Književne novine

BROJ 4?

JUBI

»NAŠE SCENE«x«

Već je peta gođina olkako u Novom Sađu, kao organ Saveza kulturno-prosveinih društava Vojvodine, izlazi peinaestodnevni list »Naša 8cena«. I peta godina otkako taj list na neujednačenom nivou, ali uvek sadržinom živ i raznovrstan, raspravlja, pretežno, o pozorišnim pitanjima, dnevnim i načelnim, unoseći u to rašpravljanje kulturnu ambiciju za 6vestrano podizanje pozorišnog života u Vojvodini, ali, u isto vreme, ne Drenebregavajući, bar u izvesnoj meri, težnju da se vojvođanski pozorišni život ne posmatra izolovano od jugoslovenskih okvira. Obe te linije »Naše fcene« privlače i čitaoca izvan Vojvodine, Uređivana s ljubavlju i 'pažnjom usredsređenom na probleme, »Naša scena«, mada mala i po karakteru ipak više pokrajinska, na skroman način i u užem formatu zamenjuje još neostvareni pozorišni list srpski. .

Sad, o proslavi đevedđesetogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, »Naša scena« je (broj 81—82) okrenula svoj pogled u istoriju, da osvetli značaj novosadske po= zornice, tog, s Maticom srpskom zajedno, prvorazrednog faktora u nacionalnoj borbi vojvođanskih Srba pod Anustro~Ugarskom i da, još jedanput, opravdano ukaže na plodonosni doprinos rodoljubivih glumaca iz Novog Sada u trenucima uspostavljanja zagrebačkog i beogradskog profesionalnog pozorišta.

Članci objavljeni u jubilarnoj »Našoj aceni«, i oni koji sintetički tumače smisao i rezultate Srpskog narodnog pozorišta i oni koji konkretnim istoriskim pođacima potvrđuju punu vrednost sintetičkog suda, zaslužuju pažnju svakog našeg kulturnog čoveka, a pozorišnim ljudima govore koliko je hitno naučno organizovati i praktično ubrzati tempo proučavanja naše pozorišne prošlosti, koja, dobrim delom, kako to i ova »Naša scena« pokazuje, živi više u ličnim sećanjima i privatnim beleškama starije generacije nego u knjigama.

Na uvodnom mestu lista objavljen je članak Veljka Petrovića »Venac i priznanje slavljeniku«. Pod ovim svečano retorskim naslovom Veljko Pe'rović je nadahnufto ispisao dve kolone teksta koji po stilu sugestivno a po formulacijama bogato i sažeto utvrđuje bitne osobine starog novosadskog pozorišta i njegovo mesto u životu naroda. To je jedan od onih suđova koji, procenjujući istoriske vrednosti, i sami, odmah, postaju po= zitivna istoriska vrednost. Po opsegu mali članak Veljka Petrovića, uveren sam, ostaće najpouzdanija orijentacija svakom onom ko sutra, ili u dalja buduća. vremena „htedne da se uđube u pitanje kakvu je ulogu novosadsko pozorište odigralo u naciomalnom životu vojvođanskih Srba. Teško je iz toga članka, koji se nameće za citiranje, ma šta izdvojiti, jer je svaka reč duboko doživljena i talentom odličnog poznavaoca i pisca izmerena. Pa ipak, hoću, makar i s mnelagodnim osećanjem oštećenja uti&ka od integralnosti ovog članka, da citiram neke iskidđane rečenice na mestu gde Veljko Petrović evocira misiju glumaca u porobljenoj Vojvodini: »Nisu to bili obični histrioni, poznati likovi ciganije bez korena. U većini, izvanredna mešavina pokretna umetnika i, tako/jeći, kabinetskog odgovornog naroGog poslenika. Besumnje odgovornosti, bolje reći, sam odgovorni položaj, narodno poverenje i manđat, i pre svega narodna ljubav, izazivali su u njima sumu odlika: izdržljivost, ozbiljnost, stalno prisustvo duha... Zato je i bila čast za sve naše domaće i porodične krugove kad u njih uđu Vujićka, njena Milka, Ružić, Dobrinović i ostali. Nas, decu, preoblačili su u odelo »od Vrbice« i uparađivali na ulasku kađ bi se takva zvanica očekivala. Zaista u nji-

