Književne novine

pozorište« po tome što je bila statična i snimala pozorcu, Tada je 'pozorište u potpunosti ticalo na mladu filmsku umetnost, anas, pak, film u velikoj meri utiče | (orišnu umetnost, i ona je u nogim savremenim dramama oslobođena čak i od ona iri klasična jedinstva pozomice. Neki mođerni ilovi ponovo se približuju pozorištu,

i po jednom elementu koji je za scenu najbitniji, a to je reč — dija–"log. Nekada je u velikim filmovima majviše izražavala slika (tu spada i ____glumac sa svojom mimikom i gestom), · zatim muzika, pa tek onda reč. Danas __ dijalog sve više dominira u filmu i | Konverzacija često zauzima najviše mesta u scenariju, iako i danas mo_ šemo videti filmove u kojima domini“| raju vizuelno-akustični elementi, kao ___Što je poslednji De Sikin film »Čudo a Milanu« S druge strane, pak, filmove »Naslednica«, »Brauningova ver

"gzija«, »Hamlet« i film o kome je ovde ___reč »Sve o Bvi« (od kojih su neki ra-

đeni po romanu, neki po drami a neki

po originalnom scenariju), — te

filmove karakteriše razgovor, (pa čak

i dugački monolozi, ispričani u ce-

ra} f3

lini pred gledaocima) bez retrospektiv-

ne vizuelne ilustracije kakva se redovno, nekada, u takvim slučajevima upotrebljavala. I to, podvlačim, i u filmovima koji nisu adaptacija ni romana ni drame! Da li to znači da se današnja filmska umetnost ponovo vraća pozorištu?

Alko pročitamo Mankjevićev scenaTio »Sve o Evi«, videćemo da se u njemu nalazi nekoliko šturih opisa ambijenata, intencija za ugao snimanja i mizanscenu, a veoma mnogo dijaloga i drugih razgovora, koji čine da čitalac ima utisak da prati jednu odličnu pozorišnu dramu. Likovi se razotkrivaju kroz tekst i kroz postupke koji zahtevaju od glumca puno stvaralaštvo i celovitu emocionalnu konstrukciju lika. Transformacije u karakteru (Eva), ogromni kontrasti u emocionalnom doživljavanju (Margo), spoljni crieži uloge kojima treba dočarati određen tip (Edison, Bil), nalagali su reditelju da filmskom tehnikom samo uobličava (a to je Mankjević učinio majstorski) ono što glumci stvaraju i doživljavaju pred kamerom.

To je đrama o umetnicima, pozorišnim ljudima, koja bi se vrlo lako mogla preneti na pozornicu, ukoliko bi se njena posvudđašnjost svela na potrebno jedinstvo mesta, Odmah ćemo se zapitati: da li bi se »Kradljivci bicikla« ili »Ćutanje je zlato« mogli preneti na scenu? Jasno je da ne bi! U njima su mnoge stvari izrečene čistim filmskim jezikom koji je potpuno različit od povzorišnih izražajnih sredstava. De Sikina psihološka montaža posledni sekvence u »Kradljivcima bicikla«, Rene Klerova almosfera starog filmskog ateljea i pariskih ulica, ili njegova filinska duhovitost u stvaranju situacija, — sSBVe Je lo specifično filmsko izražavanje kojim govori filmski redilelj. Naravno i u filmu »Sve o Evi« redđifelj je mnogo rekao, ali glumac još više, Ovde upravo i hoćemo da istaknemo to kako film može da se izražava na najrazličitije načine! Kada Mant:jevič zaustavi filmsku sliku, kada kao »deus ex machina« siđe među aktere, na jednu glumačku svečanost, on kao

: da kaže: »Stanite, sada ste veseli, ra· dujte se, ti, Eva, na vrhuncu si slave, ali mi želimo da vidimo kako si do toga došla, želimo da vidimo tvoj put ka uspehu i sve ove ljude oko iebe koji su te pomagali u tome, a možda i sprečavalil« I mi se vraćamo u DroŠlost, ličnosti nam pričaju događaje kako su ih oni videli, i, drama bpočinje! Ili, na kraju filma, kadđa se kao neki refren ponovi isti odnos jedne mlade ambiciozne devojke prema BMEvi, kakav je bio nekada i njen prema Mar

