Književne novine
-»Cvijet na zgarištue Bogdan Čiplić: >BURNO PROLEĆE«
joju, i
KVIN
vapyeesesaseeeooensaopa ape 686696“ 99 68699 B6B9 6998 9BE96P? ee | | : | | } i OTTO / eeeasovsaeseeveeaoBeBeBa Be aveeg 06999 POP 699906 0Vu eve 6e OV9006 BBV6B968Bee9“80PV90 009999 0BMe 090900 00e eegee eegee eee e9eD eegee eBe6eBe Bee eee Bee ee eepe eee aaa eee e69e loeesasovabaoesoapog es daa aaa asa eee se eee e eee ee eee ae eevseeyatetVOP
JO
RISTO TOŠOVIĆ: ·
| | (Prosvetas — Beograd 1951)
Zbirke „pesama, i kad nisu lišene mana i nedostataka, imaju uvek i neku dobru stranu: one omogućuju da se ja_ snije i potpunije seagleda pesnička fi-
_ zionomija njihova tvorca. Kad se pe-
snik pojavi sa zbirkom, Ona obično obeležava jednu etapu u njegovu ra_
\ gvoju, ili njegovo konačno formiranje, . jedan period stvaranja ili, možda i
vrhunac njegova stvaralaštva, Označavala jedno ili drugo, ili ni jedno ni drugo, već nešto treće nama nepoznato, zbirka olakšava posao: pesnik poBtaje bliži i razumljiviji, a njegovo mesto u razvoju poezije jasnije, Zbirka R. Tošovića.nosi sobom neke od tih odlika, jer sigurno pretstavlja jednu fazu razvoja ovog plodnog pesnika, ali istovremeno ostavlja čitaoca u nedoumici u pogledu
l njegovog daljeg poetskog formiranja i. gotovo onemogućčuje precizno određivanje
mesta koje on u našoj poeziji zauzima. Jer, kada se cela zbirka od preko četrdeset pesama “lagano pažljivo pročita, sa neizbežnim vracanjem na poneki ljupki i meki stih na toplu i iskrenu emocipored svih zajedničkih sa_ držajnih i formalnih · karakteristika koje pesme sadrže, ostane „meizgladljiv utisak nečeg nedovršenog, neprerađenog, nečeg šta još i nije i jeste poezija, još i nije i jeste prava reč i pravi izraz. Tošović zasada nije uspeo da' izgladi protivurečnosti koje postoje u svakom stvaralaštvu; i poreda sveg naglašenog lirskog tona, pored onog intimnog, duboko ličnog i zatvorenog 4veta u kome Živi i razvija se njegova poezija, njega odnosi inspiracija (ili samo želja?) u drugi, širi i svetliji svet, gde nažalost odmah BVe postane Tuđe, izveštačeno i zanatsko. Meni se čini da je Tošović najvi. še pesnik onde gde živi zatvoren u sebe, u svoju nežnost i tugu, da Dpostaje potpuno svoj onda kada mu pođe za rukom da ostvari želju: Još samo u snu tu pticu — javu strijelom snova da ustrižCclim..,
Samo se »ptica-java« izvanredno feško da zatvoriti u našu svest, tako da odande ne vidi sunca | da ne diše či– sti slobodni vazduh. U fakvoj atmo-
AUTOPORTRET
Dušan Vlajić:
— 9 —
„__________-_- ——1— 1–1l._—
opsovavši
nim kao da su uljem premazan1l,
ma, kao da provjerava u pomoć drugi i saV
privedu pa joj pruži
mice donese žena
znoja, i pojaha. : Dućani još nijesu yo
· kom zadržavajući bedeviju, i kao sitni zekani pod ciganima,
Dugačko Groblje,
namaljati na vrala i ukočenih vratova, begova bedevija. Po
