Književne novine

h i |”?

od oporkunizma i intriga raznih njee nih neprijatelja.

iodu ođ onih dana 1871 gođ., komunari posljednji put po“ da pređu u protivnapad i da ogromnu vojsku kontrarevokoja je naditala na Pariz, pa · god., kad su se snage socijakog radničkog pokreta u svijetu više konsolidovale, nastali su gelsovi članci koji obrađuju marodne teme. Bio je to period 8u mnogi mislili da je zajedno s irom komunom i borbemi prolet konačno sahranjen (Engelsov ovor Mlarksovim »Klasnim bora u Francuskoj odđ 1848 do 1850«) nisu vidjeli da je Pariska komuna 'ivari pozitivno uticala na socijaliički pokret u Evropi, pokazala moć ađanskog rata i, što je naročito žno, »naučila evropski proletarijat

onkreino postavlja zadatke socijetičke revolucije« (Lenjin u članku uke Komune«). U tom periođu eralno vijeće Intermacionale pre-

Be ilo se u Ameriku, jer mu je zbog Dojačane reakcije dalji rad u Evropi

__bio nemoguć, a sama Internacionala Drivremeno še povukla sa pozornice,

jer je Marks smatrao da je neophod'mo u io vrijeme čuvati Internacionalu

_ Filistri, »konfuščiki« i razni avanturisti bili su naglo digli glave i zlu-

_ nado vikali kako se nisu ispunila

Marksova predviđamja! Ali im to ništa nije smetalo da pohitaju kako bi — i pored neuspjeha Komune — poraslu slavu Internacionale i snažni polet rađničkog pokreta iskoristili u svoje ciljeve.

'U to vrijeme, pored ostalog, bilo je meophodno: prvo, da se razobliče i

- dotuku prikriveni neprijatelji komu-

mizma i, drugo, još važnije, da se sO" cijalističkom. proletarijatu otvore no= ve perspektive i pokažu novi putevi dalje borbe. S tim ciljem nastali su } ovi članci

Još nisu bili pali posljednji borci ma barikađama Pariza, ti ljudi koji su — kako je Marks volio da kaže — »jurišali na nebo« kad se 10 maja 1871 god. pojavio članak: »Još jedanput gospodin PFogt«e Naime za vrijemo talijanskog rata Marks je u nje= mačkom listu »Das Volk« (»Narod«), Koji je izlazio u Londonu od maja do avgusta 1859 god., raskrinkavao teorije i priče o oslobodilačkom karakteru bonapartizma, kao što je razobličavao skriveni osvajački Smisao pruske politike i propagande o neutralnosti. Tom prilikom Marks je Ooštro Kkritikovao simoburžoaskog, dđemokratiu Karla PFogta (1817—1895), koji je tađa — po nalogu Napoleona

= .agitovao za neutralnost Nje-

mačke u fom ratu, koji ona treba da | maplati aneksijom na drugoj strani.

| Kad je Fogt odgovorio lažju i kleve-

_ tama, Marks je napisao knjigu: »Go-

_ suodim PFogt« (London, 1860) u kojoj

OTO IIOIOIIIIIIIIIIIIIIII]

Dušan Ristić: MARSEL PRUST

OLI III III III IOIIOOIIIOIIIOITITO

—9—

| u noć,

ee Čuo sam iza sebe neki šušanj; probijajući se kroz > '| grm I on je sisao grudvu

lje nailazio je Čeranić.

| Su nam se i onako poremaoetili, cem prema vrhu.

| nisam odgovorio, | _— Gde su naši? — pitao sam.

čine? — čuđio sam se,

kajte, sad ćemo đoćil...

a St a a

2, Dan \

Tek tađa sam razabrao da opet vrije iznad nas. Sa Crkvica, Ledenica, Grkavca i Cerovika pucali su mitraljezi na sve strane, Uzbunila se sva utvrđenja. U polukrugu upalilo se oko nas sve nebo i ispunilo zvezdama koje su napustile svoja mesta i jurile svodom. S Grkavca poslali su topovi nekoliko metaka

. snega. Opsovao je kad se otkačio od grma, video me | i pošao k meni. Obrađovao sam se što je naišao. :Š Išli smo neko vreme ćuteći jedan pored drugog nije više bilo potrebno da čuvamo rastojanje; redovi

