Književne novine

PORTRET

PORVVPODUIUIOLEILI ILI IILIIIIIIIIIOIIIIIIII III LIL Id da bibbkaabOd

Dušan. Vlajić:

(Nastavak sa treće strame) misteriji? Je li to rešavanje tajne pesnika i poezije, što bi se kao verovatno moglo zaključiti po poslednjim napisanim rečima u ovoj drami? Ali one su samo napisane, ali ih niko ne izgovara. Gledalac čak ne može ni da sa-

zna đa je ovo pitanje postavljeno. Šo ·

ga daje, na kraju drame, u zagradi,

| kao neko dopunsko objašnjenje, više za

šebe no za druge: »(Grle se. No ne zna ju tajnu pesnikova srca.)« Ovo bi imalo biti kao neko piščevo uputstvo za poslednju radnju u ovoj drami, ali koje se u čin nikako pretvoriti ne može. I tako iu »fajnu pesnikova srca« niko ne saznaje, niti je ma po čema iz kazivanja u ovoj drami može i samo na» slutiti. Umesto toga, gledalac izlazi iz pozorišta sa jednim osećanjem za Dpesnika koje je mikstura od simpatičnoga i od smešnoga,

U tim granicama sve je jedna velika mikstura u ovoj drami. Svi likovi su u njoj istovremeno i simpatični i smešni, i pomalo dobri i pomalo rđavi, i pomalo normalni, a poviše ne. Jer su u krajnjoj liniji svi više ili manje šamo fikcije, I svi navijeni da paradoksalno dejstvuju. Jaki čovek, pastor, koga nam pisac u početku prikazuje kao čoveka :od pouzdane volje i koji zna šta hoće, a što hoće i može, na kraju se pokazuje kao najjadniji slabić. Mizerni slabić, pesnik, koga nam pisac u početku daje kao potpuno amorfnu ljudsku masu, na kraju se pretvara u junaka. Najlirskiji lik, u početku, Kandida, uslvari se pokaže kao oličenje ženskog racionalizma, prisebnosti, promišljenosti, računjanja i praktičnosti. Od žene rođene da bude petrarkistička ljubavnica, ona postaje jedna vrlo mudra i nezbunljiva domaćica, i sa tim u-– tiskom, koji ustvari i nije tačan, gledalac neizbežno iz pozorišta izlazi. Naj mesimpatičniji lik u početku, industrijalac Berdžes, ustvari osvaja simpatije publike i najživotnije, dakle, najmanje kao fikcija deluje. Komična u piščevoj volji, sekretarica Prosi, koja treba da buđe oličenje smešne nespretnosti u ljubavi, nasuprot pesniku Marčbenksu, koji pronosi tragičnu ljubavnu nespretnost, ustvari mnogo šživotnije, pa zato i dirljivije deluje u svojim nespretnim ljubavnim priznamjima od bunovno poetski štimovanih pesnikovih deklaracija. I tako dalja, ne samo kroz likove, nego i kroz situacije, ovaj sadržaj sve više, idući od početka kraju, postaje paradoks. I u tome i jeste velika. majstorija Bernarđa Šoa. On likove postavi kao fikcije, a fikcije zatim kombinuje u paradokse, i sve to tako prirodno oboji, da drama doista može da se pričini životnojstinitom. Ali ta prividna životna istinitost je ustvari ona opasna zamka u koju vrlo lako mogu da zapadnu i reditelj : glumac, a preko njih i gledalac. Jer se

/ Š ||

, - h_ > r J aevasvaAsWeWya0yWyaevyeaayVaVaayyNaaueBNBVaeOVePaBuePVUPPOOPPBOaPPeePeeaVObNaVe e eP Pao ee eU0 SAID

| od fikcija ne može đa napravi životna

istina, Ovđe fikcije služe drugome sme ru, one su sredstvo da se pisac preko njih sam kaže, da kroz njihovu reč i čin pronese svoju misao i svoju nameru, koje i jesu glavna vrednost u nje'govocj drami, i koje izvrćući stvari ukazuju ištinu sa naličja stvarnosti. I zato je i vrlo opasno dopustiti da gledalac primi za lik ono što bi imao sagledati kao naličje. I meni se čini da se u ovom slučaju reditelj — Tomislav Tanhofer — pomalo i sam zapleo u šoovsku zamku. Sami Šo je negde rekao