Naslonivši već jako sijedu br Šaćir beg na malom plitkom ski. Sprijeda mu oboren prijet se nategao ufojeni vra} i pomjeri naprijed _do na same obrve. Uk nikakvo dobro. novato mu je samo zašto mu.smišlja kaznu dozvoliti pomamn' štenoga UK Bacu, · žan, nego mu Je kojoj krvari. NO, | moliš za nešto šlja, Međutim, ni dosađivati. ; snijim da jutros ponese u vrbi — da mu ona pomo; šao dobar dio popodneva i vazduh, pronalazeći svaki valjda, i današnji dan ml to mirmo, kad mu je sva ic tamburici, i kad bi volio da se Si ima da se svrši, to čemu on ne može
Zato se Uk
| lja prema Streocu, Raušićima,
čaktari na
O OS SVA UMU. al UL U LI e _—__—_=—
dok Joj se ne Pop a ana; Fokom, fuknu bič i opeče kobilu po okruglim NOI Sjaj nadi. Za sekundu smiri Do aa Pe, O | mah trenu. Pošto OUN le opa Oda :borbš a avliji. Šaćir beg još Vie At šećera Koju mu rado. „potapša je po vratu, orošenom od
otvoreni poslije podne. S mu-– koja bi htjela da igra Šaćir beg, prejaha skoro nekako HDD i e j krugu tjerajući konje, kao čavše Ok
PORA LAB POIEE lyapn Kamenom Mostu, pa OSa Žitnog pazara, pored Šedrvana, sjuriše uskim sokacima niz Tabane. Onaj ko ih je vidio ZOO Je da se nekome ne sprema dobro. Tek pošto je CO ski topot izminuo niz sokake, djeca se počeše oprezno izlaziti na sokak, poskakujuci pokazujući kako se ] ! izlasku iz varoši beg je goni. Ž j ij i mirenija i brže, zato je bedevija bila ia a LI O CaN o sedlu vješto, binjadžijteći pogled, a pozadi mu io veliku bijelu čalmu
nije Više ni od jednog dana očekivao Tddbi NeUO 6050 je da je obračun već tu. - i POA5G Zna on opakog i O ae Mr:a0, RV . Ako što alah može, ne bi trebalo om begu da satre |D koji mu zaista ništa više nije dui po deset puta isplatio zemlju na je dobar OĆE 1100 u ko, o čemu može dugo da T O ovald prijeke potrebe ne treba mu Baci učinilo mnogo koripušku i da je prikrije negdje gne. Ali pošto je već proveć struji hladan večernji goli djelić tijela, proći će, rno. A jadno je za Uk Bacu ki živac zapet kao žica na to prije svrši to što da vidi ni početak · ..: + ) : tupa. ni kraj, niti umije da misli kako da. 7) Oilelog Bob S one strane Đistrice, O a EO AGO MC, 00
krotkoga i po-
ugičima pred stadima ovaca,
sferi zajedno sa »pticom-javom« i poezija neminovno osuđuje sebe na anemičnost i bledilo. Jer u jednom dobrom delu svojih pesama Tošović je Više raznežen nego nežan i više ras-_ plakan nego tužan, do te mere da čovek zaželi malo svežine * radosti. Radost je retkost u Tošovićevoj poeziJi, a i kad je ima ne zvuči istinito i ubedljivo, jer je ovaj meki liričar pre Svega pesnik neke čudne tuge i umora. U ciklusu Cvijet na zgari. štu po kome je zbinka i dobila ime, od osam pesama pesnik samo u dve ne spominje i ne opeva svoj umor. Za taj naročiti smisao za rezignaciju koji ispunjava veliki deo njegovog emotivnog i intelektualnog života, izvanredno je karakteristična pesma RuZan san, jedna od najboljih i najiskrenijih U OVoOj zbirci, Pred nemir. nim pitanjima „današnjice i neizgvesnom sutrašnjicom zastao je Tošović usplahiren i sabrinut, jer se u njegov skromni, diskretni svet uvukla opasnost i stvarnost koja je puna strahovanja i on ne krije svoi nemir:
O šta ću onda, ako mi s grane javi zloslutnica kreja srcu šapne mrazna jeza
u plamenu grca daleka Koreja?