— Još nas nisu osetili — rekao je i pokazao pal-

— Uh, što su se uzbunili! „.. — đođao je pošto

| __— Tu su! — Pokazao je desno, gđe su se videle neke prilike kako trče i padaju na zemlju. Zašto li to

Onda je iznad naših glava nešto zazvižđalo i za| praštalo među granama. Čeranić se bacio na zemlju. TI ja sam to učinio za njim, Razumeo sam — Talijani su rafalima prebirali šumu, Jesu li nas osetili? Ilj smo pi aNua bes. — Pucajte, pucajte! — siktao sam i ja || i pipao u džepu bombe, i BINI Čeranič se pođigao i — nestao, a s leva iznenadno Su se | puške odozgo, U mraku sam gotovo udario Oo-

— siktao je Čeranić i psovao, — Če-

___Ija sam opsovao, Do tada nisam ni mislio na one gore; bili su mi nekako ravnodušni, kao da sam se | peo uz brdo šetnje rađi. A sad je i mene počeo da

izbio Ilić, Zatim je naišao komesar 1 rekao mi da se držim više desno. — Blizu smo — dodao je. — Sad _ prestaje šuma, izbijamo na čistinu ,.,

ište Poslušao sam, pošao đesno i počeo propisno đa se | prebacujem. Mitraljez je ovde sve bešnje tukao, a čule

epoviča. On se smeškao usiljeno.

| — Pobiče nas naš mitraljez — rekao je i pokazao ua tami pozadi nas. — Dije pravo u vrh!

_ — Istina! — Bio je u pravu, ali nisam imac vre-

ga je raskrinkao kao lažnog prijatelja demokratije i oslobođenja naroda. Na osnovu mnogih indicija Marks je još tada tvrdio da je Fogta kupilo francusko carstvo. U fo vrijeme ovu fvrdnju Marks nije mogao dokumenfovati. Tek deset godina poslije bilo je i to moguće. U Tiljerijima je 1870 god. nađena lista bonapartističkih plaćenika, koju je zvanično objavila septembarska vlada.!) U listu je, pod slovom PF, stajalo: »Fogt — avgusta 1859 doznačeno mu... 40.000 franaka« O tome je Marks 12 IV 1871 pisao Kugelmanu, a Engels u svome članku? dokumentujući ranije tvrdnje Karla Marksa i amalizujući docniji Fogtov rad, definitivno ·'je žigosao Togta kao plaćenog bonapartističkog agenta. Kako je Fogt učinio izvjesna otkrića u prirodnim naukama, Engels svodi na pravu mjeru njegove zasluge i u toj oblasti. Tako je reljefno ocrtana slika Pogta ne samo kao lažnog republikanca i vulgarnoliberalnog bonapartiste već i kao problematičnog naučnika. Time je iEngels uspješno završio jednu diskusiju koja je Marksu 1859—1860 godine uzela veoma mnogo dragoocjenog vremena (Marksovo pismo Kugelmamu od 132

· XII 1862).

Jedan od mnajpomuklijih i najopasnijih neprijatelja komunizma unutar Internacionale bio je tada Mihail Aleksandrovič Bakumjin (1814—1876). On i njegovi sledbenici bili su anarhisti i ogorčeni neprijatelji marksizma. Svim sredstvima borili su se protiv Marksa i Gemeralnog vijeća Internaciomale., U pismu Kugelmanu, 17 februara 1870 godine, Marks naziva Bakunjina intrigantom, a u Dpismtu T', Bolteu, 29 novembra 1871 god., objašnjava prave pobude njegove alktivnosti: ... »krajem 1868 stupio je u Internacionalu Rus Bakunjin, s ciljem — piše Marks — đa u njenom okviru obrazuje jednu drugu internacionalu pođ svojim rukovodstvom, pod imenom »Alliamce de Ja Dćmocratie Socialiste« (Alijansa socijalističke demokratije). On — čovjek bez ikakvog teoriskog znanja — pretendovao je na to đa u tom posebnom organizmu Dpretstavlja naučnu propagandu Internacionale i da tu propagandu- učini specijalnim pozivom te druge imternacionale u okviru Internacionale«. Bakunjin i bakunjinisti sačinjavali su najveću i najopasniju od raznih grupa koje su se gurale naprijed koristeći slavu Internacimmale »u cilju zadovoljenja lične taštine ili ličnog častoljublja, ne shvatajući pri tome stvarni položaj Internacionale, ili ne vođeći o njemu računa. ...Intermmacionala se u jednoj svečanoj odluci odrekla svake odgovornosti za'rad bakunjinista, koji su sačinjavali centre tih nerazurnnih i prljavih elemenata«. (Engels: Karl Marks, 1878).