— BB. =

o. .— –– ––: a Tr — 1 —,

Milan ĐOKOVIĆ

hovoj nezakazanoj, nevidljivoj borbi sa tuđinskim školama, stranim i pogubnim uticajima na našu inteligen= ciju u prekosavskim krajevima, pobe= đivali su oni, skromni i mahom naivni naši duhovni junaci«,

Ti, naši stari vandrokaši s rodđoljubivim plamenom u srcu zaslužili su da, ovako, književnik velikog ugleda oživi uspomenu na njih, na njihovo nacionalno delo. Za glumce se često kaže da je njihova umetnost efemerna. Objektivno, ona to i jeste. Rodila se jedne večeri na daskama obasjanim svećama, nekad, ili elektrikom, danas, i iščezla zajedno sa svetlošću koja se ugasila s poslednjom izgovorenom rečju. A subjektivno nije tako. Za publiku koja ih gleda njihova umetnost, kad je prava i kad govori savremeniku ono što.nalazi odjeka u njemu, ona je i te kako trajna, jer ostaje da živi u sećanjima koja imaju pokretačku snagu. Odjek u gledaocu je najviša vrednost jedne pozorišne pretstave, jedne uloge. Ukoliko je taj odjek trajniji, utoliko je umetnost rođena na sceni veća. Veljko Petro-

· vić je u svojim reminiscencijama na

stare naše »duhovne junake« pokazao kako glumačka umetnost za svoga gledaoca ne mora da bude efemerna. Ako to nekad nije bila kao nosilac ideala jedne generacije, ona to ni danas ni sutra ne mora biti ako se ne odvoji od nemira i ideala svojih savremenika. U ovom broju »Naše scene« treba istaći i portret Dimitrija Ružića oživljen perom književnika Todora Manojlovića. Lik ovog romantičarskog glumca koji je »najsjajnije-svoje trijumfe slavio.., u velikim ftragičnim i karakternim rolama Ščkspira, osobito kao Otelo, kao Šajlok i kao kralj Lir, Todor Manojlović je osmatrao i slikao iz, rekao bih, trojakog aspekta: Ružićeva vremena, onakvog kakav je umetnik živeo u očima svojih savremenika, kakav je on bio u poređenju sa evropskom glumom svog vremena i kakav izgleda iz savremene perspektive. Taj postupak daje čitaocu objektivnu sliku velikog glumca »koji je nekađa jednim muladalačkim zanesenim i zanosnim romantičnim gestom čarobno pobudio, polrenuo, rasplamteo ono iz čega se rodilo naše Narodno pozorište«, a sam »postao još za života legendaran jer nije mogao, a nije ni hteo da uđe i stvarno, naime: i duhom i dušom u mođemo doba, u dvadesefi- vek, u kome je njegov romantični lik delovao već nekako anahronički«. Manojlović je poslednjih meseci u Letopisu Matice srpske objavio svoju studiju.o Peri Dobrinoviću., Ova njegova dva rađa, pisana s poletom i finom osetfljivošću za fanane vrednosti glumačke kreacije, govore da će, verovatno, naši glumci-stvaraoci u istaknutim Kkmjiževnim radnicima dobiti svoje tumače. Tako će, možda, i savremeni glumački lik, kao što je to počeo pesnik Milan Dedinac pre dve godine, biti fiksiran po onome delovanju koje on čini na savremenog gledaoća. Jer, mislim, to je, kad govorimo o glumcu i pozorištu, bitnopokazati njegovo dejstvo na savremenike, pošto ni jedna umetnost nije tako neraskidljivo vezana za trenutak u kojem je nastala kao glumačka, Posmatrana u Svetlosti svoga trenutka ona je najpotpunije i najobjektivnije ocenjena.

