Književne novine

e, | ·

STRANA 8

UDTKOVNA

KRJIŽEVRETNOVIRE

U M ROTF.N Gi

ogeeoooenooo00000eDoeooo00000O00O0O0ao0000000000000000000000000000000000O000e00000DO0000000000000000e009eeo00DO0BO0GDO o000620000G00000000G00000000000000000000000006G

POVODOM DVA ISTOVREMENA SALONA U PARIZU

PEINADO: DEVOJKA

U nizu izložbi koje u Parizu nose naziv salona, kao što su Jesenji salon, Majski salon, Salon nezavisnih i drugi, postoji još i izložba koja se zove samo »Salon«, potsećajući jednostavnošću GWvoga naziva na doba kada je bila jedna jedina izložba sa takvim imenom, zvanična i pri. vilegisana, Ove godine su u tom Salonu bile grupisane tri umetničke organizacije, i to: »MFMrancuski umetnici«, »Nacionalno društvo umetnika« i »Francuski umetnici iz prekomorskih zemalja«, u svemu više od 5000 izlagača, u prostoru koji je po dužini zidova sa slikama iznosio nekoliko kilometara, a u sredini imao čitavu šumu postavljenih vajarskih radova. .

Salon Društva francuskih umetnika, koji je osnovan 1881, imao je nekada svoju veliku i moćnu publiku. U njemu su se, u doba kada su impresionisti jedva prodirali, kupovale za velike novce mitološke i istoriske kompozicije, izlagale naslikane anegdote i sentimentalnosti raznih vrsta, čiji su odnosi išli ka tome da budu lepši nego u prirodi. Uskoro zatim su došli buntovnici, konkurenti, i Oosnovali novo društvo, sa odvojenim izložbama; Nacionalno društvo umefni= ha, sa novom organizacijom, ali, kako se nama danas čini, sa sličnim uKkusom i ciljevima, A gde su tađa bili impresionisti? Podržavani samo od malog broja prijatelja, „poznavalaca umetnosti. francusko društvo i đržava su ih ignorisali. »U moje doba«, rekao je Dega (Degas), »nije se uspevalo«. (De mon femps, Monsieur, on m'arrivait pas). Danas onf čine slavu Francuske i muzeji celog sveta su srećni kada dođu do njihovih slika, a istovremeno teško je naći, bar u francuskim muzejima, nešto ođ tih bivših veličina nekađašnjeg Salona. U Muzeju mođerne umetnosti u Parizu stoje njihove slike više kao kurjozitet nego kao umetnički rezultat;

Ta promena, koja je nastala tokom decenija u zvaničnom ulusu i odvojila stare pompjere od njihove publike, promenila je i unutrašnji izgled njihovog Salona i zbližila dva, ranije rivalna, društva, da zajedno izlažu. I zato je posetilac koji je došao 6&a nadom da će ovog maja naći u tom šalonu primere klasične oficijelne umetnosti, primere klasičnog pompjerizma, izašao razočaran, jer uglavnom toga više nema. Najveći deo izloženih slika sačinjavaju pređeli za koje du autori naš]i sredstva a često i potsticaj za slikanje, u zanatskom delu „modernog slikarsbva odabranom kako kod koga, od impresionizma do kubizma. To su često slike koje su površno &erodne &a Utrijlom Derenom, Matisom, Segonzakon, (Uitrillo, Derain, Matisse, Segonzac) a razlikuju se od ovih u svoOjoj tendenciji (ne mislimo dakle na rezultat već na nameru) ukoliko su motivi pretencioznije izabrani i slike više »doterane«. Sve ono što je u modernom slikarstvu konvencionalno, već odavno primljeno i prožvakano od publike, može da se nađe na ovoj Ogromnoj izložbi, kao što je bio slučaj i na skoro isto tako velikoj izložbi Salona mezavisnih, takođe jednoj od

bivših veličina, mada u drugom smi-

slu. Ustvari, to je upotreba izvesnog slikarskog vela, pozajimljenog od umetnika koji su u poslednjim decenijama toliko prodrli da pretstavljaju Rrlasike moderne umetnosti, kao što su David i Engr (Ingre) bili klasici za

ranije epohe. Moderan ukus je pro|___menio opšti izgled salona i čak u nje| __mu izlažu i mlađi umetnici, čija ten| dencija ·

nije „isuviše apstraktna. Ali isto tako, naročito u delu Nacionalnmog društva, nalazimo nevero-