_ go, tada shvatamo da nam ređitelj go_ Vori kako će se to ponavljati bezoroj puta, upravo kao u onom ogledalu koje nam u beskrajnim slikama pokazuo je lik đevojke koja će se boriti svim | silama da uspe u umetnosti, Tu se O_ seća jedan bolan osmeh reditelja koji | se pita dokle će to sve odvesti mora! · umetničkih krugova. Jer, ako, pretpo· stavimo da je Margo došla na pozor:_ nicu bez obmanjivanja onih koji su vira deli njene vrednosti, i da je Eva bila |__ prinuđena da se služi svim lažnim i _ sredstvima da bi plasirala svoj tale-= |__- nat, onda zlokobno deluje nastup mla-– de devojke koja se smelo (i bez »uvoD_da« kakav je morala đa pravi Eva) bori za uspeh! Kako će tek onda nastupiti prema ovoj devojci neki budući »neotkriveni talenat«? Da li tako mora da bude? Na ljudima i samim umetmnicima je da izmene takve odnose, ali ___postoji u filmu »Sve o Evi« nešto što : a to je: i

„peh, ona nikada ne bi uspela da nije tab bila talentovana! I mladi kričar Edison vidi sve Evine negativnoin on želi da ih ona olstrani iz SVOE ___karaktera, ali on zna đa je Eva umet| nica i đa će baš zatodobro u njoj đa ap · Tako i mlada devojka koja Ot iolazi Evi sa težnjom da preko nje uPaaa e, ukoliko ne bude pokazala potreb____ne kvalitete, ostaće samo njena uslužna sekretarica! |

_ Ali, vratimo se na ono o čemu smo ____počeli da govorimo. Ako je Rene Kler | __ ostvario atmosferu čisto

io filmskim redstvima i ako je De Sika monta> | žom (koja je opet svojstvena samo filmu) stvorio jedan poseban doživljaj _ kod gledalaca, onda, u čemu je veličina Mankjevićevog režiskog postupka, u zaista odličnom filmu »Sve o EvVi« u kome, kako rekosmo, dominira NM neč? Na sceni reditelj mizanscenom i 0 svetlom (u manjoj meti) izdvaja glum___cei podvlači markanina mesla u iek-

u 'L

jesovo doba film je bio ·

| Vladimir PETRIĆ.

stu, koja, naravno, i glumci sa svoje slrane, ističu, glumačkim izražajnim sredstvima, Mankjević je imao pred

sobom glumce koji su odlično inter-

pretirali svoje uloge, Njegova je voeličina bila u tome što je neobično jednostavno umeo da snimi i anamjizira konverzaciju, toliko logično i opravdano, da mi dobijamo ulisak najvece prirodnosti, kao da gledamo došaudnje svojim očima, da se oni pred nama odvijaju neposredno kao u životu i da smo mi gotovo učesnici u samom zbivanju. Ući kamerom u zbivanje, i to zbivanje koje je psihološke prirode, obelodanjeno najvećim delom kroz konverzaciju, praviti razliku u snimanju i osvetlenju jedne glumice koja je i u životu pomalo teatralna, nervno napregnuta, i devojke koja je (bar u početku) oličenje dobrote, blagosti i žrtvovanja -— to je zaista' suptilan Yežiski postupak koji s uspehom može da ostvari samo veliki majstor i umetnik koji oseća i potpuno vlada filmskom umetnošću. Upravo ta i takva »filmska analiza« 'nteresantina je sama po sebi za gledaoce, Kroz nju Je dat jedan sadržaj koji ipak nije toliko dramatičan da bi mogao u takvoj konstrukciji biti dovoljan za jednu oozorišnu dramu, Jer kada čitamo scenario, onda se zaista smojemo duhovitim dijalozima koje je Mankjević napravio maksimalno živonto uverljivim, ali u isti mah shvatamo da su oni pravo značenje i uobličenje dobili tek u filmu, u onoj neobično prefinjenoj montaži, u analizi i detalJjisanju glumačkog doživljavanja od detalja lica, preko izdvajanja individua u društvu, do komponovanja grupa ljudi u pokretu.