_ da »izmišlja likove« i da ih stavlja u

»izmišljene životne situacije«. Reditelj je znao za to njegovo priznanje, ali ga nije dovoljno uvažio. Njega je pomalo prevarila prividna životna istinitost ove drame, pa je učinio izvanredno veliki, i sa uspehom, napor da je što istinitijom i oživi na sceni, U tom pogledu on je doista postigao zavidan rezultat: ako bi se njegov uspeh imao meriti merilom ostvarenog realizma na sceni, ja bih ovaj posao ubrojao u najbolja postignuća u ovome smislu. Ali ja baš tom sumom realizma sam Šo u neku ruku obesnažen. Umesto da gledalac oseti da se Šo potsmeva svima, počevši ođ sebe samoga, pa do njega, gledaoca, i đa je sve ovo, u krajnjoj ilniji, jedna velika, ali gorka šega, on će ostati još više zbunjen tim unutrašnjim sukobom istinitog prikazivanja izmišljenih stvari, Čini mi se da bi bilo nužno sve fo obojiti jednim diskretnim tonom onog šegačenja kojim se Šo indiskretno služi. U tom slučaju dobilo bi se i u tempu, koji bi morao biti življi da je i sve postavljeno varničavije, A izbegao bi se i onaj pad u rib-· mu zbivanja na kraju drame, koji je, međutim, ovako, bio neizbežan.

I glumačka igra je, razume se, moDrala da dobije isto obeležje: bila je Vrlo uspelo realistična u smislu dokazivanja životne sadržine koju ova drama nema, a nedovoljno realistična u otkrivanju baš toga fakta da drama nije isečak iz života, već samo jedan njegov privid, koji kroz izobličenja treba da sugerira neke istine o životu. Bernard Šo se, na neki način, igra u toj drami, I tu njegovu »igru« glumačka igra morala je na umereni način da obelođani, a đa ne demantuje i ono Što je u njoj, posredno, ipak istinito kao život. |

I zato mi se čini đa bi bilo izlišno zadržavati se na svakome od pojzdinačnih glumačkih ostvarenja. Sva su ona bila na zavidnoj realističnoji vi sini, a sva ipak u izvesnom smislu i realistično nepotpuna. I baš zato su najadekvatnije delovali oni glumci koji su i imali da ostvare najma-– nje fiktivne likove. Ovde pre svega mislim na Ivicu Tanhofer, koja je dala živo i inventivno lik sekretarice Prosi, a mislio bih i na Milana Ajvaza, da lik Bardžesa, uz izvesne momente, nije garnirao i nizom glumačžčkih trikova koji ne mirišu dobro sa velike i ozbiljne scene. — Od likova-fikcija najbolje je bio naslučen kao fikcija i u tom stilu i hajpotpunije dat pesnik i fantast Moerčbenis, kome se, čini mi se, Stevo Žigon izvrsno umeo da prilagođi, — Marija Crnobori i Mata Milošević, majstorski ubedljivi za neubedljivu životnu sadržinu svojih likova, Kandide i pastora Morela, nadjačali su Šoa, ali samim tim nisu mu i pravedno poslu žili, jer su isuviše oživeli što on sasvim živim i nije zamislio.

Jedan Šo na našim scenama uvek je ozbiljan pozorišni događaj, Ovoga puta, na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, on je i zaviđan rezultat. Jer Šo se ne može, ili»vrlo feško, rekao bih izuzetno može besprekorno dati. Ako se, u ovom slučaju, noke kritike i mogu učiniti, one su na pr= vi pogled pomalo čak i paradoksalne. Ovde je greška u preterano ostva. renoj vrlini. Sa manje realizma, ovaj Šo bi bio vernije, dakle i realističnije dat. Ali, kad je u pitanju Šo, cn, kroz svoje paradokse, vrlo lako dovodi i druge u paradokse.