___vatno doterane kompozicije i portrete Ji druge slike sa figurom, koje upot-

punjavaju iskustvo o tome da li umetnik može da konkuriše literaturi i foto-aparatu i pružaju razonođu onima koji traže.anegdotu. Ali takve publike sađa malo u Parizu 5 Pariska publika (ukoliko se uopšte e upotrebiti taj izraz, jer u ovom nanom građu vaka ideja, malkoli-

lu) traži danas u likovnoj umetti nešto što je relativno svežijegč ; Ona se skuplja mnogo više gde velike obojene površine i

- Vodi oblici privlače oko kao šarene

žkanine ili magomilano cveće. Zato je \lajski &alon, koji je istovremeno Otvorio svoja vrata, imao mnogo .Žživ-

Ee - lju posetu i stajao u centru pažnje u| metničke

publike, Ovo je izložba mnogo manjeg obima, sa svega neko-

· liko stotina imena i dela. Za učešće na”

njoj 6u izlagači pozvani sa jednom ili, ako su dela manjeg obima, sa dve. stvari. Izvesna zajednička crta moder-

ona bila proizvoljna, ima svoju”

Aleksa ČELEBONOVIĆ

nog shvatanja karakteriše čitavu izložbu, na kojoj susrećemo veoma poznata imena kao Pikaso, Vijon, Lot, Pinjon, Leže, Manjeli (Picasso, Villon, Lhote, Pignon, Leger, Magnelli) i mnoga druga, poređ mlađih slikara sličjoš beskompromisnijih apstraktnih tenđencija. Izolirašna u ovom društvu, 6vojim poznatim slikarskim izrazom, stajala je varijacija jedne već viđene Ruoove (Rouault) glave, a kod vajara je Orikost (Auricoste) bio izuzetak svojom relativnom bliskošću 9a prirodom. Ostalo je bilo sve apstrakcija ili polu-apstrakcija.

Kao što še čini u savremenoj umetničkoj literaturi, apstraktnom umet-

nošću, u najstrožijem smislu, smatra.

mo samo onu kod koje oblici nemaju nikakav direktan odnos sa predmetima u prirođi. To &u oblici (a pod oblikom mislimo takođe boju i fakturu) koji ne opisuju prirodu, niti prave aluziju na njen spoljni izgled i samim tim ne Dodležu nikakvom direktnom upoređenju sa njom. Nemoguće je za sada definisati njen domen, ali je 6 druge strane moguća estetska analiza u konkretnim slučajevima. Pri tome, ako se može reći da dela sadrže apstraktne forme, putevi kojima se dolazi do tih formi su veoma različiti, i tu ima smisla govoriti o različitim inspiracijama umetnika. Iz dosađašnjeg iskustva proizilazi da te inspiracije koriste dva izvora: ili one dolaze od izvesnih oblika predmeta u prirodi, od kojih se 6istematskm ili spontanim uprošćavajem dolazi do osnovnih oblika i boja, ili one proističu iz imaginacije, nezavisne od tih oblika. Kadđa je reč o potpuno čistom apstrakmom rezultatu, u kome nema više ništa što potseća ma spoljni opis prirođe, onda &u ti rezultati na istom planu, bez obzira da li su potsticaji za. ta dela došli jednim ili drugim putem. I mada za ljubitelje ove umetnosti razlika ostaje u onome što im ta dela treba da saopšte, teško je tvrditi da u ovim potpunim apstrakcijama ima principijelne razlike. To ostaje jezik čistih oblika, koji se kreće isključivo u svom sopstvenom, polju.