Dr Dimitrije Kirilović u ovom broju »Naše scene« objavio je zanimljiv članak pod naslovom »Tihomir Ostojić i Srpsko narodno pozorište«, Članak koji ne govori O neposrednom tvorcu pozorišne umetnosti, već o jednom spolinom faktoru koji može i treba na nju pozitivno da utiče, o kritičaru. Neke Ostojićeve misli koje navodi dr Kirilović i danas, posle skoro četrdeset i pedeset godina, zvuče kao

Bavremeni pogled na pozorište, Na primer: »Kao što našu politiku — veli Ostojić — ne možemo voditi po tuđim šablonima, nego koncepcija njena mora izniknuti iz potreba i prilika našega života, tako ne može ni repertoar našega pozorišta biti prosta kopija... On je, s jedne strane, izraz našeg shvatanja umetnosti, s druge, našeg pojimanja drušiva«. I dalje: »Pretstava jedne večeri treba da je umetničko delo koje svakim aktom, svakim pojedinim pokretom iđe na to da ideju pesnikovu izraženu u delu što izrazitije prikaže, kako bi utisak na gledaoca bio što čistiji, neposredniji, jači. Sve ono što taj uticaj ne potpomaže ili mu direktno smeta nema mesta na pretstavi«. Povodom ovoga rekao bih nešto što me Dpoodavno okupira. Mi, koji smo imali

i imamo idejno i estetski značajnu,

pozorišnu umetnost, zbog nepotstaknute pozorišne literature ostavljamo utisak sredine bez izgrađenih teoretskih stavova u toj umetnosti. Na na= šim pozorišnim ljudima je da te stavove, koji se u praktičnom rađu sve više ispoljavaju, teoretski počnu više da razrađuju, kao sredstvo naše interne borbe mišljenja i kao trajni podđatak o gledanju na pozorišnu umetnost. Bilo bi, čini mi se, vrlo korisno, kad je reč o tome, ne zaboraviti ni ono što su naši prethodnici ostavili, jako je zaostavština relativno mala, pa sastaviti jednu antologiju pozorišne misli od starijeg do današnjeg vremena i u njoj prikazati kako se ta misao razvijala, pokušati da se utvrđi kontinuitet onoga što je u njoj originalno naše, što je, najzad, pretvoreno u umetničku praksu, najviše delovalo kao faktor razvitka pozorišne umetnosti naše.

'U drugim člancima, ovde nepomenutim, dato je vrlo mnogo istoriskog materijala, koji, ovako obrađen, pruža nade da će rad na pozorišnoj istorlografiji uskoro početi da donosi znatnije rezultate ako se svestrano organizuje, ako mu i naše naučne ustanove i časopisi dađu više poleta, ako se pokrenu sve snage iz te oblasti,

Najzad, rekao bih da jubilarna »Naša scena« ima i jeđan krupan nedostatak.Ona je zamišljena i ostva= Tena, sva, od početka do kraja, u evociranju stare pozorišne umetnosti. Savremeno pozorište, a naročito pitanje njegove povezanosti sa tradicijama, njegovi rezultati, zatim, njegovi problemi i perspektive, iako se o njima u redovnim brojevima govori, mogli su ovde, i baš ovim povodom, uporedo sa evokacijama prošlosti, da budu razmotrehi. Ne sagledati tekovine pozorišne prošlosti i u onim njihovim elementima koji se danas osećaju kao prisutni deo žive snage savremenog pozorišta znači oduzeti im deo njihove prave vrednosti.

5 0 58,

| 'KNJIZEVNEINOVINE LARNI BROJ NOVOSADSKE

eve eee

Aron KOPLEND:

FILMSKA MUZIK

Milioni filmskih gleđalaca toliko su navikli na muzičku pratnju filmova da pet minuta po završetku pretstave ne mogu đa se sete da li je u filmu bilo muzike ili nije. Upitati ih da }i su ocenili partituru kao izuzetno uspelu ili nalaze da je adekvatna delu znači

izazivati kod njih kompleks manje ·

vrednosti, Ali već pri malo dužem razmišljanju ovakva pitanja se postavljaju: »Zar se istina ne sastoji u tome da mi kod gledanja filmova i n.e očekujemo da se muzika sluša? Zar se ne pretpostavlja da m:izika nesvosno deluje na naša čula, bez učešća naše pažnje onako kao što je to slučaj, na primer, na koncertima?«