Jasno je sada da ovakva filmska drama, iako je »bliska« pozorištu, poseduje osobenosti koje su opet svojslvene filmu i koje se ne mogu ostva– riki na sceni. Te Osobenosti smo gore naveli, i one nam govore da ovakva vrsta filmova nije bukvalno »snimljeno pozorište«, da to nije osiromašenje izražajnih sredstava filmske umetnosti, već naprofiv, njeno obogaćenje! "o je negovanje jednog filmskog izraza koji omogućuje da se filmski uobliči drama ili roman i đa im se da O gromna popularmost, negovanje filmskog izraza koji zahteva veliko zanmatstvo i umetnički inslinkt, baš radi tlo-

KNJIŽEV

Izđavanjem prepiske Đure Jakšića, srpska Državna arhiva pokreće korisnu ediciju arhivske građe u obradi svojih naučnih saradnika. — Prikup= ljianje, sređivanje i tumačenje građe za ovu prvu knjigu povereno je bilo dr Milanu P. Kostiću. U istoj seriji knjiga, u Kostićevoj redakciji, izići će još i »Dokumenfacija« o Jakšiću, njogovi neobjavljeni radovi i bibliografi-

| Ja; u svemu, tri obimne knjige. Tako

će svi arhivski dokumenti o Jakšiću, koji su danas poznati i dostupni, Uuz ostalu književnoistorisku građu o njemu, postati široko pristupačni. Tako

· Čemo najzad doći do materijala koji

Će verovatno olakšati izradu potpunije i pouzdanije monografije o Jakšiću. U tome smo doista davni dužnici i njemu i sebi: prošlo je već sedamdeset godina čekanja na bolju studiju od Vuiovićeve. .

Posle smrti Jakšićeve, među njegovim »hartijama« našla se »čitava rpa književnih fragmenata, ...gomila početaka, skica započetih drama u stihu, komedija, dijaloga u prozi, putopisnih odlomaka, dnevničnih beležaka, kratkih opservacija, duhovitih satira« — i prepiska.

Do pojave ove knjige objavljen je bio samo manji deo prepiske, i to pojedinačno, o slučaju, ponekad fragmentarno, često sasvim nekritično. Jedini koji je sistematski radio na njenom prikupljanju, u nameri da je OoDjavi. o stogodišnjici Jakšićeva rođenja, bio je „Milan Šević, On je već prikupio bio čitavu zbirku pisama (161), ali nije uspevu da je objavi. U njegovoj zbirci sačuvano še u prepisu nekoliko Jakšićevih i Jakšiću upućenih pisama od kojih danas više nema originala.

Dr Milan Kostić je u ovaj posao uložio više marljivosti i· sistema od svOjih prethodnika. On je prikupio sto dvadeset i pet pisama više od Ševića; četiri petine od celokupnog broja pisama u ovoj knjizi objavljuje se sada prvi put. On je zatim tragao uvek za originalom, i sa njega vršio prepis; samo u slučajevima kad se original nije mogao naći, prepis je vršen sa prepisa ili iz objavljenog pisma. Tako je Kostić bio u mogućnosti da ispravi

ili dopuni mnoge dosadašnje publika

cije pisama, koja: su često bila meba-

· nički prepisivana sa svima omaškarna

i propustima prve publikacije: sa Tte= tačno dešifrovanim rečima, nepotbunim ili izmenjenim tekstom, pogrešnim datumima itd, (Nedavno je bilo objavljeno i jedno pismo pod Jakšićoevim imenom koje uopšte nije njegovo. što je takođe Kostić utvrdio) Komen:

. tari pisama, i ostala objašnjenja u ve-

zi s njima, iako su ponekad opširni

ga da ta »filmska drama« ne bi posta-

„la, »snimljeno pozorište«,

Rekosmo da takav filmski izraz može poslužiti i za prenošenje romana na bioskopsko platno! I to i onih romana koji nisu tako zahvalni za filmsku adaptaciju kao đela nekih modernih romansijera koji se skoro u potpunosti približuju filmskom izražavanju, Na primer, Bernetov roman »Džungla na asfaltu« jedan opširan filmski scenario; u njemu jasno vidimo izdvojene sekvence kao zaobljene celine u kojima postoji potrebno jedinstvo mesta i vremena, kao i potpuno vizuelno ocrfavanje karaktera i dramafurško VvOođenje radn'je, Miler je u » Trgovačkom putniku« dao filmski redosled zbivanja u refrospekcijama,i smenjivanjima koja ruše jedinstvo mesta, a Tenesi Uilijams je u »Staklenoj menažeriji« komponovao takve dijaloge i tako diskretno sproveo đramsku nit, da se gotovo pitamo da li je to dovoljno »teatralno« u pozitivnom smislu ·te reči. Uilijamsova drama je upravo materija za jednu »filmsku dramu« o kojoj smo gore diskutovali!