Mogu li, o reci,
mogu li tađa
preko tih daleWih rana s tobom biti miran
i brati srećan osmjehe naših rascvalih jablana?
Ova lična pesnikova owobina, koja neprestano provejava ' čini zbirku pomalo monotonom ' zašićenom jednom istom tematikom, čini jednu, pretežnu komponentu #Tošovićevog stvaranja. I kad pesme jednoga Dpesnika suviše potsećaju jedna na drueu, kad se krug problema suzi do krajnje subjektivnih granica, tad, usled ponavljanja, neizostavno slabi snaga inspiracije i preživljavanja. Zato i izgleda da je još uvek teško nazreti pravac njegovog daljeg razvijanja; prevagne li potpuno ova subjektivistička crta kojoj je jako naklonjen, preovlada li površnost i šablon, imaćemo od Tošovića jednog nepotpunog pesnika više. Bilo bi dobro kad bismo mogli da poverujemo njegovoj Ispovesti, u kojoj zvuče sasvim drugi akordi koji bar ukazuju na želju da se izađe iz začaranog kruga problema koje pokušava da reši. Kad mu fo pođe za rukom, onda Tošović poštaje žbilja pesnik, što se naročito vidi u nekim pesmama iz ciklusa Ni tebe djevojko nema. Kao da je sa sebe zbacio teret rezignacije, on je u ovim pesmama razvio svoj jezik i sažeo ga u glatke, lepe stihove sa nečim neobično toplim i neposrednim u izrazu. Tošović je prvenstvemo pesnik ljubavi; ljubavna lirika najbolje odgovara njegovom ftemperameniu i talentu i tu najviše uspeva da dostigne visinu prave poozije,
Drugu komponentu njegovog stvaranja sačinjavaju pesme u kojima je
pokušao da razbije uske»okvire i da
zahvati širu tematiku. Izgleda, međutim, da Tošović nema dovoljno sna-
(Nastavak na osmoj strani)
puška u vrbi.
kopitima.
drži \Šaćir“
zadovoljnija. njega...
dobro. Čud-
koja su za+ {
—= KRI ”EVNEINOVINE [
A
O. ND: SON
po?
Borislay MIHAJEOV}Ć
Plodnost pisca je vrlina — ali U- .
slovna vrlina, [Tu nekako literatura veoma liči na materijalnu produkciju i reprodukciju. Po jednoj gruboj podeli šema bi izgledala ovako: Ako je početni proizvod bio na visokom stepenu vrednosti, a novi: radovi svaki put, ili bar često, znače dalji, viši i bolji domet, onda je plodnost prvorazredna vrlina književnika. Ako plodnost ide pod ruku sa standardno do-
.· brom proizvodnjom onda je obilna
produkcja dodatka vrlina. Da bi plodTost bila dobra osobina i prosečnih i ispod prosečnih pisaca, potrebnc je prethodno da je zadovoljen jedan uslov: velika društvena potreba za literarnom produkcijom, izostanak dela prvorazredne vrednosti, I najzad, slučaj kad je vrlina plodnosti — ma_na: intenzivno pisanje slabih literarnih dela za kojima, pritom, apsolutno ne postoji potreba sredine. Kolikogod su kod nas, bar meni se tako čini, drugi i treći slučaj česti, toliko su pr. vi i poslednji usamljeni, retki, pojedinačni. Ovo u prvom redu važi za poeziju, koje mi imamo dovoljno : od evih vrsta, dok smo proze još uvek gladni, jer proze je kod nas veoma malo, a to je za divmo čudo Po. sle vremena koja su toliko mnogo bila epska, Zato svakom novom proznom delu naše savremene literature prilazimo sa mnogo iskrene želje i nade sa spremnošću da merila za ocenjiva-– nje spustimo na niži, prihvatljiviji ni:vo. Tako treba prići i novom romanu Bogdana Čiplića »Burno proleče«, koji je nedavno izdala beogradska »Pro&veta«.] Čiplić je plođan pisac. To je zasad, naravno, sapio konstatacija, a ne ocena. Gotovo da nema nijednog našeg izdavačkog preduzeća a da nije dosada ili štampalo, ili se sprema da štam-
va: ili je primilo za štampu neko njegovo delo: roman, dramu, zbirku pripovedaka, zbirku pesama, hroniku. Kad bi čovek hteo da bude ironičan, ne bi ga stajalo mnogo a&melosti pa da kaže: pojavi li se kod nas neka·nova edi.