Svaka ' diskusija o filmskoj muzici mora da raspravi ovaj problem: đa i: gledalac treba ili ne da sluša muziku filma? Ako je čovek muzičar problem ne postoji; manje-više je sigurno da on muziku čuje. Često mi se događalo da mi slaba muzika pokvari utisak dobroga filma, Svako ko ima sličDR iskustava nesumnjivo je muziknan, Ali gledalac je taj koji želi đa zna da li nešto gubi za ono vreme dok je sav obuzet dramskom radnjom tako Ja muzičku pratnju ne primećuje Odgovor će zavisiti od stupnja opšte muzičke prijemljivosti gledaoca. Zavisiće od mere do koje je gledalac audifivan u svojoj percepciji, koliko će zadovoljstva dobiti od dejstva muzičke pratnje kao nerazlučivog dela složenog utiska koji film proizvodi. Pošto su gledaoci filmova bez ikakve sumnje muzikalni do izvesnog stepena treba ih u izvesnom smislu potsticati na to da ne zanemaruju filmsku muziku. naprotiv, nađdam se da ću ih ubediti u to da slušajući tu muziku oni istovremeno bogate i svoje muzičko i s7oje filmsko iskustvo.

Pilmska muzika je nova muzička oblast, Danas je to već nov oblik dramske muzike — srodan operi, baletu, scemskoj muzici — a određeno diferenciran od simfoniske i kamerne muzike. Kao nova forma on pruža neispitane mogućnosti.

Najviše se zamera filmskoj muzici koja se danas piše da je suviše rukovođena konvencijama jzraslim začuđujućom brzinom u najskorijoj prošlosti. Ali pri tome nema razloga da ozbiljan kompozitor, radeći sa inteligentnim režiserom na filmu ozbiljnih umetničkih pretenzija, ne pristane da se njegova filmska muzika ceni istim merilima koja se primenjuju i pri ocenjivanju njegove koncertne muzike. Nesumnjivo da to i želi engleski kompozitor Vilijam Tarner Volton (Villiam Turner Walton) u filmu »Henri V«, ruski kompozitor Sergije Proko{f-

Ismet Mujezinović: CRTBŽ

MI

jev u »Aleksandru Nevskom« ili amerikanski kompozitor Virdžil Tomson (Virgil Thomson) u filmu »Priča iz Luizjane«, Oni nisu bili prinuđeni da žrtvuju kvalitet svoje muzike zato što su pisali za široku masu filmskih gledalaca. Kroz izvesno vreme termin »filmska muzika« jasno će označavati specifični muzički žanr i neće kao što je danas slučaj, imati i izvesno potcenjujuće značenje.

Kada je dobro zamišljena muzička ~.

partitura može van svake diskusije dati priličnu pomoć filmu. To se može dokazati i na eksperimentalan način, pokazujući gledaocima jednu uzbudljivu scenu bez muzike, a zatim ponovno sa muzikom. Ovde sam ukratko naveo nekoliko načina na koje muzika pomaže platnu.

Ona stvara ubedljiviju atmosferu vremena i prostora, Ovome ne poklanjaju dovoljnu pažnju svi kompozitori koji rade za film. Suviše je česti slučaj da je njihova. muzika »uopštena«: ide i uz gotsku dramu iz trinaestog veka, kao i uz modernu. Simfoniska potka kraja devetnaestog veka najčešća je i dominantna faktura te muzike.

Ona podvlači psihološke utančanosti — neizgovorene misli ličnosti ili nevidljive ali implicitne elemente jedne dramske situacije, Muzika može da dejstvuje na osećanja gledalaca na taj način što će nekiput kontrapunktirati vidljivu sliku zvučnom suprotnog karaktera. Ovo nije tako tanano kao što zvuči. Dobro postavljen disonantan akord može da trenutno ohladi gledalište usred sentimentalne scene, ili sračunat pasaž duvača može da pretvori ono što je izgledalo kao svečan trenutak — u smeh, |

Ona može da deluje kao neutralna pozadina koja dopunjuje. To je zaista ona muzika koja ne treba dđa se »čuje« muzika koja pomaže popunjujući prazna mesta između pauza u dijalogu. To je za filmskog kompozitora najnezahvalniji zađatak.