Uticaji jedne umetnosti na drugu, često deluju neobično i novatorski, jer pretstavljaju traženje umetničkog izra za, nov izraz koji se unosi iz druge umetnosti u neko delo obogaćuje dotičnu vrstu i proširuje njena izražajna sredstva, Posle gledanja filma »Sve o Evi« osećamo kao da smo bili na nekoj odličnoj pozorišnoj pretstavi koju su ostvarili veliki glumci i veliki reditelj. Pa ipak to nije »snimlieno pozorište«, jer poseduje mnoge filmske specifičnosti. Nije, međutim, ni ono u čemu filmska umetnost može najsnažnije da se izrazi. Jer, doživeti finalnu, poetsku sekvencu u Hjustonovoj »Džungli na asfaltu«, ili tragičan završetak »Čistača cipela«, doživeti jedinstvo pejzaža i muzike u Renoarovon »Izletu«, ili u Ajzenštajnovom »Aleksandru Nevskom«, doživeti čaplinovski humor, ili linovsku atmosferu — fo je ono najviše što nam film mcže da pruži. Niti treba tražiti u sva-– kom filmskom delu samo »filmske specifičnosti«, niti od svakog reditelja da uvek daje »čist« film; to zavisi i od materijala koji se obrađuje, jer kao što svaka tema ne može da se iškaže istim izražajnim sredstvima, tako ni umetnik ne može uvek da govori istim jezikom, pogotovu kada je taj jezik, kao najspecifičniji filmski izraz, plod najuzvišenije umetničke inspiracije.

N O-I

JLO A NEO NAJ 7 Bojsdan BOLU NO 0 (Beleske povodom filma „Sve o Evi ih i | iy

Izložićemo u kraćim crtama razvitak jednog relativno mladog umetničkog žanra, radio-teatra, koji i u našoj zemlji ima više od 20 godina tradicije, a o kome se kod nas, iz neopravdanih razloga, veoma malo piše. Emisije rađio-drame zauzimaju, međutim, važno mesto u programima radio-stanica čitavog sveta i veoma su omiljene kod slušalaca. Originalne drame pisane naročito za radio, sma-' traju se književnim delima, kao i pozorišni komadi ili filmski scenariji, a radio-gluma i radio-režija posebnim vidovima umetničkog stvaranja.

Kao i svaka umetnička vrsta, tako je i radio-drama imala sopstvenu raz vojnu liniju, sa svim onim lutanjima, pokušavanjima, traženjima novih puteva, zastranjivanjima, ali i postignutim rezultatima. Još od doba pojave radiofonije, dvadesetih godina našeg veka, na programima radio-stanica javljaju se dramska dela. Uočeno je da će živa glumčeva reč odigrati važnu ulogu kada putem radija bude doprla do ušiju stotine hiljada slušalaca. U početku je drama preko radija bila samo »pastorak« prave pozorišne umetnosti. Vršili su se radioprenosi komada iz pozorišne dvorane. Naravno, radio-slušalac bio je lišen brojnih vizuelnih komponenata, toliko važnih za pozorišnog gledaoca, tako dalje praćenje prenošenog šcenskog dela bilo veoma teško i često nemoguće. Tome je, donekje, pored ostalog, doprinosio i ondašnji niski stupanj razvilka radio-tehnike. Pozorišni komad, koji nije prilagođen zahtevima radija, traje prilično dugo (2 do 3 sata), a praksa je pokazala da pažnja slušaoca koji prati dramu preko radija već posle 60 ili 70 minuta slušanja popušta. .