Druikčije stoji sa đelima koja potiču od posmatranja. prirode, a zadržala &u, pored sve deđukcije i slobodnog ba-

ratanja oblicima, izvesnu vezu ili čak samo aluziju na prirodu. Tu je beskrajna mogućnost da, se zadrži više ili manje elemenata iz objektivnog i materijalnog svet Tu je beskrajno mnogo više ili manje duhovitih interpretacija, a ujedno je i put gledaoca za njihovo primanje mnogo određeniji. Radi se o dvema vrstama savreme. ne umetnosti: jedna ima za motiv Dprirodu i njene oblike ,a druga čisto Dosmatranje oblika i njihovih odnosa, a sadržava samo nezavisnu misao i jezik tih oblika u kome nikakav drugi jezik, osim njega samog» ne može da izražava specifične elemente. Ti elementi, ukoliko se nalaze u likovnoj umetnosti uopšte, a ne samo u apstraknoj dolaze u ovoj kao neophodan i jedini sadržaj, i koji je otuda mnogo jasniji nego na drugom mestu· U samoj potlpuno-apstraktnoj umetnosti, koja ustvari jedino i može da zadrži to ime, razlikuju se takođe još dve osnovne tendencije, ovog puta ne prema ižvoru inspiracije đa li iz prirode ili iz fantazije, već prema njenom cilju: prema putu na Koji ona navodi gledaoca· Jedna ima za cilj samo osećajnost, deluje lirski, improvizirano, dok druga sadrži traženje

' čvrste zakonitosti u oblHcima. Otuda

ova druga deluje kao povod za razmišljanje o njenim sopstvenim. principima, koje otkriva ili nagoveštava, dok prva deluje spontano, viša sa pešsničkom „tendencijom izražavanja raspoloženja. Kao u umetnosti ranijih vremena radi se o Srcu i o misli, ali dok je kod mametnosti koja pretstavlja nešto iz prirođe potreban Wrećan spoj jednop i drugog, u apstraktnoj umetnosti, zbog isključive namere svođenja jednog problema na njegove krajnje formalne posledice, ova Dpodeljenost ima naročiti smisao. Ali vratimo se na Majski šalon. Šta vidimo u njemu? Spomenuli smo već da je Ruo imao jednu sliku koja po svome stilu stoji usamljeno na Ovoj izložbi, Ono što izložbi daje karakter je nešto sasvim drugo· U pogledu slikarstva skoro sva dela, koja se kreću od shvatanja bliskih prirodi, ali rešenih u izvesnom strogo linearnom i prilično geometriskom stilu, pa do potpune apstrakcije, imaju' zajedničko izražavanje putem površina. U slikama nema »6sfumata«, senki koje se postepeno gube u oblinama. ni imprešionističkog dodira i poteza

. dignutog

četkom, već je sve podeljeno, gotovo uvek, u jasne, homogene i čvrste površine·- Gledalac može to da izvuče kao stil ovog salona, sa malo izuzetaka kod onih, koji sledujući Salvador Daliu, prikazuju beskonačne daljine i fantastične &itnice· I uopšie

- ta podeljenost na površine igra naj-

veću stilsku ulogu u našem veku. U ovom salonu ona je dominanina i daje izvesnu homogenost, pored, svih razlika u inspiraciji-• Iz toga ragloga: kao i zbog izvrsnog izbora pri vešanju jedne slike do druge što je uostalom logično za one čije je slikarstvo isključivo osnovano na &laganju slobodnih oblika, ceo salon deluje veoma

' prijatno, čak i radosno. Jer slike su

tako raspoređene da gleđaoca vode ka iznenađenjima, ali skladnim. Na primer: no stavlja se siva slika do druge sive, već se svaka sala komponuje sa živošću sivog, crvenog, plavog, što koristi ne samo onome koji slika jakom bojom. već dolazi mnogo više do izražaja i nežna kombinacija njegovog suseda,

Ako uzmzmemo za primer „nekoliko karakterističnih slika iz ovog salona, čije fotografije ovde donosimo, moćićemo bolje da uočimo stepene koji od realnosti vođe ka apastrakciji u umetnosti, bez upuštanja u ocenu njihove umetničke vrednosti.