Ona stvara utisak povezanosti. Niko bolje od filmskog montažera ne zna kako je muzika od koristi za povezivanje jednog vizuelnog izraza koji je po samoj svojoj prirodi u stalnoj opasnosti da se raspline. To se najbolje, primećuje u montažnim sekvencama gde ujedinjujuća muzička misao spasava od haotičnog dejstva i najrazličitije i najkraće montirane slike,

Ona podvlači Rkompozicionu zaokrugljenost scena i daje potreban utisak početaka i završetaka. Prvi primer koji pada čoveku na pamet jeste da bi se bez muzike feško dalo osećanje završetka filma,

Zi z=iiilllijiti

Pri tome nismo spomenuli bežbroj ne primere muzike koja je iz života, neposredno preneta na film: vojne bande koje sviraju izvan slike, muzika za igru »ringišpili«, cirkuske i kafanske muzike, suseđova ćerka koja. vežba klavir, i tako dalje. Sve to, |

mnogo drugog, prividno u filmu zbog

naturalističkih ciljeva služi ustvani

đa se tanano variMa zvučna interesant- –

nost }onske linije.

- 1, SLO Laik obično zamišlja da je najteži.

deo posla prilikom komponovanja za

film podesiti sinhronost muzike

radnje.

Da li ova potreba sputava ·

kompozitora? Odgovor je, ne, iz dva ·

razloga: khomponovati muziku 7 pratnju za određenu radnju više je. pomoć nego prepreka za kompozitora koji ima scenske mašte, pošto sama

kao.

i i -

u

radnja potstiče muzičku inspiraciju, dok u pisanju apsolutne muzike ovaj —

vizuelni potstrek ne postoji. Drugo, podesiti vremenski muziku stvar je

neznatne teškoće ako je već osnovno.

u partituri dato.. .

Za kompozitora koncertne muzike koji pređe na stvaranje filmske muzike nesumnjivo postoje izvesne prepreke. Na primer, melođiska invencija može da deluje potpuno negativ" no u izvesnim filmskim situacijama u tome smislu da odvlači pažnju ođ glavne radnje. Čak i muzička fraza u koncertnom stilu ,gđe se normalno

podvlači nezavisnost odvojenih kon- ~

trapunktskih linija može da razbije potrebno jeđinstvo filmskog utiska. U orkestraciji ima puno suptilnosti boje — diferenciranja koje se u koncertnoj dvorani slušaju rađi svoje nezavisne izrazitosti — koje će se pot pumo izgubiti na zvučnoj traci.

Kao naknađu za sve gubitke kompozitoru stoje na raspoloženju izvesne mogućnosti koje se ne mogu postići u koncertnim dvoranama. Snimajući jedan odlomak »Naslednice« (režiser Vajler) na primer, bio sam u mogućnosti da snimim jedan preko drugog dva orkestra. Oba orkestra su najpre snimljeni svirajući istu muziku. Sastav jednog orkestra bio je normalan, dok su u sastavu drugog orkestra bili isključivo gudači, Docnije sam na novoj pantljici snimio istovremeno oba ranija snimka fako da sam mestimično poštigao vanrednu izražajnost OTkestarske boje, Bernar Herman, jedan od najinvenfivnijih amerikanskih film skih kompozitora upotrebio je osam čelista — nešto što se nikad nije radilo u koncertnoj dvorani — da bi dočarao zimsku vožnju saonica,

Neobični efekti se mogu postići prefapanjem jedne muzike u drugu, U »Crvenom poniju« film koji je ađdab-

tiran po priči Džona Stenbeka imao

sam prilike da koristim ovu mogućnost filma. Kađa mali dečko zamišlja umesto belih, pilića bele cirkuske konje, slika je našla svoj muzički adekvatan izraz u pretapanju simfoniske muzike u cirkusku muziku.