Jula mjeseca 1873 god. u Španiji je

izbio ustanak poslije abdikacije kra- ·

lja Amadea i proglašenja novog ustava od 3 jula, u čijoj izradi nisu učestvovali krajnji republikanci (intrazigenti), koji su digli ustanak u pro vincijama jer su smatrali da taj Uustav dovoljno ne komada Španiju na »nezavisne kamtone«. Akcije i držanje anarhista u tom ustamku — najjači uticaj imali su u Španiji — ponovo su potvrdile pravilnost odluke haškog kongresa (septemibar 1872) da se Bakunjin „isključi iz Internacionale, jer su bakunjisti pokazali svoju nedoraslost đogađajima pa su čak pravili i objektivno izdajstvo u tim U-

1) Poslije neuspjelog rata cara Napo!leona III protiv Pruske izbio je u Parizu ustanak. 4 septembra 187 pariski su radđdnici proglasili republiku koju je pozdrauila cijela Francuska. Ipak je poslije tog prevrata došla na vlast buržoaska Vlada, »Vlada narodne odbrane«, sastavljena od buržoaskih republikanaca i monarhista, protivnika Luja Napoleona,

smo gazili,

mena da se brinem dalje o tome, ugledao sam opet Ilića i Odalovića gde se pogureni, brzo i vešto, između grmlja i stena, probijaju napred i požurio za njima.

Talijani su pucali sve luđe. Ispremešano, bez reda i smisla, — kao da su hteli da ispucaju svu municiju pre no što mi stignemo, da ne bi nama pala u ruke. A znali su da dolazimo i osećali dasmo već blizu.

Da li su znali?

Čudno, umesto da mislim kako će nas za koji čas dočekati, upitao sam se u magnovenju, — kako li je njima? Znali smo koliko ih je i gde su, a oni — ni gde smo ni koliko nas ima. Nama je pred očima samo , ta tačka na vrhu, a pređ njima, zbijenim na uskom prostoru, tajanstveno, crno more mraka i daleka ostrvca njihovih utvrđenja s kojih ih raketama i svetlećim mecima očajno dozivaju. Mora da su osećali kako iz te tame nadire ka mjima bez šuma nešto nepoznato: što će se iznenadno, kao falas, sručiti na njih, i pokopati ih pod sobom...

Pao sam, podigao še, i viđeo kako se levo, nekoliko koraka ispred mene, nečujno, kao senke, kreću Ođalović i Ilić, jedan viši, drugi niži, Postiđeo sam se svojih misli i pošao za njima žurno, da ih stignem i poravnam se s njima.

Nije bilo teško stići ih, Peli smo se sad nekom čistinom, obraslom mekom travom. Visoko nad nama, kao zvezda na nebu, ali bliža, crvenija i veća od zvezde, videla se neka svetlost.

Ilić se obazro, viđeo me, klimnuo glavom kao da mi ođobrava, pričekao me, a onda krenuo opet istim ritmom .i elastičnim pokretom.

Pognuti toliko „da smo rukama gotovo doticali zemlju, išli smo ne razmišljajući pravo ka toj crvenoj tačeci. Video sam Stijepovića i još neke prilike kako se prikupljaju na kosini, koja sve više dobija kupast oblik. I vazduh kao da ije ovđe bio ređi i čišći. Osećao sam nekako da smo blizu vrha; čudo te nismo videli vatru iz puščanih cevi?..,.

Tada sam tek primetio da "Talijani više ne pucaju. Samo je još naš mitraljez umorno i retko kloparao pozađi nas, pa je i on zaćutao. Đavoli!... su rešili da se bore. i

Branili su živote!... čuli smo opet sopstveni đah i šuštanje trave kroz koju |Il nehotice smo zastali...