cija, gotovo je sigurno da će već treća sveska te edicije biti Čiplićeva. Do sada se kod nas, ne doduše pisalo, ali mnogo govorilo i mislilo da je Čiplić pisac nejak i površan; zlobnici su dodavali da od literamih svojstava ima jedino pasioniranu strast da se književnošću bavi i probojnu sreću u plasiranju svojih dela. Ali ostavimo nastranu našu usmenu kritiku, koja je pritom, često maliciozna i više željna duhovitosti, obrta i kalambura, no istine, Pokušajmo da u ovom napisu koji otvoreno hoće da bude ocena a mne prikaz, na novom Čiplićevom romanu proverimo njegove literarne vrednosti, uzimajući pritom u Obzir Čiplićevo mnogo i brzo pišanje, činjenjicu koja će se u daljem izlaganju pokazati veoma važna, ako ne i presudna. Kad sam pročitao prvih pedeset gtranica romana bio sam iznenađen i prijamo obradovan. Bio je to dobar početak u visini jedne noeprosečžne, nesvakodnevne deskripcije. Obećavao je roman iz austrougarskih dana Vojvodine, sa ubedljivim ambijentiranjem, snažnim osećanjem prirodnog fenomena reke i ravnice, sa ličnostima, doduše, karikaturalno pojedno-
— 10 —
kasnila sa silaskom sa planine. U polju se čuje rika usnaženih bikova pa se i dva Uk Bace pomazniše. Stade ih burokanje i trka kao pred obadima. U bijesnoj igri padnu na koljena i, kao da razumiju što rade, sagnu glave i na jedrim rogovima dižu busenje kao na vilama i prebacuju preko sebe. Uk Baca ih posmatra, ali mu sve nešto govori da im se ne raduje. Da ga ne bi prevarili i pobjegli mu niz polje ili pregazili Bistricu da se bodu sa onima koji zapinju megdan na Lođanskim livadama, Uk Baca izvuče podugačak kolac iz plota i polako, da se razigrani bikovi ne dosjete, zaskoči ih od Bistrice. Daleko ostade
I, dođe već ·i to. Zadrhte zemlja pod konjskim Izbi bijesni Šaćir beg na livadu među goveda, sasvim iznenada i lupeški. Uk Baca protitrnu zureći u vrbu daleko tamo preko goveda, koja se razbježaše od konjske trke. Nikad mu nijesu nebo i zemlja, čitavim svojim prostranstvom, izgledali tako besramno prazni, slijepi i nijemi. Dva ciganina, kao dva ljuta psa puštena iz veza, zahvataju iz daljega i smješkaju se. Uk Baci se učiniše kao ono kurjaci iz priče kad hoće da navale na magare, pa ga prvo po tri puta preskoče uzduž i poprijeko. Ne ostade mu ništa nego da neprimjetno dohvati kolac za tanji kraj. No, opet misli, neće valjda konjima kidisati na Nema vremena za razmišljanje.
— Kaur biri kaur! — reži Šaćir beg zategnute glave i šije, kao da hoće da se bode, a ovamo šiba vazduh žutim bičem. :
Viđe Uk Baca zlu priliku i poče da se pomjera kao da bi htio da se nađe na čistu putu prema pušci.
— Gazilte, psi, što se kanite! — oduši Šaćir beg i ošinu kobimi da bi ona prva skočila nepokornom Uk Baci na trbuh i prosula mu crijeva po livadi.