Posle rđavog iskustva sa prenosima' drama iz pozorišta, pristupilo se izvođenju pozorišnih dela u samom rađio. studiju. Glasovi glumaca, koji se nalaze udaljeni 20—50 santimetara od mikrofona, dopirali su do slušaoca mnogo prirodnije nego prilikom prenosa, kada se pozorišni glumac kreće iz jednog ugla velike pozornice u drugi. Ovo je pretstavljalo krupan korak napred. Bilo je rešeno važno pitanje i shvatilo se da glumci treba da tumače svoje uloge ne na pozornici, već pred mikrofonom radio-studija, ali je

još uvek ostao nerešen problem struk ·

ture dramskog teksta koji bi najbolje odgovarao radiju. U prvi mah pristupilo se adaptacijama, takozvanim »radio-obradama« već postojećih pozo-

(Izdanje »Prosvete« Beograd 1951)

gde bi mogli biti koncizniji, i koncizni gde bi mogli biti opširniji, rađeni su valjano i savesno, sa željom da se »svestrano osvetli ne samo lik i delo Đ. Jakšića, nego i doba u kome je on živeo, okolina u kojoj se kretao i delao«. .

Prvo sačuvano Jakšićevo pismo potiče iz godine 1852, kad mu je bilo dvadeset godina, dakle pre nego što je objavio prvu pesmu; poslednje pismo je iz godine 1878. dva meseca pre sm?r-

ti. Između ta dva datuma, između Onog vremena kad je mladi »moler« stidljivo pisao svome ocu iz Beča: »..ako Vam je povolji, svagda u svakom pismu ću Vam poslati po jednu pesmicu koju ja pevam, ali nikom da ne pokažete...«, i između vremena kad su mu urednici najboljih tadašnjih časopisa otimali iz ruku »ubojne« i druge pesme — prepiska isprekiđano otkriva mučno ćudljivu sudbinu velikog slikara i velikog pesnika; slikara koji

Jaaauka /GjRORA — Mk ck ee 4

PISMO DURE JAKSICA JOVANU BOSKOVICU

NGA

Sa | e X

rišnih komada. Iz dela je uzimano ono što je : l |

zode brisane ili prepričavane od strane tumača-spikera, koji ima važmu ulogu da slušaoce upozna sa mestom radnje, licima 1 njihovim OSObinama, atmosferom, događajima koji su se u međuvremenu desili itd. ı –

Radio-obradama scenskih dela ipak nije postignut onaj posebni oblik drame hoja bi bila pisana naročito za radio. 1924. godine i u OVOme smislu Javljaju se prvi pokušaji. U ovim prvim radjo-dramama, koje su više imale karakter zvučne reportaže nego prave drame, preko mere su, eksploatisani zvučni efekti, a literarna vrednost im je bila prilično niska. Prancuska radio-drama postiže značajan us. peh 1925 godine posle plodnog konkursa za originalnu radio-dramu, što znatno uliče na razvoj rađio-dramske literature u ostalim evropskim zemljama, U mnogim državama javljaju se nove originalne radio-drame, a Tadio-glumci i reditelji usavršavaju se u njihovom interpretiranju. Pišu se teoretska dela O radio-dramaturgiji i osnivaju savezi 'radio-dramskih Dpisaca. Pored originalnih tema, česte su dramatizacije novela i romana, pisane specijalno za radio, a zasnovane na istim zakonima koji važe i za OTIginalnu radio-igru. 1938 godine održan je u Brislu evropski festival radiodrame. Osim u Evropi, vad!o-arama je veoma raširena u Americi, naročito u SAD, gđe postoji veliki broj aulora koji pišu isključivo za radio.

Na ovome mestu nećemo obrađivati pitanje tematike radio-drama i hjihove literarne i idejne vrednosti. Tematika zavisi od sawih pisaca i sredina u kojima oni rade. Napomenućemo samo da veliki broj autora u Evropi i Americi ieži za efektnim sadržajima, pre sVvega punim senzacija i neobičnosti, a manje vode računa O relaističnom slikanju života. Jasno je da ovo otvara vrata formalizmu. , To naravno ne znači da nema i dela od stvarne umetničke vrednosti. |

Većina teoretičara radio-dramaturgije razvija svoje poslavke na komparaciji radio-igre (»akustični teatar«) i pozorišta (»vizuelni teatar«). Mada radiju, s jedne strane, nedostaje Većina elemenata koje pruža pozorište, on, s druge strane, u granicama &VOg 'jedinog izražainog sredsiva — zvuka (glasovi, muzika, šumovi) — otvara široko polje novih mogučnoski. Badio u pogledu montaže muzičkih ilustracija