PNGELSOVIP.ČI UNCIE EĐUNARODNIM TEMAMA

stancima. Engels je 1873 godine u članku »Bakumjinisti na poslu« samo donekle detaljno opisao djela bakunjinističkih anarhista u tom ustamku »da bi savremenicima poslužila kao primjer koji opominje« (str. 20) kako sam kaže u prethodnoj napomeni za broširano izdanje svoga članka 1894. »Jednom rečju — završava Engels taj članak — bakunjinisti u Španiji dali su nam nenađmašiv primer za to kako se revolucija ne treba da pravi«, (str. 43), prethodno razobličivši »nitkovluke i šuplje fraziranje pomoću kojeg je proleterski pokret imao da bude stavljen u službu Muzbujalog častoljublja ' egojstičkih ciljeva neDE nepriznatih genmija«. (str. 2021). Članak povodom emigrantskog proglasa tridđesettrojice blankista pisan je prije svega da ukaže na neke pozitivne pojave u radđničkom pokretu

' koje su se nazirahe u tom blankističkom proglasu » Komunarima«. Marks

i Bngels dali su ranije kritiku blankizma. O Ogistu Blankiu (1805—1881) govorili su sa simpatijama, iako on nije imao »ni socijalističke teorije ni ođređenih praktičnih predloga za otstranjenje &ocijalnog zla« (str, 54). Ali Blanki je bio iskreni revolucionar, komunist utopist koji je zbog Svog revolucionarnog djelovanja odležao u francuskim zalvorima 36 godina. Smatrajući ga revolucionarom prošle generacije (str. 55) Engels ga je jasno razgraničavao od onih koji su htjeli da ga »nastave«. Tragikomično kod blankista Engels je vidio u tome što su oni još uvijek i po-

Janko ĐONOVIĆ

slije tolikog i takvog iskustva kakvo je dala Pariska komuna i poslije velikog razvitka teoretske socijalističke misli, zamišljali revoluciju kao prevrat koji vrši mala grupa revolucionera, jer su, u periođu kad je trebalo stvarati nacionalne političke partije socijalističkog proletarijata, s potcjenjivanjem gledali na organizovani masovni radnički pokret i, umjesto klasne partije, preporučivali stvaranje malih zavjereničkih grupa odvažnih i hrabrih ljudi za koje je potrebno naći novce i kupiti oružje da bi podigli ustanak. č

Ali taj proglas triđesettrojice blankističkih emigranata »Komunarima« 1874 god, bio je »prvi manifest u kome se, francuski radnici izjašnjavaju za sadašnji njemački komunizam« (str 61). A to je bio onaj vijesnik značajnog procesa koji je otpočeo u radničkom pokretu. Naime, njemački socijalistički radnici su tađa imali pravilnu fteoretsku osnovu i bilo je sudbinski važno za socijalistički pokret da je prihvate radnici i drugih zemalja, što je kasnije uslovilo nagli procvat tog pokreta i stvaranje II Internacionale. Vjesnik tog ideološkog procesa bio je pomenuti proglas iridesettrojice blankista i to francuskih radnika »onog pravca koji Francuze smatra za izabrani narod revolucije, a Pariz za revolucionarni Jerusalim« (str. 61).

Od velikog praktičnog i principijelnog značaja su bili, a ostali su i do danas, Engelsovi pogledi o konkretnim saveznicima revolucionarnog

POVRATAK

i daljina

edrina horizonta nad ostrvima, zatonima i dubinama

plavetnilo i nemir ostavlja u očima.

Zora tu raskoš svojih

boja upreda

i ne znaš je li more ili nebo plavlje

ili se jedno u drugom ogleda.

Delfini prate brodove

s dalekih pučina —

prate u burama i tišinama kćerci oca a majci sina.

Oni se propinju uz galebova krik iza brodova čežnjom ustremljenih

u rani jutarnji cik..

Za brodovima pjenušava brazda linja. Oči se ispunjaju pitominom obala kada se primaknu sa vodenih pustinja.

Nad horizontima puca ljetnja vedrina i katkad u pljuskovima svježi dašak pirne to u granju maslina šumi stara domovina.