Pretpostavimo da je muzička partitura završena i spremna za snimanje. Većina kompozitora tada rado poziva 8voje prijatelje na snimanje važnijih odlomaka. Razlog za ovo leži a tome što nema verovatnoće da će i Ronipozitor a i njegovi prijatelji imali ikada prilike da čuju ovu muziku izvedenu u koncerinom stilu. Kađ se Dpostavi uz sliku većina dinamičnih vredđnosti biće izmenjena, Tako mora biti inače bi se dobio efekat koncerta za vreme prikazivanja filma, To snimanje dinamičkih vrednosti izaziva gubitak izvesnih tananosti senčenja kao i bogatstva dubokih inmstrumenata. dozvoljavaju đa njegova muzika na filmu postigne svoju punu vrednost,

(Nastavak na osmoj &trami) .

— 8 —

Obzirom na ove neđostatke koji ne

______ ___ ____' ___ _______ __ ——

— Nema više bombi! — rekao mi je Marko da bi 8&e opravdao što se i on nije javio,

Komandant je ustao i odredio patrole koje će poći u zasedu. Podigli su se svi i počelo se izlaziti. Napolju, na vratima, dali su mi dve bombe; jednu laku, izbrazdanu, drugu okruglu i glatku kao jaje. Strpao sam ih u džepove šinjela. |

Bila je karamučina — mrkla noć, i ništa se nije moglo videti. Čuli su se tihi glasovi, muklo dozivanje i zveckanje oružja. Iz daleka, od Zvečave, lajali su psi. Glogovine mora da su bile negđe desno ispod nas. Od njih se ništa nije razabiralo. Kako ćemo ih naći u ovoj pomrčini?

Patrole „gu se odvojile i pošle — odlazeći varđale gu u mraku. Oči su nam se opet navikavale na tminu i još dok smo stojali poznao sam ispred sebe Ilića. Pušku je prebacio preko leđa, da bi mu ruke bile slobodne, kapu je nakrivio i zaturio na teme. Pred njim je neki Odalović, krupan, visok Krivošijanin. Pozadi je Stijepović, a iza njega plećat ribar iz Bijele koji se, kao momar, klati u hodu. Dalje nisam mo= gao videti.

— Drže se zajedno, prijatelji i meštani, ... ako bi ko bio ranjen ... — palo mi je na um. Setio sani se da sam od skoro u određu i nikog bližeg ovđe

nemam.

Išli smo u lancu i tiho klizili kroz noć. Tle je postajalo mekše, a svi Smo imali opanke gumaše koji se i ne čuju u hodu. Bilo je sveže i gotovo prijatno, noć tiha; mirisalo je na vlažnu zemlju na kojoj gnjije lišće Talijani su se ućutali na Crkvicama i izgleda Dos ali — nigđe se nije viđeo ni zrak svetlosti, Preda tihi se samo pojavljivala i uranjala u noć prilika

Tlićeva. ; ! | — šanuo je ozad Stijepović, Trg-

— Čuvaj vezu! i nuo sam se od njegovog glasa, koji me je iznenadno

zaškakljao po uvu. x ;

Ne znam koliko smo tako išli; činilo mi . PON ugo. Da nismo pošli pogrešnim pravcem i za uta O aekini? Mogli smo lako otići đesno i izbiti na Greben iznađ Risna Ako bi nas tu zatekla PI

Pošto su i drugi ćutali i ja sam se dao u mis i pazio samo da ne izgubim Ilića pred aobom Nanpipao sam zavoj i premeslio sa U spoljnji džep, da mi bude pri ruci ako zatreba. Uoslalom, svejedno je; ranjenim ima naalo leka — u odredu nema nijednog

lekara. Sad idemo svi zajedno, a ko zna kako ćemo se vraćafi...