Milan BOGDANOVIĆ

seeeseevansevesoeno.999eBe9BPeBo99 eee eee Gee BeBe eee nau Dova eee eo ove. oo vee veeo eo ooo e eve e Beo ePe Bee Be eee eegee BBB 998 696 e.

STRANA 4

'k.k 0 i } ji ii

KINJIŽEVNETNOVINE

grvkeveneepstehaenepenkyatetsajayisvayakedeyayaakovedsevyy Rac yuyadatosode

astseeeyeveceosevoeveeee 999

' Mirko VUJAČIĆ

OB R A IN

Tli raste trava u proljeće ili proljeće u travi tek sve raste, samo raste. Kad je sunce stopli, i ona. zamiriše — ja volim da se pružim po njoj, da je mirišem i da posmatram kako še kroz nju lako, graciozno prodjevaju kukci, a leptirovi sipaju prašnike s cvijeta na cvijet. |

Nedavno po kišovini seljak je natjerao kola i točkovi su upali do osovina, ostali su crni tragovi i

| ukopane slomljene travke, ali opet ništa — trava je . zaravnila kolovoze i već se tragovi ne poznaju. I

volovska glomazna kopita utjerala su korjenje u zemlju, ali trava je opet narasla i ne poznaje se da je nekada bila. ranjena. Ja volim te uporme zelene drugarice, te rukoveti, te travke što se jedna oko druge pletu i, izgleda, rasubu zajednižki bez zavisti i smetnje.

I volim da tražim djetelinu sa četiri lista. Kako mi” je draga zabava kad tražim to malo, zeleno rijetko

biće.

Neka raste trava, neka mirišu tučnici, ja to volim. Ali otkuda u sjenkama njenih zelenih rukoveti, u mirisnim, mekim i nježnim sjenkama — otkuda vidim neprežaljeni lik žene.

O luda lugo moja, ja u toj travi vidim lik davno umrle žene. Pa ko je sada ta trava? Zar su to njene povije, oči. grudi njene i kose, mora da su i kose? Znači prošla je ta žena: ona je umrla i to ko zna koliko vjekova unazad. Možda one iste godine kad su se Sloveni spustili niz obale Dunava, možda onda kada su siroti Samuilovi jednooki mučenici Uumirali po Makedoniji tugujući za svojim carem, ili onih dana kada su se gavranovi s Kosova vratili noseći iznad Srbije ruku Damjanovu i oglašujući crnim lepetom krila i strašnim grakom da su sve srpske ruke oko Gazimestana ostale mrtve. Po travi zaista imaju nekakve tamne pjege: može li biti da su se po njoj okamenile sjenke krila kosovskih galova? Možda je jedna od onih iz seobe ČarnoJevića i taman što je dospjela do ovog huma — u divljem bjekstvu Turci su je zadavili. Tu je, na ovom busenu trave dokrajčila ta lijepa žena, primila smrt mlađa i vitka.

Zamislite kako je dobro znam. Oči švrljaju kroz travu i viđe je. Upravo vide nju, a ne vide travu. Vide tu davno umrlu ljepoticu moju, a čemu je vide kad to nije ona nego trava? ...

O ljudi! Imala je krhko košutino tijelo kao da je rasla pod stišanim zelenilom modrih talasa morskih negdje ispođ Svetog Stefana. A oči pitome i zelene, zelene ni kao more ni kao trava. Nešto drugačije. I pošto davno oči ne mogu da gledaju — niko i nikada neće umjet opisat kakve su bile njene oči. Njene tanke usnice malo modrikaste i mnogo vrele toliko su patile od strasti, a uvijek su svrbjele.—~— i tek što su bile zrele za ljubljenje, kao što jabuke zru za branje, neko je čuo jedan dugačak i stravičan lelek, ja-

ELN IAA Dar 4 ” \ ri w7

WMeeee9o0e89eB 996996 P eee p9 PPP PB 9B 969699 BEEP ww

san i tužan... Bila je noć, a ovaj kraj gdje sam sad, na travi, pun je samoće i mnogo puta, usred ponoći, lieti kad legnem pod mjesečinom — san mi, kao ma-– čem, presječe taj ljuti vrisak djevojke.