Sana Lukić:

— 10 —

Mora da

Nastala je neobična tišina,

Aha! Sađ do-

lazi ono! — u desetini sekunde svega primetio sam

MOTIV SA JADRANA

— 11 —

da su drugovi s desna pali iza nekih stena, kao snažnim vetrom pokošeni, i u istom času čuo sam kako oko nas kao grudve zemlje nešto muklo udara o le. — Bombe! — u istom času sve se opet zaljuljalo, uskomešalo i 'pla... Pretekli su nas ... ... Bacali su naniže, dalje no što

— Lezi! ... — viknuo je neko. nulo.. nadili nas gadovi! smo mi mogli da bacimo.

Zatim ponovo!

1 ja sam ležao na zemlji. Podigao sam samo glavu i video kako je neko od naših skočio i poleteo natrag, nizastranu, ali se spleo i pao, — Eto ih, silaze! —

viknuo je i ostao tako ležeći,

Išao sam već napred, trčao dugačkim koracima prema crvenoj svetlosti, za Odalovićem i Ilićem. koji su bili dva koraka preda mnom — drugovi, desno, još su ležali iza stena. Kraj nas su proletele još neke bombe i eksplodirale daleko pozađi. Mašio sam se za svoju, video kako Odalović i Ilić, držeći puške za cevi, izmahuju i udaraju po nečem što je praštalo kao drvo. Spleo sam se — našao se iznenadno na ravni poleteo napred, ispustio bombu i raširio ruke da bih se dočekao. Ugledao sam pred sobom neku priliku koja je isto tako raširila ruke, — Talijana koji je poleteo ka meni, — osetio udar prsa o prsa, stegnuo ruke — bili smo se uhvatili u koštac i u sledećem času valjali se po zemlji i više balavili i ljubili no grizli, što smo pokušavali da urađimo.

Talijan je najzađ popustio — udario je, izgleda, temenom o stenu. Na ruci sam osetio krv — neko je

od nas bio ranjen.

zasuti bombama! grlo nosilo — Uzeli smo položaj! Napred! — vikali su borci trčeći.

— Pobjeda! Pobjeda! mene. — Pobjeda! i

Podigao sam glavu i. video napred neke prilike kako trče i nestaju u mraku. Odalović nog begunca bacio se na nj i oborio ga.

— Beže! Beže! ... — povikao je neko promuklo, kreštavim glasom. Izgleda da sam to ja bio — to su mi posle kazali, Pomislio sam: — sađ će nas naši

— Ne bacaj bombe! ... — vikmuo sam što me je Vod je, međutim, već izlazio na vrh... — Hur-ra! urlao je neko 10Dod Svitalo je! Kao kroz sivu koprenu videlo se kako

vrhom jure, ludo trčeći na sve strane, skačući neprirodno, velikim skokovima, nekakve tamne prilike.

BROJA —

(S:nemačkog preveli Z. Tkalec i M. Fran O društvenim

proletarijata, pogledi koje je izložio u članku o proglasu poljskih emigranata 1874 god. Mnogi revolucionarni đemokrafi i socijalisti smatrali su da taj pokret Poljaka za oslobođenje njihove zemlje ispod ruskog, ili bilo čijeg, gospodstva ima aristokratski karakter. Takve priče Engels je nazivao brbljarijama. Objektivni uslovi, tvrdio je on, čine da poljska emigra-– cija i njen pokret — i uprkos tome što je u njoj bilo mnogo ljudi koji su imali aristokratske prohtjeve — Ppostaju revolucionarni kao što je to bilo 1846 i 1863 god. »Godine 1871 — piše Engels — velika masa poljskih emigranata u Francuskoj stavila se na raspoloženje Komuni; zar je to bilo delo aristokrata? Zar to nije bio dokaz da su ti Poljaci stajali potpuno na visini modernog pokreta?« (str. 51). U vrijeme · kada se pojavio članak je imao naročiti značaj. Tada je socijalistički proletarijat, čisteći svoje redove, prolazeći kroz istoriski nužnu ideološku „diferencijaciju, „pribirao svoje snage za nove bojeve, pa je morao vidjeti i svoje ne samo socijalne već i političke saveznike u datoj