__—-_— –_— _-_— R—

STORISKA GRAĐA

OJI III III III III IIIIIIIIIOIIIIIIIIIIIIIIIIIII II II III III II II II ILI esebosenoeoeoeo9o ae PP VE

ataeoebhepeessoeeReyeeee eee

EPISKA ĐURE JAKŠIĆA

ı je strasno sanjao pariske galerije i alrademije, a morao da bude učitelj časlovca i crkveni pojac negde u Sumrakovcu, i jednako želeo da moluje za svoju umetničku dušu, »za ćeVš, kako on kaže, nešto iz naše istorije:

Obilića, Strahinjića, Starinu Novaka, a morao da slika ikone sve-

tog Alimpija i ostale svece (»koji mi dosad pomagali nesu«, — i čemeran život pesnika koji je pro. Šao u đ#pneiždržljivoj sirotinji, u stalnim premeštanjima, otpuštanjima i progonima. Zato su reči njegove U ovim pismima grke i opore, pune brige i jeda ,i mržnje, i razdražljive osetljivosti na nepravdu koju su mu činili svi oni što su pretstavljali vlast, od pandura i sukmetice do popečitelja. Pa ni oni koji su ga cenili, pomagali i sokolili, dobri prijatelji, nisu imali uvek dovoljno razumevanja za njego” ve nevolje. Jednom prilikom piše om Stojanu Novakoviću: »Ta i pred tvor jim očima više vredi jedan Kosla Vuiić, Maletić, Todorović, Ban i drugi, nego ja; — možda se i varam, ali ja mislim da ti ne bi umeo pretstaviti sebi da ma koji od njih može u selu učitelj biti; po sveta bi vikalo na nepravdu: taki krasni, tako solidni ljudi da budu na pr. u sabanačkome lugu učitelji. Gde će svoju dečicu... Oprosti mi, ali toliko mi se u životu nepravđe učinilo da ne mogu ćutati... pa i sad u bogatstvu i raskoši žive budale.., a ja u bedi i siromaštvu, — ne smem ni misliti da nešto svojoj deci ostavim, ali bar dok ne odrastu da im mogu nabavljati što im je nužno... naravno, ministar ne zna, njegove BU »frajlice« i odevene i obuvene, — ja 1m ne zavidim, ali mi je teško gledati moju dečicu kako se prostoj lepinji. kao nekoj poslastici raduju, — ali ne- . ka ih, neka se uče-izmalena trpiti, od mene neće se moći puzenju naučiti, a samo onaj koji puzi može decu kolači“ ma hraniti.« Ni njegov »mnogobrineĆi otac« nije znao da mu je sin najb0lji srpski pesnik, i nije mogao vek shvatiti njegove potrebe, ambicije, ponos; on mu piše jednom: »Tako da: kle, Đuro dragi, i sine moj mili, neno] koješta u pismima tvojim meni pošlatim fantazirafi...«

Tako Jakšićeva prepiska neće gotovo ni u čemu bitno izmeniti dosadašnje naše znanje o njegovom radu i životu, ona će sigurno to znanje dopuniti, Obogatiti pojedinostima, i tako uneli više izrazitosti u njegov lik. Od dokumentacije, koju je spremio dr KOstić, i koja će takođe uskoro bili Objavljena, očekujemo više novih podataka, naročito o prilikama u kojima Je Jakšić teško radio i još teže ŽiVeb,

\ Pp. G.

| "|

: LER RNyH

bitno, dok su manje epi-

ČOPP 00ONMRIRI OBA i a buy | RO LOOPS . i |; May a: PI

Jer Bi | NAM ia

e W e aaa a“ i zvučnih efekata može da pruži vrlo. mnogo, Preko radija možemo ŠAH MI