Pejnado (Peinado) prikazuje devojku deobom slikarskog predmeta na jasne i jednostavne površine. U fome on ima mnogo mere, {e slika ostaje tako bliska prirodi da zadržava i sličnost sa mođelom· Treća dimenzija je vrlo malo naglašena, da bi površine imale više izraza i snačaja. Crtež je dosta strog, mada sa izvesnom fantazijom koja treba da unese živost. U svemu slika je nastala spajanjem

kubističkih iskustava sa željom za.

realizmom:

Dajezova (Dayez) slika »Zidaris iđe znatno dalje u davanju značaja površinama, otuda ona je #eć potpuno wdvodđimenzionalna. Glavni estetski akcenat malazi se u daobi slike na izrazito krupne i izrazito sitne pljosmite površine, Dok su prve uglavnom sa pravim ivicama, ove druge sadržavaju maglašene krive linije, koje tim witnijim formama, wu odnosu na krupnije, geometrijski prave. forme, daju atribut pokreta. Radi se o Sintezi ljudi-zidara i građevine na kojoj rađe· Dođajmo još i to da

PICASSO: POKOLJ U KORBJI

je slika rešena u vrlo plemenitim bo* jama, bez jakih sukoba: u sivoj žutoj i beloj boji:

Pikaso (Picasso) je sebi Doštavio mnogo literarniji zadatak· On ne pravi sintezu oblika iz prirode, već na” meće prirodi svoju sopstvenu viziju. aludirajući sa neumornom invencijom na izvesne oblike u prirodi, kao što su ljudi, njihova lica, oružje, ili slično· Zato mu je ovde potrebna i treća dimenzija. U opustošenom predelu stoji čvrst blok gvozdenih stvorova Moji svi zajedno sačinjavaju oblik neke imaginarne životinje: Wvetla glava prednjeg rafnika» uokvirena tamom okovratnika „nagoveštava oko životinje, ugnuće u prednjoj linija koju sačinjavaju naperene puške označava mesto čeljusti, ruka zadnjeg ratnika sa krivom šipkom su joj rep itd: Oružje ratnika je upereno na grupu mekih golih tela žena i dece. Njihova su “#štela nepravina, a lica u grčevima, izuzev devojčice desno, Jedna i drugča Su obojene metalno sivom bojom dok je predeo blago zelen, tako đa je u hromatičnom pogledu slika veoma

jednostavna. Međutim, imajući li. teraran, čak donekle romantično shvaćen „sadržaj, slika nameće i literarno razmišljanje o odnosu

njenih formi i sadržaja. Grupa gvozdenih ratnika odaje čvrsštinu i snagu: moćan blok, dok grupa žena pru· ža prizor nekih bića u raspadu· Da li je to bio autorov cilj, kada je sliku nazvao »Poko]j u Koreji«? U svakom slučaju u formalnom pogledu, Picasso u svojim delima koristi razne stilove i pojave u istoriji umetnosti, što mu omogućava ogromno polje poetskih moliva i interpretacija, i u tome sWe znatno razlikuje od onih savremenika

koje Wtrogost formalnih traženja Od-

vodi drugim, beskompromisnijim pu· tem. i

Slikar Senžije.(Singier) ide tako daleko u svođenju utisaka iz prirode na njihove osnovne formalne uzroke, da nepristrasmom gledaocu, a naročito onome koji nije specijalno upućen u individualni rad slikara, nije više »Plamanski interijer«, 'jer slika koja jasno zašto je svoju sliku nazvao je ostala od tog interijera posle dedukcije koja je izvršena ima svoj novi smisao. U tami, duboko plavoj i

:zelenoj, svetlucajiu silni peometrijSki,

oblici u raznim akcentima i to je u 0vom slučaju slikaru dovoljno ako

Ogooveooooooooo0000000000000000000000e0OD000e000000000000000D00000000000000000000o00000000000000000009G00e0000Odu 0000Ge0o000000000D00o0000eoo0o00OGo000o06eo7-

iu. |

MAGNELLI: DESNO I LBVO

0000000600000000000000000000000000000000000000000000O000000000O000000000000000GO000000000000000000000000G

IZLOŽBA SLIKA PETRA OMCIKUSA

Miodrag B. PROTIC

kompozicija ima svoj unutarnji sklad. Možda su to zaostali refleksi tanjira

i čaša na jednom stolu u tami, pa je“ '

neko odneo dve te predmete, a na slici je ostalo samo ono što je činilo osnovno uzbuđenje slikara: Međutim, da li je to u ovom stepenu još važno za gledaoca, da mu se kaže poreklo slikarevog uzbuđenja u nazivu same slike? Mislimo da nije.

