blagorodnog i MIOROT darnog zađaika« koji im tako t- plo > preporučuju »Pravda«, »Sovjetsko i5- |
· (Nastavak na 10 strani) 5
|
| ij ~