·Cigani na živahnim zekanima nastoje da zađu | Uk Baci sa leđa, A on se izmiče, vitlajući kocem ispred sebe i oko sebe. Konji, iako silni, ipak nevješti za ovakve poslove, zasukuju glave od koca i propinju se na stražnje noge. 7
Uk Baci se čini da će se spasiti, da će odustati Šaćir beg od ovakva obračuna i da će sjahati, da to na neki drugi način riješe. Ali ipak nastoji da otvori sebi put prema vrbi, u kojoj mu ćuti puška, kao đa je tu i nema. No, konjanici skovitljaše sa svake strane i stegoše Uk Bacu kao u vitlu. On izgubi nadu na spas. U njemu tađa još jače razbukta mržnja. Kad bi ga zapala sreća da zgodno udari nekoga od cigana, dokopao bi se njegove puške. Zbog toga se tako i namješta. Ali Šaćir beg navaljuje sve pomamnije i odlučnije. Pritiska bedevija sve slobodmije. Najednom, uspravi se uz Uk Bacu i nadnese mu kopita iznad glave. Iza nje i iza Šaćir bega nestade sunca nad Rugovom, koje i onako već zalazi. Uk Baca
“| Što štedite, krmci, udrite...
(»Prosveta« — Beograd 1951),
Najpre čestitka na sšmelosti. Čiplić
stavljenim, ali sa neuobičajenim tretmanom tih ličnosti koji je pojednostavljenja dozvolio, čak možda i zah” tevao, I spahija i njegov 'špan, i nataroš i njegova žena i naročito pop bili su davno poznate izvikane figure naših anegdotskih pričanja, čak je vulgarizam njihovih likova bio 'potcrtan. Bilo je u tekstu neprirodnosti, pone” kad „površnosti, brzih, nemot:ivisanih prelaza i životnih i pripovedačkih, ali ie atmosfera, postignuta velikim brojem životnih i ambijetnih detalja, bila ubedljiva, tačno nađena, pripovedanje je bilo uzbudljivo, sa mnogo ir0nije, nerva i smelosti, tako da je ceo odlomak bio čvrst i sjedinjen, a' konvencionalnost karakternih osobina ličnosti: delovala kao namerno tražena stilizacija. Bio je to najbolji tekst što sam ga dosad od Bogdana ŽČiplića pročitao.
Ali Čiplić se, valjda, odjednom predomislio. Doveo nas je do 1918 godine, svezao i razdrešio nekoliko. život“ nih sudbina i onda naglo preskočio, i to ne samo formalno, kompoziciono,
o stvarno i sadržinski, „potpuno preskočio skoro tri decenije i uveo nas pravo u GWvoje »burno Dproleće«. Uzalud sam dalje tražio vezu sa prvim delom „njegovog romana, ta veza je ostala mehanička, isključivo geografska, i tako je taj prvi deo ostao sasvim van okvira ovog romana, kao dobar uvod u jednu temu koja
· je izostala.
I kolikogod se o početku Čiplićevog romana može reći dosta lepih reči, čak i više no što sam ih ja rekao, pa da to bude nedovoljno, isto toliko se o njegovom glavnom, većem delu mogu reći i najnegativniji sudovi, pa da to još uvek bude malo. Bez izvlačenja, iskreno ubeđen u potrebu detaljne kritičke analize kod problema nedo„voljno evidentnih ili spornih, ja ću o Čiplićevom romanu „govoriti samo krupnim linijama zamerki, jer su njegovi nedostaci sasvim jasni u najpovršnijem pogledu.
Dušan Vlajić: AUTOFORTRE
a: | 1
zažmuri i razmanu kocem. Od jaka udara štrecnu mu u laktu. Šaćir beg jeknu i odlijepi na livadu. U tom trenutku snažna ruka jednoga od cigana povuče Uk Bacu za jaku, On jedva proguta i onako suvu plju-
vačku.