'Manjelijeva (Magnelli) slika 6pada u najčistiju apstraktnu umetnosti koja svoje oblike crp:. isključivo iz imaginacije, Kao Kandinsky, koji je bio tvorac apstraktnog slikarstva i ujedno njegov najkonsekventniji istraživalac, takc i Magnelli stvara i istražuje nje· mu svojstvene oblike: Ovi ge odlikuju čvrstim crtežom, velikim površinama u ravnoteži i jednostavnošću bez monotonije· Jednostavna, kompakina materija njegovih čistih boja sačinjava wažan elemenat tih Rkompozicija· U slici »Desno i levo« prelazi u kom-· plikovani splet krivih linija i Dpovršina, ali zadržava istovremeno klasičnu meru pravih: ravnih oblika na koje se ove oslanjaju i cela se kompozicija kreće u okviru komiilkova·ne ravnoteže ili, ako hoćemo, ravnoteže jednog višeg stepena· Boje su žuto, sivo, plavo i belo:

Uzeli smo nekoliko slika kao Dprimere tendencija ovog salona, ali bi bilo potrebno znatno više za davanje slike o naporu u dštalnom traženju movog koja se ovde susreće, AmpstraktTa umetnost, kao svaka ona koja teži izvesnoj čistoti izraza, još manje trpi imitaciju, nego li ona koja &adrži jisprepletene mnoge elemente, kod kojih se naša čula i misli mogu da zadrže. Ovde, kao u dvoboju pištoljima. ostaje živ onaj koji prvi puca i kao na streljačkim „utakmicama svaki učes” nik mora da ima svoj sopstveni nišan, pogodio ga on ili ne,

S druge strane, ovo stvaranje, koje pri prvom kontaktu izgleđa samo. kao nepravilno šaranje, ima danas DO ložaj priznate mumelnosti i samim tim mpovulklo je i mpovlači.meubmrnojeme umeitnike da na tome polju potraže svoj izraz i sreću.” Ali dok s jedmoe strane njeno poreklo ima jedne svoje korene u opštem razvoju misli liMovne umetnosti, a njeni orvi i najbolji nosioci nalaze sve više svoje mesto u svakoj istoriji umetnosti, dotle ta ista umetnost u praksi mmogo bolje nailazi svoje mesto u primenjenoj umeftnosti i arhitekturi, kao i ma sve raznovrsnijim i ukusnijim predmetima široke potrošnje, nego li u samostalnim umetničkim delima.

Izložbe pojedimaca i saloni se ređaju jedni za drugima, u njima učestvuju nebrojene hiljade umetnika od ikojih svaki želi nešto da kaže, a da li će ga drugi čuli zavisi često od činjenica koje stoje „sasvim izvam „umežfnosti. Međutim, činjenica je da se ijudi danas lakše rešavaju da poštanu apstraktni slikari, nego da We bore sa prirođom u ma kome obliku. Ako Maijski salon sadržava izvesnu Oograniče·. nu elitu apstrakimih i njima bliskih slikara, njemu je Wledio Salon nove stvarnosti, koji pored nekoliko pozna tih imena, ima stotine drugih manje ili više nepoznatih apstraktista i Si· lom same prirode i zakonitosti koju istražuju u tolikom broju ima i mnogo ponavljanja. TI odjednom ako je čovek ranije, pri ograničenom broju dobro izabranih mprimera apstraktne umet nosti, mogao da oseti radost i interesovanje ,u ovom moru obojenih povr: šina, koje ne kazuju ništa bitno dru go nego prethodne, on ošeti užasnu dosadu, jer stoji pred besrajnim ni: zom konvencionalnosti našeg vremena,

pred onim što će sutra možda zauze- —

ti mesto starih, dobrih pompjera. Ona stara latinska rečenica: vremena se menjaju, trebalo bi da dobije još a. tribut »veoma brzo«.

ecogcogogooooo0gg0oGGco000GO0OBGO000O0D06OG0GOGO0000000000000000C00000000000000000000006000000000000006GO7,

„o9oo00000000000000000000000000000D0DD0000000000000000000000000000D000000000000D0DpO00D0000000000000000.