Sabili smo se i zastali, Stojali smo neko vreme ćuteći. „Zaštilnice i patrola s mitraljezom već su odavno morali biti na svojim mestima. Nebo je počelo da bledi — pomislio sam da će zora. Javio se međutim mesec. Trebalo bi da zađe kad budemo prilazili vrhu. |

— Šta čekamo? — pitao je neko pozadi. Nije više bio Stijepović, koji je, izgleda, zaostao.

Dva Krivošijanina seli su pored jedmog panja. I napred, koliko se moglo videti, poseđali su po dvoje, po iroje. Seo sam i ja. Zemlja je bila meka i vlažna; Jepila se za ruke. Ponegđe su se još belele krpe ojužnelog snega. i

Ilić i Odalović sastavili su glave, zapalili cigaretu i krijući dlanom plamen naizmenično pušili.

·— Nebi trebalo! — šanuo mi je onaj pozađi. Vidi se plamen noću.

Slegnuo sam ramenima. Nisam ništa hteo da im govorim, Suvišne primedbe u takvim prilikama otkrivaju nemir.

— Kao da smo zalutali? — nastavljao je onaj da pita. — Sad traže put! )

— Možda! — pomislio sam, ali ništa nisam rekao.

Napred su se dizali bez reči i odmah kretali dalje, ređajući se jedni za drugim u kolonu,

Na mesečini razaznavala se pomalo staza kojom smo išli, Patuljasti hrastovi i kleke, bele pege neistopljenog snega, tamna vlažna zemlja, posuta stenama. Otkako je mesec. izišao činilo mi se kao da smo išli manje tiho, Ponovo smo zastali. Iza mene je opet bio Stijepović. Duž kolone, idući prema začelju, prošao je žurno vodnik Jelovdoljanskog vođa. — Šta je ... šla se desilo! — Čuo sam kako ga usput zapitkuju Odmahnuo je rukom i otrčao dalje.

Stigli smo na kraj prevoja, pod samu glavicu. Odatle je trebalo da počne uspon. Čekalo se da je prednji opašu, pa da svi u isto vreme krenemo ka vrhu. Mesec je opet zašao za oblake. Zagrejani hodom, dahćući, licem okremuti ka tamnoj nejasnoj masi brda, koje se pred nama isprečilo, — stojali smo u mraku u streljačkom stroju, kao hajkači pred hajku ili trkači pre no što će otpočeti trka, ;

Odalović se sagnuo ; prilezao opute na opancima. Ilić, do njega stojao je raškoračen, opirući se obim nogama o zemlju i lako se ljuljao u mestu, Stijepović

je nešto baratao oko puške, dva ribara iz Bijele dogovarali su se tiho, u zaklonu iza jedne bukve.

Čekalo se. Nije bilo komande da se krene, Zapetost nerava trajala je i suviše da bi mogla da se podnese. Ilić je prvo čučnuo, pa zatim legao na zemlju. Ja sam seo između Stijepovića i Bokelja. Talijani na Glogovima ćutali su mimo običaja. Da nisu što saznali, pritajili se i pripremili da nas dočekaju.

Iznenadno se čuo neki usamljen prasak, ali podalje, sa Crkvica; u vazduhu je eksplodirala raketa i polako počela da se spušta, osvetljavajući zelenkastom svetlošću stenovite, izrovašene Donje Krivošije, koje su za čas dobile izgled predela na mesecu. Mi smo se i nesvesno primirili, pripili uz zemlju, iako smo bili u šumi gde nas nisu mogli videti, Tri puške oglasile su se &# položaja dznad nas.

— Počinje! — Osetio sam kako mi je krv življe zastrujala kroz žile i srce počelo da udara, ali se sve na tome svršilo i opet je nastala tišina. Jesu li naši već opasali brdo? Šta se čeka?... Šta rade oni s mitraljezom? ... Što ne otvaraju vatru?

Dao sam opet slobodu mislima da bih umirio nerve. Setio sam se kako sam pre rata s devojkom išao tako uz neku glavicu po visokoj nekošenoj travi, punoj rose koja nam je kupala noge kao da smo gazili kroz reku. Semenke i listovi planinskog cveća lepili su nam se za cipele. Išli smo, razilazili se da bismo obišli grmove {i opet se hvatali za ruke, a pred nama se od obline glavice nije video vrh već. samo modro stakleno nebo nad njime.