Eto, započe ono što UK Baca ovako ni u snu nije mogao nacrtati. Buljeći prema vrbi mirno stoji dok mu cigani vežu ruke pozadi. A Šaćir beg, zadovoljan što je kobila bila samo ošamućena od jaka udarca po glavi, gladi je po bjelezi među očima i tepa joj,
a ciganima:
— Vodite, psi, tamo i vežite, — naredi Šaćir beg
upirući prstom prema vrbama.
Uk Baca se obradova da će ga povesti pod onu vrbu. Ali cigani povedoše ka najbližoj. Po begovoj želji zguliše sa Uk Bace i posljednji dromjak odjeće. Ostade go, kao kad je od majke otpao. Zatim ga tako vezaše. Ali Uk nikako da se sjeti šta im sve ovo znači. Tek kad Šaćir beg potrže bič i provuče ga kroz šaku, kao da ga čisti, Uk Baca protrnu još jednom i poslednji put. Više se nije ni zagrijavao. Sledi se već i od same pomisli na to na koji način će mu ovi nitkovi život isjeći na parčad tu, na domaku pu·ške, koja ga svakako ne bi spasila, ali bi ga bar učinila dostojnijim da umre uz zamjenu.
Šaćir beže; alaha fi, nemoj ovako kako si naumio. — odluči se Uk Baca da progovori.
— Ovako, kao psa, krmče!
— Ali nijesam zaslužio ovo, Šaćir beže. — Ovo ću ja samo pamet da fi povratim. Na su-
greb si stao, šta li ti je bilo?!
Zazviždaše bičevi i počeše da crveno-plavim crtama šaraju staračku kožu Uk Bace. On bi samo udario glavom o vrbovo stablo, bez jauka.
— Udri jače, Šaćir beže! Ne štedi me, jer ja tebe zaista neću, ako mi paneš šaka, Khbhhv., Hoćeš li još,
— Prvo ja tebe da sredim...
krmski?
— Koliko možeš, Šaćir beže. Ovo i ono prije ovoga neka je na tvoju dušu, a ono što ćeš učiniti... Htjede reći da ono što učini poslije ovoga bude u njegov grijeh, ali bič nezgodno poklopi usta
na kraj.
Izmrcvarena i krvava ostaviše Uk Bacu vezana uz vrbu i isto onakvim ftrkom kakvim su i došli odjuriše prema Peći, uvjereni da će Uk Baca opet biti ono što je bio prije no što je postao neposlušan, prije no što je sunuo rukom na imovinu Šaćir bega.
— Moj je, — misli Šaćir beg u sedlu, zebući postepeno od hlađenja znoja, — i mogu da činim što ja hoću. Ako ga ovo ne opameti, daću mu drugo, pa
treće — sve dok ne omekša.
BB,
,
je zagrizao u posleratni problem (kako se malo naših pisaca usuđuje na to!) i to jedan od najkrupnijih i naj-
težih: alvaranje seljačkih radnih za-
druga. Zanimljivo vreme — proleće na granici rata i mira, »burno proleće« naše najnovije godine, 1945. Tu u izboru teme počela je Čiplićeva smelost i (sa izuzetkom poente romana) fu se, nažalost, i završila. Sve ostalo je reuorterska konvencionalnost.
Pre svega, roman odaje jednu taj-
| nu: rađen je brzo, žurajivo, površno.
Znam mnoge anegdote o vanredno značajnim delima naše i strane književnosti, o- delima čija je vrednost u obrnutoj srazmeri sa dužinom. iraja., nja rada i daleko sam od svake pomisli da propisujem vremenske norme za izradu jednog romana. Vreme za koje je jedno književno delo načinjeno irelevanino je. Ali je jedna druga "stvar relevantma i to itekako. Brzina ne sme da se vidi, ne sme da rezultita aljkavošću, nebrigom, površnošću. A Čiplićev roman o tom govori glasno.