Zašto me budi ta đavna nesuđena i neljubljena žena i kud će njen krik u ovoj nijemoj zagorskoj samotr:1ji? Kako on do mene dospje kroz tolike blokove vjekova? |;

Njene kose bile su tanke i nemirne, njene ciganske tamne kose imale su boje ljetnih sutona, Nekad tamne kose — sad zelena frava! Zašto tako? Možda je i to dobro! Zar nije dobra trava? Njene kose Su se , same plele i plesale po vitkim plećima, Kose... Tamne kose... ,

Ja mrsim travu i mirišem je, a mislim da mrsim . i mirišem njene tamne kose što su samo noću rasle pod oblačnim nebom negdje na Balkanu.

Imala je dugačke jagodice: niti bijele, niti rumenoe — nešto između toga i pod lijevom viticom jedan taman biljeg toliko koliko začuđena zenica, Kada se god smijala, a sve se žene mnogo smiju, neslajao je onaj biljeg opsenjen zdravljem njenog smijeha što je vrcao sa njenih zuba, sa usana sa zore njenog lica. Ako se kada nije smijala — taj tamni biljeg pod grlom činio je jedam smijeh koji se rijetko rađa, a če-

· sto zaželi,

. Koji li je atom na ovoj zemlji gdje ja ležim što je nakda činio taj biljeg pod bijelim grlom moje nesuđene? :

: Bila je plašljiva i malo je govorila. Ali ona nije imala onaj svakidašnji strah koji je svojstven ljudima iz egoizma prema životu — ne, to je bilo neko treperenje njenog srca divno i prijatno. Ona je bila naivna, a ja volim ljude naivne: oni su obično dobri i lišeni sposobnosti za nevjerstva, lukavstva i lažljivsiva. Doduše, naivno se plaća i te kakvim porezom onima koji Je nemaju, ali ako ona ne graniči Sa glupošću — zrači u čovjeku kao što zvijezde zrače u moć. I njen osmjeh ie bio naivan i ja tako dobro predosjećam koliko bih bio srećan radi tog njenog naivnog osmjeha.

Od njenih grudi nemirnih i razbarušenih sagorje· vaju momačke oči, i ona od njih gori, ali što je bolje kad joj nijesu dali da od njih dogori.. Na njima su rasle dvije ljepote čiju tajnu još niko nije otkrio i ko zna da Ti će. Ah, te dvije netaknute ljepote izvajane onom istom nevidljivom rukom koja ih je natrag uzela. Između njih, osjećam, živjela je jedna nježna sivkasta noć gdje su sagorijevali nemiri mnogih neznanih, i ruke su hrlile ka njima, ali uzalud: ruke su ostale prazne, vapijuće, samo podignute, i ništa, a oči žedne i umorne od, gledanja.

POTIIIIIIIOOIIIIIIIIIIIII ILI osvseosoeoWeoeeenovee99e 98 ooo eee BBG. eBe89eBee eee BB699 ee.

Segevesesovnenoeoooveneeeeoooeoe eee Bebe... ateeeeyaseoseeceeeeeee OOTOIOIIITIIIIIIII

CRTBŽ

Ismet Mujezinović:

Maša Živkova: GRTBŽ

avseseosesesoseseosesoseooegovsavooooyonesebeosoeevabeo gee eee eee Ć

eseeeee.ekaocekeekevanvyoeooeeboBe Be Eeee

eeeeeveseseseooooheokeveesobevoeavsvovooegeoeoeeo eee eve ee voa

BROJ 48,

Pregled časopisa

OIIIOOIIIIIOIIIIIIIOIIOIIOIIIIIIIIITTIOITUIITIUOUUIIIIIII

»RAZGLEDI«

Tršćanski književni časopis

Jedini književni časOpis na slOvcnačkom jeziku u Trstu »Razgledi« koji uređuje Drago Pahor, vrši van._ redno značajnu kulturnu i nacionalnu misiju. Tokom svog izlaženja, časopis je okupio oko sebe &ve poznate kultume i javne radnike, kako u samom "Trstu tako sa celog „područja ST. Časopis je ponovo počeo da ore ledinu slovenačkog kulturnog života u 'Trstu, koji je bio sasvim zamro pod dugogodišnjom fašističkom vladavinom i, njenom politikom denacionalizacije, Ali posle rata, ma da pod vanredno

teškim uslovima, kulturni život Slo- . · venaca ponovo Se jako razmahao. U »Razgledi«, ·

ovom usponu, časopis Slovenačko narodno pozorište i »Primorski dnevnik«, pored ostalog, bešsummje zauzimaju