etapi borbe. Ako su prividno slabile ,

snage socijalizma zato što su Marks i Engels, uprkos teškim situacijama kroz koje je prolazio proletarijat, odlučno i beskompromisno vodili borbu protiv bakunjinizma, lasalijanistva pru donizma i sličnih, socijalizmu stranih struja, jačala je stvarmma snaga, jer je ona bila u čistoći i jedinstvu Ssocijalističkog proletarijata sposobnog da i druge povede u borbu u kojoj će on biti hegemon, osiguravajući tako jeđen od prvih uslova pobjede revolucije. Najprije 1875 god., a zatim 1894 god., u separatnom oftisku štampan je članak »O društvenim „odnosima u Rusiji«. Engels ga je pisao povodom napisa ruskog sitnoburžoaskog revolucionara Petra Nikitiča „Tkačova (1844—1885), koji se u emigraciji priključio blankistima, a koji je još 1875 god. gajio iluzije o komunističkoi budućnosti ruske seoske opštine. Naučnom analizom ruske stvarnosti Engels je otkrio bakunjinističke i narodnjačkoutopističke zablude Tkačova, Engels zaključuje za njega da se olako kao i Hercem prije njega, piše da »ruski seljaci kao rođeni komunisti stoje neizmjerno bliže socijalizmu i žive Osim toga neizmjerno bolje nego siromašni, od boga napušteni zapadnoevTropski proleteri ... preporod starog ekonomskog sveta trebalo je da ponikne ne iz borbi zapadnoevropskog proletarijata, nego iz najdublje unutrašnjosfti ruskog seljaka. Moj. napad — pisao je Engels 1894 godine u Dpo* menutom .pogovoru —. bio je uperen protiv tog detinjasiog shvatanja (str. 82).« Kritikujući ta shvatanja, Engels je naučno pokazao perspektive razvitka tadašnjeg ruskog društva što je istorija kasnije pokazala kao tačno.

Ovi članci nisu značajni samo po tome što osvetljavaju izvjesne ličnosti i pokrete iz prošlosti koji su za istoriju na neki način značajni, kao takovi članci će poslužiti istoričaru i sociologu, nego su značajni i zato što upotpunjuju sliku publicističkog i teoretskog rađa Priđriha Engelsa. Njihova vrijednosi ne iscrpljuje se ni time što i danas služe kao uzor jasno i lako, na polemičii način, pisanih članaka o vrlo složenim problemima u duhu materijalističkog shvatanja istorije i Marksove ekonomske teorije, — što služe kao primjer izvesne marksističke publicist!ke. Ali savremenom čitaocu, a prije svega čitaocu-borcu za pravednije i razumnije društvo, — a ne samo istoričaru, sociologu, ili publicisti ovi članci olakšavaju da pravilnije, egzaktnije opservira mnoga, a naročito međunarodna pitanja, koja postaju sve više značajna u razvitku savremenog društva. Jer u ovim članci-

izne-

mravinjaka.

je stigao jed-

odnosima u Rusiji«). Izdanje »Kulture«, Beograd, 1951) |

>»

ma Engels tretira probleme koji su i danas u centru pažnje međunarodne javnosti. Takav je, primjera radi, problem odnosa Rusa, Nijemaca 1 Poljaka, zatim problem izafeanih nacija« za socijalni i po\tižki preobražaj savremenog društva, itd,