Zamislite roman sa desetak prota-
ponista, od kojih nijedan nije živ, ni- ·
jedan nema mesa i krvi. Zamislite fabulu romana koja ne beži, no traži krupne, teške teme (ubistvo muža i sina; partizana koji se vraća kući lud pd straha | čežnje za svojima, a žena Pa je prevarila, jedno ratom i okupacijom satrveno selo koje u krvavim porođajnim bolovima rađa prve oblike novog života), a sve to odzvanja površnom psihologijom gimnaziske opBervacije. Zamislite jednu kompoziciju romana koja, u žurnom trku ka kraju, zaboravlja usput svoje ličnosti, nekih se iznenada seti i očas im izmeni lik, a neke najjednostavnije prepusti na milost i nemilost zaborava. Za-
mislite seljački dijalog u punom pro- ·
vinciskom, dijalekatskom tretmanu, u kome odjednom ličnosti počnu da govore patetičnim ftiradama osrednjih novinara intelektualaca i zamislite te iste tirade utegnute sa Obe strane u neubedljivu odeću folklomih obrta i uzrečica. Zamislite da ste, kao ja, tek juče pustili iz ruke roman koji ste brižljivo pročitali sa namerom da ga prikažete, a danas se već ieško prisećate ličnosti koje se u njemu spominju i događaja koji se pripoveđaju. Zamislite jedan književni izraz prazno pun Ooperetske vedrine i melodramske tragičnosti, Zamislite roman U koune se nijednom ne nasmejete, a
pisac je mnogo prostora utrošio u ci-
lju da bude duhovit, i roman zbog koga suza ne pođe a mnogo je smrti i tragike na njegovim stranicama, Zamislite roman u kome je, primera radi, glavna i gotovo jedina karakteristika popa da je debeo i da mu je mantija masna. Zamislite ispred tog i takvog teksta dobar, veoma dobar početak jednog sasvim drugog romama. Zamislite... i imaćete veran prikaz Čipličevog romana i svu veličinu njegovog neuspeha.
Da prekinemo sa ovim teškim z:abrajanjima, podjednako neprijataum i onome ko ih piše i onima koji će ih čitati,
Postoji kod na& u kritici jedau uzuš, ne isključiv, ali vrlo čest, koji ug:aVnom dozvoljava dve varijante, ez obzira na vrednost dela ili se najpre
” izlože dobre, pa zatim rđave strane,
ili obratno, ali se obavezno te dve teme kontrapunktuju u jedan siv Za“
ključak, a kako svako delo na ovom O svetu ima i jednoga i drugoga, onda
se sve to završi u jednom neutrainom, , nerešenom ulisku. Naša književna ulica već je davno za to stvoriia VOJ izraz, ne mnogo fin ali precizan, tač" no Onakov, dakle., kakav i treba da bude izraz jedne ulice, sve i kad je to književna ulica, „Tamo se to zOye: »okruglo, pa na ćoše«, Rekao sam mapred da želim da dam sasvim određemu ocenu Čiplićevog vomana. To i Činim: ona je nedvosmisleno negativna. Ali baš zato, pravde radi, želim da istaknem izvesnu rezervu i, korekti:V. Ima u toku romana mesta xoJa zazVuče skladno, prijatno, rezonantno, pa i uzbudljivo čak. Prošeta neka krupna zenica po nečijim povijama, zaplave začuđene detinje oči. Začas vam bude toplo, uzdrhti siva građa romana, ŽiVne interes. Ima oretko rasutih mesta kad je opis na visini dočaravanja sli” ke (babe na večernju, naprimer) ima trenutaka kad vam pisac priradi brižljivo pripremljeno iznenađenje (kraj romana). Ima pripovedačke rutine i tečnog kazivanja. Naiđe se mestimič- · no na živ, bogat i koloritan jezik. Čovek se kod takvih mesta dugo zadržava i još mu je teže da posle nastavi
i da se preda na nemilost Čipiićevog površnog, hirovitog i slučajnoz Ppripovedanja, u kome nikako ne znate da li vas prvi zasluženi sastanak čeka već na sledećoj, ili tek na dvadeset stranica dalje.