Jedanaesti broj »Razgleđa« donosi na uvodnom mestu članak istoričara umetnosti dr. Prana Šijatnieca, pod na-_ slovom »Stilske vrednosti Spacslove grafike«. U ovom članku autor prikazuje i Ocenjuje najznačajnijeg slovenačkog slikara i grafičara u '"Prstu Lojza Spacala, čiji rad je već dubio i uživa veliko priznanje dalelo van granica njegove domovine, Kao umetnički prilog, časopis ujedno donosi reprodukcije dva njegova drvoreza, i to: »Ponedeljak u predgrađu« | »Porušeni kraški domovi«,

Liriku objavljuje Bogomil Patur, i to: »Melanholija«, »Erotika« i »VariJacije na Bajronovu poslednju pesmu«. Prozu objavliuju Aloiz Rebula: »Šupalj je Kras«, i Boris Pahor: »Ustanička jesen«. Lino Legiša nostav-

najvidnije mesto.

lja da objavljuje svoju interesantnu '

lingvističnu studiju «Jedno podrožie kraškog dijalekta«, Rađe Pregare dao je članak iz istorije moskovsom Hudožestvenog teatra, 1

»Nova obzotia«

Poslednji broj mariborskor ~ : \ casop!1sa

Poslednji prošlogođišnji broj mariborskog književnog časopisa »Nova obzorja«, koji ulazi u petu godinu SVOg izlažćnja, donosi odlomak »Hazgovor Tambsre s Demonom« iz desete glave drugog dela »Demona« od Mihajla. Ljermontova, u odličnom prevodu književnika Mila Klopšžića. Franc Šafar u istom ·'broju završava svoj članak o I,jermontovu, Svoju li riku objavljuiu: Severin Šali »Sonet«, Kajetan Kovič tri nove pesme »Zvezda«, »Pesma« i »Kdšovita noča, Jan= ko Glazer prigodnu pesmu posvećenu Antonu Tmgoliču, Prozu objavljuju u ovom broju Gaber i Anton Ingolič. Gaber je dao crticu. »Piroplanak«, dol Anton: Ingolič završava prvi deo briče »Čovek na granici«. Objavljena je i Barbarižova amalizn i savremena a= socijocija pod naslovom wLiterarnokritički pogledi Bjelinskog«,

Časopis i u ovom broju denosi na kraju mnogo prikaza i ocena. Prance Pilipič, objavljuie: »Nekoliko misli povodom jubilarnog izdanja Tinžgarovih izabranih dela«, Branko Hožtman daje svoju ocenu pesama Mile Kačičeve, Bruno Hofman ocenu prvih knjiga »Izabranih dela Ivana Cankara«, koja su zamišljena kao novo izdanšje u deset svezaka, Dalje sledi ocena Jože Košara o prevodu Plutarhovog dela »Život velikih Rimljana«, kao i beleška o Hemingvejevom romanu »Kome “ono zvoni«,

Pored ostalog časopis donosi nekoliko zanimljivih prikaza na knjige.

•.

a ris;

_—_— —. S _—_ —— "———-_—__---— – — —– ———------ _ —z_—

— I ja mislim, Uk Baca. Ali prvo treba da budu braća svi Crnogorci, jedan drugome da budu brat i prijatelj, a na drugoj strani isto tako i Šiptari, pa onda da buđu braća među sobom. o

— Baš tako, hm.