Po jedva vidljivoj žici kliziš nad ponorom

smjelo kao heroji života, i grčiš se u luk.

»O, ona na drhtanju i smrti život zarađuje... « iza sebe nečiji duboki uzdah čuh.

Na ljestvicama, u visini, *i si svemoćna kraljica koja gleda s ravnodušnošću dolje u prah.

Svi drhte za tebe ili oči obaraju k zemlji

i dijete jedno netremice te gleda i ustavilo je dah.

Tvoje tijelo je mlječna mladika na vjetrovima promjemljivim. tvoj izraz lica krotak, miran i blag, j

tvoja smjelost i tvoj nestvarni hod po žici u mome umorom srcu ostaviše trag.

A možda je sve to varka, ti možda takva i ne posto, to moja zebnja — i uobrazilja — s tobom po žici bdi i čuva te da u dubine dolje ne zaroniš,

da ravnotežu, tvoju prijateljicu, ne izgubiš ti.

Petar Omčikus je slikar iz naše najmlađe umetničke generacije. Počeo je da se bavi slikarstvom vrlo rano, još u gimnaziji. Kada je prviput odmah posle oslobođenja, izlagao na »Ulus«-ovim izložbama, nije imao ni pun.h dvadeset godina. Oiada pa do danas postepeno je sazrevao i njegov umetnički lik dobijao je određenije . konture, Taj proces publika je mogla' da prati na. izložbama Udruženja likovnih umetnika Srbije i na izložbama Grupe jedanaestorice, čiji je on član. Njegova samostalna izložba do lazi kao rezime njegovih dosadašnjih iraženja; ona Omčikusa i pretstavlja i objašnjava.

Prvi napori OVog mladog slikara sastojali su se u savlađivanju predmeta, u njihovom tačnom definisanju, u realističkoj opservaciji i ana” lizi. »Dunje« i »Glava« su iz perioda ovakvih preokupacija; te dve slike odlikuju se i dovršenošću koncepci/e i toplinom sa kojom su stvarane.,

Obogaćen mnogim iskustvima, on sa mipucuozne onalize prelazi na jedan spontaniji način izražavanja, koji u isto vreme karakterišu temperamenat i odmerenost. Njegov potez postaje slobodniji, njegova paleta zvuč. nija, mađa struktura njegove slike biva labavija. U ovoj drugoj, — i zasada poslednjoj razvojnoj fazi, Omšilasovo slikarstvo prima izvesne fovističke osobine (uglavnom u nekim portretima). Ali njegov fovizam gotovo: nikada me prelazi u nekontroli.sanu lbučnost, u puki »acte de pein-

PETAR OMČIKUS:

dre« oslobođen nadzora razuma i Ji šen kompleksnije osećajnosti,

Krug u kome se kreće Omčikusova umetnička aktivnost dosta je širok: on slika pejzaže, portrete, aktove i mrtve prirode. Sve to, celo njegovo slikarstvo vezano je, čas jače čas slabije, za podneblje Severnog Jadra. na. Taj dah mora daje ovom slilkarstvu jedan ton nečeg zdravog i primarnog; uostalom „takva je i sama Omčikusova priroda: on je senzibilan bez morbidnosti i snažan bez opo: Tosti.

U pojzažima je Omčikius najneujednačeniji. U ovoj slikarskoj vrsti pra· vio je najveće &kokove. Od »Zime«, koju je slikao kao dečak, pa do »Dubrovačkih krovova«, koje je slikao ove godine, on je izmenio ne-

eee JQHRKO O ONO VIC aaaaaaasanasssasssssesoby DJEVOJĆICI U CIPKUSU

ia je si blijeda i laka kao mjesečev zrak. kada se uplete u vrhove granja, ti lebdiš između života i smrti po muzici koja tiho tvoju sudbinu upravlja.