Da zaključimo rečima koje iskreno čšele da budu oslobođene od grešne vrline i grešne ambicije — didaktičnosti. Jer izgleda mi da se naša kritika, naročito posle oslobođenja, ponaša često uzurpatomski, Ona je za sebe prisvojila nesimpatično, lažno | uzaludno pravo da bude merodavni savetodavac pisca i izdašno se napridikovala. Kritika je to činila, naravno, dobronamerno, ali ne i bez varljive . nade da time podiže sebi rang i ugled. Mišljenja sam da uz kritičarevo pravo
(Nastavak na osmoj strani)
Dušan Vlajić:
CRTEŽ (kreda)
—-— | _— –__—_—_—_I—L__--—__- o.
— 12 —
Po starom običaju ili po nasljedstvu od oca Šaćir beg ne razgovara sa čuvarima — ciganima. Što bi .imao još sa njima da priča? Sve to treba držafi čvrsto u šaci, kao ovu bedeviju u dizginima, i ne dati
nikome da mrdne; inače zajaše ta žgađija, pa je nikad
poslije vratiti na pravi put pokornosti i poslušnosti. Vraćajući se sada sa izrečene i izvršene kazne, Šaćir beg osjeća posigurno da će se Uk Baca vratiti u svoju staru kolotečinu, kao rijeka u korito kad omanji voda.
Peć, zatvorena u se pred ulazom u. zimu, polrila
se debelim sačem dima od vatri na kojima se sigu-
ravaju razne večere i po mirisu i po količini. Šaćir
beg je gleda i primiče joj se, čudnovato, nikad tako
alahu.
u Ćuški.
krmče
s kraja
kj
nestrpljivo i skoro molećivo. strče kroz dim i nebo i samo još mimut-dva ili ni toliko, pa će se ša njih otegnuti poziv da se pokloni
— Tako i treba prema .ovoj stoci. Dobro je to alah uočio. Ono što ti je dato pod bič — udri i ne daj mu da mrdne. Nijedan dekik ne smiješ dozvoliti
· da ti čivčija, sluga ,pas, konj ili žema osjete slabost u čvrstoj ruci. Stezati i udarati. Sve to učiniti takvim da bi se svako zakleo da sam Tu pored njih, nad njihovim glavama, pa makar ja bio u Đakovici, a oni
Razmišlja Šaćir beg u sedlu, nagnut samozadovoljno unazad. Ujednačio pokret iz pojasa, onako kako to traži bedevija uvijanjem svoga tijela, rekao bi čovjek da se šeta po sedlu ili da se okreće da vidi gleda li ga ko kako je silan i vlastan. Samo s vremena na vrijeme podigne glavu s grudi i obrene se ustranu, kao da provjerava pogledom nešto što mu pred očima nije bilo jasno. Pod njim frapara ujednačeni ravan kobile, mek kao vuna, i nosi ga na sebi slađe i finije nego ikakav motor. nire u njega gledajući bedeviji između ušiju. Utanja u taj opojan kobilin ravan, Šš
Tako i ne ču kad ozada puče puška. I uopšte | ništa više ne ču. Tonući a kobilinu ravan, posrnu joj | prema šiji, i spade mu čalma, a on se zanese na desno i lupi čitavom ftrupinom na put. Cigani — stražari pobjegoše kao da i njih vreba metak, a Uk Baca, bos, krvava i izranjavana, a nasmijana lica, dojuri na golom konju i sjaha pored mrtvog Šaćir, bega. Primače mu se i sagnu da se pogledaju oči u oči, ali | Šaćir beg ništa više nije vidio. | u ramena bosom nogom, miz koju bješe i krvavih | tragova od malopređašnje igre sa njim pod vrbom, pa se onđa baci na svoga konja, okrenu prema Ćuški, ispaljujući još i ona četiri metla što su mu ostala u pušci, koja ga nikad nije. prevarila i koja sada, poslije ovakve osvete, može da se ošenluči.
Sedamnaest minareta
<
S.
Šaćir beg ga sluša, po-
Uk Baca ga udari