Zatim su dugo čutali zadubljeni svaki za sebe i u sebe. Uk Baca je, uvijajući oko prsta tanke i dugačke brkove, mislio kako da započne, kako da se uvuče u tajne misli Borivojeve, a Borivoje se odlučuje da Uk Baci ispriča kako je kod njih ,Crnogoraca, toliko neljudskoga da i on na, svojoj koži to osjeća. Otac sina je u stanju da izbaci iz kuće, da ga omrzne, da ga se odrekne, samo ako mu ovaj makar i najmanje ugrozi ugled kod vlasti, Na kraju odluči da ispriča Uk Baci sve kao nekome bliskome. Tu, pod ovim vrućim suncem, između žagora vode koja plavi livade Šaćir bega i Vasa Lazarevića, njih dva: Borivoje i Uk Baca, izmećari i sluge one prve dvojice, mogu da budu bliski i da se široko ispričaju... Borivoje ispriča -sve, mršteći se i halapljivo uvlačeći

· dim.za dimom od duvana. i

ZIL sad, moj dobri Uk Baca, — prebaci mu Borivoje ruku preko vrata, smežuramog i posutog pljevom, i namješteno se smješkajući, — ja sam ti na ulici. Samo mi je trebalo još do juna i da završim gimnaziju.

— Pa... pa... pa... — iznenađuje se Uk Baca.

— Pa zašto ne ide u druga varoš?

— E, treba para.

— Neka da gospodin Vaso.

— Ne znaš ti, Uk Baca, koliki smo mi neprijatelji — ja i on. Š

— Neprijatelji?

— Da, da. Ti to ne razumiješ. Kod vas nema toga, A kod nas, samo ako malo mrdneš u stranu komunista. ;

— Komunista, komunista.

— Paša buken*), to baš dobro čovjek, — upade Uk Baca odmah, vjerujući đa je već uspio da razgovori Boriyoja, koji svakako zna mnogo stošta što njega kopka po đuši,

— Dobri su ljuđi komunisti. Vidiš, kad bi komunisti došli na vlast, ne bi ti ovdje radio za Šaćir bega, mego za sebe i za svoju djecu. A to vrijeme će doći, Uk Baca; možda ti to nećeš dočekati, ali tvoji &inovi hoće.

i — Nema zarar!) za mene, Borivoj, ali ako ja zna da moj sin bude čivčija ka ja, ja, tak mi alah, može

njega ubije s motika... . E — he, moj Borivoj. Pu-

ljitik, tak mi alah, kret n& valja, hm. Nema svi Šip-

1) Šteta. ?) Tako mi hleba.

SS a

tari mnogo zemlja. Aga i, Beg ima. Oni neprijatelj vaš i naš. Agrar treba njima da uzme, a ne nama. Mi sirotinja ka Crnogor, a sirotinja nema korist od sirotinja. Policija ne može da čini dobro. ·

U blizini zaciča krtica, prisiljena. probijanjem vode da izađe — opet u vodu. Uk Baci se učini kao da je to Borivoje, koga je isto tako pritisla njegova nesreća i tuđa sila, pa se i on davi.

— Borivoj ! — zagleda mu se Uk Baca pravo u oči skrećući mu pažnju na ono što će sada da mu reče. — Ja ima konja. U subota vodi na pazar. Pare donese tebe na ruku... Kad bude ti advokat ti meni vme pare...

Borivoje zaćuta. Ovakva iznenađenja pokose po srcu i po jeziku. Na oči navru suze. On se stegnu jednom rukom za koljeno, a drugom podiže kosu sa čela pa ustade. Činilo mu se da mu i vazduha nestaje. Pećko polje se zanjiha, zaigraše vrbe po njemu i dugokljune rode između njih, zajedno sa ljudima koji rade u polju. Zapjevaše sunčane daljine i počeše da mašu velikim crvenim barjacima., Tuđ čovjek, do prije nekoliko minuti smatran donekle i neprijateljem, postade svoj, blizak, mio. Postadđe prvi čdvjek kome se punim srcem obavezuje. Ali ko će sve to izreći? Ko će Uk Baci sada šta reći onako puno, kako se Borivoje osjeća?

— TI još nešto, Borivoj! — Ustade i Uk Baca, opet i on nekako čudan i, reklo bi se, zbunjen. — Od danas moje kuća — tvoje kuća.