DAYER: ZIDARI :-

Maj BROS a SALI E. POT . 9

“

koliko stavova i gledanja. Ranije sli. ke se odlikuju jedinstvom tonaliteta, čvrstinom i uverljivom materijalizacijom; novije izvesnim mutnim osvetljenjem koje zamagljuje oblik stvari i skriva njihove prave linije (»Istar. ski pejzaže). Ova nejasnosti prelazi u potpunu · razbijenost forme, u ritam dveju boja i smenjivanje dveju arabeski. Tako su »Dubrovački krovovi« ustvari jedan goblen, jedna površinska šara, jasnoplava i mrka.

Kod portreta i figura uopšte, Petar Omčikus u prvom redu insistira na psihološkoj karakterizaciji lično. sti. Težnja da jedan karakter pretsta• vi što jednostavnije i Što izrazitije dovođi ga, ponekad, do karikatutz ili do groteske (»Naši profesori«), Poneki njegovi portreti su propraćeni reminigcencijama na Oskara Kokošku (»Portret B. M.«) a poneki na Mođiljanija (»Portret A. P.«). Ali, često, nalazeći pravu meru oh nalazi i sebe, 'PFakav je »Portret K. B.«, čist u formi, ekonomičan i fin u boji.

Što se tiče alttova, oni pretstavljaju najslabije mesto na ovoj jzložbi, »Ležeći altt« i »Sedeći akt« su dve slike vrlo neprijatne i u formi i u bojiiu materiji, — u koncepciji „pogotovu. Oseća se da deformacije nisu u funkciji neke zrele plastične ideje nego da su učinjene forsirano, a priori. Ovim primedbama se svakako ne utire put pompierizmu Hernandeza ili Komera; ali se izražava uverenje da nešto što nije u stanju da zadovolji ukus, ni da uzbudđi duh ne može da prefen-

U PEKARI

duje na ozbiljnije umetničke vrednosti. Ova dva, platna kao da su nastala u časovima zamora, kada je umetnik bio iscrpljen i prazan,

Omčikus je najbolji.najdosledniji i najviše svoj u mrtvim prirođama. Ustvari on se ma ovoj izložbi najpotpunije afirmizao kao slikar riba, U tim slikama nema one sumnjive relativnosti, tačnije neubedljivosti, koju srećemo u nekim pejzažima i aktovima; u njima dolazi.do izražaja punoća likovne forme i potpunost pla. stične ideje. U njima je ostvarena lepa ravnoteža između temperamenta i misli. — Omčikus je u ovoj vrsti slika pokazao jedan dosta svojstven način komponovanja. Bojene površine stolova po kojima prosipa ribe, rakove i predmete stoje vertikalno, kao da su posmatrane iz Dptičje perspeictive. Time Omčikus omogućava ebi slobodan raspored površina u punom kolorističkom intezitetu, koji ne slabe perspektive dubine (»Iz pekare«, »Mrtva prirođa«, »Rak«). Kao i Dortrete, Omčikus tretira mrtve prirođe slobodno i spontano, u ekspresivnim potezima i zvonkim bojama. Njegova paleta bogatog registra sivog i mrkog, sa ponekom zelenom i ružičastom, došla je ovde do pune zvučnosti.

U svim Omčikusovim slikama od pejzaža do mrtvih priroda može se konstatovati jedna zdrava osobina: uravnoteženost, Omčikus, uglavnom, nije beskompromisna umetnička ličnost. On ne {raži »novo«, »neviđeno« po svaku cemu, bez obzira na njegov lični ljudski „potencijal, | Ali na njegovoj izložbi nazire se jed-

· no njegovo osećanje, i nema sumnje

đa će ga on tokom vremena Drodubiti i naći za njega pravi, potpuno evoj izraz, Omčikus, dalje, ne stoji kao umetnik na pozicijama »prolaznih istina«, ni na pozicijama »apsolutnog«: on u 6vom slikarstvu ne suproistavlja osećanje razumu. Uostalom izgleda da samo umefnost u kojoj se mire ova dva nač&na Wqznanja sveta može, u odnosu na čoveka, — da im univerzalnije vrednosti,