Nije slučajno što je Enmels ove članke objavlo upravo u Njemačkoj i u listu »Volksstaat« (»Narodna država«) loji je izlazio u Lajpcigu. Poslije pobjedonosnog rata (1870—1871) nad rraremswom Bizmark je anektirao Blzas i Lotaringiju; južnonjemačke države priključile su se sjevernonjemačkog Savezu, — Njemačka je bila ujedinjena, proglašena za care vimu, a pruski kralj za njemačkog cara. Ali »Usred najluđeg pobjedničkog zanosa ostali su (Njemački socijalistički radnici, — N.S.) pribrani i zahtijevali pravičan mir s francuskom republikom i nikakve aneksije«, pa čak i opsadno stanje nije moglo njemačke radnike ućutkati, u tim zahtjevima. »Nikakva bojna slava, nikakvo brbljanje o »veličanstvenosti njemačke carevine« nije kod njih nailazilo na ·odziv; oslobođenje cjelokupnog evropskog proletarijata ostalo je njihov jedini ćilj«, pisao je Engelgs u predgovoru »Njemačkog seljačkog rata«. Njemačka je postala ono što je do tada bila Pirancuska — najjača baza socijalističkog radničkog pokreta. (Na izborima 1871 godine socijalistička partija dobila je 102.000 glasova, a već 1874 godine — 352.000 Da bi zaustavila nagli razvitak socijalističkog pokreta vlada je donijela zakon protiv socijalista), Ipak unutar njemačkog socijalističkog pokreta postojala je borba između dvije tendencije. »Narodna država«, u kojoj je Engels objavio ove članke, bila je Centralni organ njemačke socijaldemokratske radničke partije, — revolucionarnog krila u njemačkom radničkom pokretu. Zvali su ih još ajzenahovcima, po kongresu koji se održao u Ajzenahu augusta mjeseca 1869 godine na kome je i osnovana ta Partija na čelu sa Viljemom Libkneh= tom i Augustom Bebelom. U tom listu koji je izlazio od 1869 do 1876 godine Engels je objavio i niz drugih člana= ka, između ostalih i »Stanbeno pitanje« 1872—1873 godine. Zbog ugleda lista lasalijanci su pokušavali da ga pretvore u svoju tribinu, (Engels, pismo A. Bebelu, 20 jula 1873), ali nisu uspjeli. »Narodđna država« sa uspjehom borila se za marksističke poglede socijalističkog radničkog pokreta i organizovala radnike u borbi. Ona je odigrala značajnu ulogu i u borbi za ujedinjenje svih socijalističkih snaga Niemačke u jednu portiju. Saradnja Marksa. i Engelsa. u, tome listu, pa i pomenuti članci, bili su prilog toj

borbi, Nusret SEPEROVIĆ

eoe68.eoeooeooepee BP eV EMue eee. |eeOVe IOOIIIIIIIIIIIUIXI 5

DŽOZEF

Dutšan:Ristić? KONRAD

OLI III IIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIIII]

ć. S –– IEČiISWIiII Li —

— 12 —

Oe i e OURRUEI

Pramenovi magle 1 mraka, koji uzmiče pređ zorom kovitljaju se i provlače među njima..,.. )

— Hurra! Hurra! .., Pobjeda!

Našao sam pušku, koja mi je ispala dok smo se prevrfali, i gurao ispred sebe Talijana, držeći ga za jaku. Komesar odreda vodio je ioš dvojicu. Nošeni su neki sanđuci, zaplenjeni ranci, oružje... Vrilo je, krćtalo se u svim pravcima, kao na vrhu uzbunjenog

— Uh, gdđe nam pobjegoše! -—— kukao je neko seđeći, lupajući se u glavu, zbog Talijana koji su na drugoj strani glavice uspeli da se sruče u dolinu.

Zarobljenik je bio krupan i posrtao je. Mora da je bio ranjen. Ilić je iza nekog zaklona od pletera pokušavao da izvuče teški mitraljez. Do njegovih nogu a | 0 žar na kome su se grejali mitraljesci.

) „bua ona rumena svetlost; išli : da idljesko ara i smo' pravo na (a i na zemlji, VoJIca drugova držali da se ne bi ofkotrljao ni : Ranjen je u slabinu. jao 0 E | — Hurra! Hurra! ... Pobjeđa! — či ši viču izdaleka i dva fri mefka ČUO EO a Talijanima koji su pobegli.

. čudo da nas nisu pobili! previjao se Stijepović koga su

poletela su u noć, za

_ Vrh Glogovina držali smo svega dva dana — fukli su nas artiljerijom i morali smo se povući, robljenika poslali smo u logor u Konjsko, gde su pomrli od tičusa, Pokazalo se da je peti, onaj što se sa mnom rvao, bio oficir, ali ga nijeđan od vojnika nije hteo da oda. OtWkinuo je oficirske znake i pokvario teški mitraljez pre no što smo stigli; zaboravio je samo da baci pisma iz džepa — ili mu je bilo žao da se rastane s njima. Držao se drsko i izazovno kad smo mu skidali šinjel i cipele. Streljan je u Brezovom. Dolu; umro je kličući fašizmu. O

i Ukorena je patrola pored koje su se provukli Talijani, ispitivao se ko je pred vrhom počeo da beži, ali se ništa nije moglo pouzdano utvrditi. Od naših poginula su dva Bokelja. Stijepović je brzo prezdravio — i nastradao sleđeće godine u Bosni. e

Četiri za-

* * *

Lazar Marković iz Zalaza, koji mi je sve ovo ispričao, poginuo je pred kraj rata u Srbiji.