Poslije desetak đana Uk Baca je primio prvu depešu u avome životu. Borivoja su primili u gimnaziju u Bitolju. Uk Baca istrča brzo na jaz pored kuće, sagnu se, zasuka rukave i uze avdes. Poslije, idući na vrhovima prstiju, dođe smireno pod veliki orah, prostrije šarenu šamiju, koju nosi oko pojasa,.i stade da klanja za sreću i dug život Borivoja, sa kojim postade prisno vezan i od kojega je očekivao nešto veliko, ne mnogo daleko i sigurno, ali pomalo i nejasno, kao dijete kad očekuje šareni dar od majke koja ide iz sela u grad. i

Zamrze Uk gospodina Vasa Lazarevića kao nepoštena čovjeka i neprijatelja svoga rođenoga djeteta. I poče da razmišlja Uk Baca u svojoj glavi, još tajnije, ako se može, nego ranije. Ne ostaje mu ništa no da se i on krene, da stupi u borbu sa svojim Šaćir begom. Ima đobrih i poštenih ljudi. Valjda će se naći neko da i njemu priteče kađ mu bude najteže, kao što je on pritekao Borivoju. Smisliti pametno kako da se počne i dosjetiti se čime da se počne. A to mu bar nije teško, nije mu teško pronaći razlog i povod. "Toga ima dosta. Zrenuće ljetina. Šaćir begu ove godine neće dati ništa. A onda? Ništa, Uk Baca radi Uk Baca zarađuje za sebe i za svoju familiju. Tebi, Šaćir beže, od danas — mućak.

Le —.e

KH -

Stasaše livađe. Zaruđe pšenica. Lome se grane iabuka od silna roda. Ujedrili kukuruzi, a između njih usilio pasulj i tikva. Kako što zrijeva tako mu Uk Baca daje ređa i načina. Put Peći ne okreće.

Šaćir beg, zagušen salom i sparinom u nečistoj Peći, izžjaha na bedeviji da obiđe čivčije u Pećkom polju. Danas njih, a idućih dana će one prema Dečanima i ostale. Na sitnim zekastim konjićima, čas ispred, čas iza njega, kruže dva ciganina iz Prizrena, koji straže Šaćir bega i dan i noć. Naočiti, krupni i snažni cigani nose teške pištolje, duge puške i redenike sa municijom, „Uvijek izbrijani i prisebni. Strižu očima i čuvaju gazdu kao dobro obučeni psi. Na malim konjićima obigravaju poređ puta, kao da vezir prolazi.

Čobani iz Ćuške primijetiše nadaleko bega i, kao preplašena jarad, sunuše čivčiskim kućama da jave za gazdin dolazak. Uk Baca primi tu vijest u guvnu, znojav, oprljen. I ničim ne dade znak da ga to uzbunjuje ili plaši, Nastavi i dalje da alače na konje, koji su, stegnuti glavu uz glavu, prštili pšeničnu slamu nogama i iz klasja izgonili krupno, rođeno zrmo. U selu zakakarizaše kokoške uplašene od naglog juriša na njih. Zadimiše dimnjaci. Begu se mora spremiti užina u svakoj kući, jer se ne zna u kojoj će on to zahtijevati. |

Ali prođe dan, a beg ne dojaha. Kratak mu je bio dan da obiđe sve čivčije. Nije smio ni da omrče dalje od varoši. Ispred samog zalaska sumca vidjeli su ga oni isti čobani, kako u najvećem galopu juri prema Peći. Neko ispriča da je tako u frku preskočio kola sijena i volove upregnute u njih, i to uzduž, onako kako je naletio na njih.

Uk Baca, bacajući lopatom pšenicu u lice Večernjem vjetru od Rugove, zavrti neprimjetno: glavom i škripnu zubima „kao da ga nešto zabolje ispod rebara. Prođe, znači, i ovaj dan. Mimoiđe bura, za koju je Uk Baca mislio da se zbog njega okrenula od Peći prema Čuški, malom pitomom selu.