I ostali &u se, izgleda, dali u svoje misli | uspomene. Bokelji, po rečima koje sam mogao čuti, govorili su nešto o ribarenju. Stijepović, koji se osamio, dopuzio je do mene — imao je potrebu da s mekim porazgovara.

— Kako si .., jesi li ožednio? — pitao me je uvođa rađi, a zatim — Je li, imaš li ti koga kod kuđe?

Odgovarao sam mu. Iznad njegovih Jeđa video sam kako se Odalović i Ilić naglo podižu, Ilić gleda na našu stranu i maše rukom.

— Drži se bliže meni! — rekao je Stijepović, rastajući ee preko volje, dok sam ja žurmo zauzimao svoje mesto, između njega i Ilića, Ovaj je već išao napred i davao mi znak da ga pratim na istoj uda–ljenosti. Peli smo se pravo uz brdo, na rastojanju od petnaestak koraka, izbegavajući svaki šum, zaobilazeći bukve i grmove,

Našao sam se ma m

Desno, pozadi nas, blesnule su nekolike svetlosti i zapraštali mitraljeski meci — to se naša trojka javljala sa stene. Na vreme, u pravom času.

— Sad zaista počinje! ... Sad će se zakuvati! TIlićevo lice, kladio bih se, smejalo se u mraku ođ uva do uva. Rađovao se. Sve je išlo po planu, kao, mašina, ispunjavalo nas pouzdanjem i sigurnošću. I ja sam se nasmejao. Požurili smo, polegli uz breg. \ Prošlo je valjda i đesetak minuta dok su Talijani odgovorili na vatru. Iznenadili smo ih. Sad je sigurno uzbuna i gužva u logoru. Oficiri, koji su spavali, dižu. se i sumanito jure na položaje, Straže su, dotle, po- |_ čele već da isturaju puške i onda je prolajao jedan, pa drugi mitraljez, učestano i bez mere, i u času sve | se zakuvalo te od buke nismo mogli razaznati ni, oruđa iz kojih su pucali. Iznad naših glava leteli su i ukrštali se usijani.}. meci, ostavljajući svetao trag za sobom. Mesec je opet | izvirio ispod oblaka; pogledao sšam levo i desno: naši} su ćuteći išli napred — crne, pognute prilike, koje |_ su, kao taman plamen, proždirale brdo pred sobom.. Bilo je teško peti se, U prvi mah smo poleteli suviše brzo, kao da je vrh tu, odmah pred nama. Nestalo nam je daha, zamornili smo &#e; srce mi je uda- |ralo kao brence velikog zvona i htelo da probije grudi. Naišli smo na neko gušće grmlje šumovine. i kleka, morali ga obići, razdvojili se, etili i pocepali lanac. Video sam gde su Ođalović i Ilić jednom čistinom naglo izbili napred i požurio za njima. Bokelji su zaostali, zapleli se u šiprag. Naišao sam ondi i ja na stenu i, penjući 8e.oprezno,.da ne otisneni ne kamen, izgubio Odalovića i Ilića iz viđa. U to je i mesec opet zašao, zaćutali su mitraljezi & obe strane. | proplanku sam, u tišini. ||

Požurio sam napred, trčao čas levo, čas desno,

ne bih li na koga naišao. Mogao me ovđe dohvati metak pa da to niko i ne primeti; da je palo neko novo naređenje ne bih ga čuo, Nekoliko puta spleo sam se o neke žile i kamenje, raskrvanio i uzeo da sišem ranicu. Pokušao sam da otkopčam koporan, | koji me je stegao pod grlom; nisam uspevao a nisam | imao vremena da se ustavim. Mag]ilo mi se pred očim.

i znoj slivao niz leđa. Naišao sam na neku jamu u | kojoj je bilo snega, uzeo punu šaku i počeo 'ga" gutam — morao sam zastati đa se odmorim; mogao dalje. šao k sebi.

ga'|-

Istrljao sam lice snegom i op