Opet i večeras, kao i vazda u ovo doba godine, žagore iznad pospalog sela krunasti orasi, zuje komarci, krekeću sitne zelene žabe i u snu snuju čiVčije današnji san: kako da ostane za njih ono što im rodi mukotrpni rad. Snuju, snuju. U snu to možda ide glatko i lijepo ,kao svaki san, a čim svane i dohvati se dnevnog rada — opet stara, opora i nepromjenljiva stvarnost, puna nevidljive prijetnje i oštre kazne i od alaha i od naroda ,ako se samo pokuša

nešto protivu tih prokletih zakona, po kojima se živi od pamtivijeka. Noću u snu, sve .je moguće, a danju po vidjelu — ništa.

Primiče se već i snijeg. Obijelio je Crni Vrh i Koprivnik. Preko Čakora više se i ne može nego | pješke. Učestali svatovi. Duge kolone kola izvlače

— 8 —

c —--— —- _—_ "=" ya —& "—

pitomu hrastovu šumu sa naseljeničkih parcela, za budzašto, samo. da se od nekud ubere parica bar za šaku soli, petrolej i debeo papir kojim će se, „mjesto stakla, zatvoriti otvori na tek olijepljenim prozorima naseljeničkih plotara po jalovim krčevinama.

Uk Baca ne htjede da primi dug od Borivoja...

— 'Prebaće ti sad u Beograd. Kad dobiješ služba može da šalje mene po malo... Fala, Borivoj, ti dobro čovjek. |

Uk Baca ne htje ni u poznu jesen da pređa begu begovo.

Saćir bega izdate strpljenje. Dostojansveno povi prstom prema sebi, gledajući jednoga od stražara cigana, koji je sa puškom šetao uz zid od avlije dok

duha, prismakao dobrim crnim vinom, mladim sirom i buljio u bulu, zabrađenu u crnu svilenu feredžu, namirisanu nekim novim mirisom, koji je ovih dana 'stigao u apoteku.

— Možeš li prije mraka stići u Ćušku i vratiti se? — upita Šaćir beg ciganina, koji pokorno kleknu pred njim, pazeći da ni koljenima ne dodirne ćilim, na kome je sjedio beg sa bulom.

— Mogu.

— E, pazi. Čekam još sjutra sjutra padne noć, V bro neće ga naći u Ćuški...

Preksjutrađan Šaćir beg je slabo ručao. Zar se može samo i pomisliti da je došlo ono vrijeme kojim su mu prijetili OCU, ali kao između zuba, i njemu, ko da počne? Stari

Ovakav” ćeš selam ponijeti Uk Baci. da mi dotjera ono što je moje. Ako a on ovo ne bude izvršio, novo juJaši hitaj.

nekako razgovjetnije? 1I : ži bazduhi Uk Baca. Hm. Da je bar neko drug no On, umije ni hljeba najesti. Ali neće se pustiti Ne smije propustiti Uk Baci njegovu samyjer bi sve čivčije sjutra io isto učinile.

koji se ne Šaćir beg.

voljna odluku,

BO, prevario se Uk Baca. Ne zna on da mu nema

težeg suda od Šaćir bega. Šaćir beg može da radi od njega šta hoće. Uk Baca je samo bijeda u njegovim rukama.

— Spremite konje! — razdrije se Šaćir beg sa prozora na sluge u avliji.

Zatim skide bič sa klinca, pogleda u dugu pušku, ali mu se učini da bi to bilo premnogo i da ne bi ni odgovarala njegovoj snazi i moći, nego da bi je ta puška čak i umanjila.

Crveniji u licu no kada je pijan, sjuri niz stepenice, stade na orahov panj, gdje mu privedoše lijepu i dugačku bedeviju, Ona, željna jahanja, sita i vesela, ; zatapka nestrpljivo čim beg pruži lijevu nogu prema uzengiji. Šaćir begu nije danas do igre. Nema volje kao neki drugi dan da se dugo varaka sa khebilom

_ je Šaćir beg udisao posljednje ostatke jesenjeg Vaz

i mžčPz””„"„„ilulliidl'ıČINFtKC. llIĐ idtmtfiE_./–. n - e | —U—~