samo šumove -paljbe, saobraćaja,

bombardovanja, zemljotresa,

topovske ši Va -

pomorske bitke, raznih sirena, avlono

Skog i automobilskog motora, ONIMA

vine, kiše itd., nego i tako retke move kao Što su na primer torpedo

· prilikom leta, kroz vodu, bušenje iz-

Vora nafte, pucanje leda na reci itd. TIzveshi zvučni efehtti izvoda se u 5amom studiju, ali je većina snimljena u prirodi na gramofonske ploče koje · 8u uvek pri ruci za upotrebu. Zahvaljujući svojim mogućnostima, radio-drama nije vezana za klasično Avistotelovo pravilo o jedinstvu radnje, mesta i vremena, već se prva Scena neke radio-igre može, na primer, da dešava u nekom pariskom muzeju, druga u autobusu, sledeće na Đalubi broda koji plove Sredozemn'm Morem, na futbalskoj utakmici, u fabričkoj hali itd. U pozorišnom koma. du radnja pojedinog čina ili slike odvija se pred očima samog gledaoca, a u rađio-drami iz sadašnjosti možemo da se vraćamo u prošlost ili da prelazimo u budućnost. Na primer, ličnost u radio-drami sedi sa svojim prijateljima u salonu i počinje da im priča o nekom događaju koji joj se desio na frontu za vreme Prvog svetskog rata. Za sekundu mi se vraćamo čitavih 35 godina unatraF i pred radio-slušaocima se rekonstruiše doga-

đaj o kome je reč. Posle ovoga radnja ·

se ponovo prenosi u sadašnjost.

Prelazi sa jednog mesta radnje na drugo vrše se pomoću muzike, »zvVuč-

nih kulisa«, dijaloga itd. U rađio-dra= mi je vremo zbivanja radnje znatno skraćeno u odnosu nn vreme trajanja radnje u pozorištu, koje je opet mnogo

.. kraće nego u pravom životu. Sličan je slučaj i na filmu.

U stručnim knjigama o radio:;diami.

mnogo se pismlo i o posebnim osobinama radio-glume. Radio=glumeu ne. oplhodno je potreban ·fonogeničam glas. Na radiju treba igrati mnogo prizod= nije nego na sceni, pošto je mikrofon vrlo osetljiv i odmah zabeleži lsžni ton. Glumčev glas preko Yadija dolazi do slušaočevog uha, koje se na=lazi u neposrednoj blizini radio-apn= rata. Glumac na vađiju ne mora da se napreže govoreći površnim giase?, da bi ga čuli i oni »na trećoj galer}ji«. S druge strane, rađio-glumac raspolaže jednim jedinim izražajnim sredstvom, svojim glasom, dok u pozorištu' umetnik koristi gest, kostim, ma= sdku, kreće se itd. Prirodnost u igri i „davanje punog značaja svakcij jizgovorenoj reči osnovne su odlike radioglume, U pogledu režije, reditelj radiodrame ima i neke drulkčije zadatke nego pozorišni reditelj. Radio-reditelj treba da obrati naročito pažnju na tebničku stranu emisije i na zvučnu kompoziciju čitavog dela. iz OVOgE razloga mnogi 'teoretičari radio-drame precenjuju njenu tehničku formu i određuju da se radio-reditelj poglavito bavi njome, a zapostavljaju analizu dramskog teksta i pravilno sprovođenje piščeve osnovne ideje. Međutim, i radio-režiseru, kao i pozorišnom reditelju, osnovni je zadatak da pravilno protumači piščevo delo i da, u saradnji sa glumcima, ostvari što vernije istorisku epohu, sredinu i likove, koje je zamislio autor.

O razvitku naše radio-dramske umetnosti io njenom mestu u odnosu na doslignuća radio-teatra u svetu, govorićemo drugom prilikom.

Osamdeset godina Josipa Plečnika

(Nastavak sa prve strane)

radnika koji putem građevinske teh —

nike zadovoljava najvitalnije potrebe

ljudskog društva? I kad bi se kod nas

stvorila pedagoška tradicija, Plečnik, sa veštinom i ljubavlju presadio iz vrta Šinkela, Sempera i Vagnera na naše domaće tle? Ili kađ bismo se spasli od zavisnosti i robova-– ija nemačkom mentalitetu u našoj struci, koje nam je ozbiljno zaprefilo? Sve su to značajna pitanja koja se pojavljuju u razmišljanjima O značaju Plečnikovog rada za slovenačku modernu arhitekturu. ·

Njegova je zasluga što su u realnost današnje slovenačke arhitekture uneseni suštimski elementi onog što ie XIX stoleće đalo današnjoj arhitekturi; slikovita i odgovarajuća Uupotreba gradiva, zanimljiv i topao arhitekturni detalj, i zmisao za veći, kulturno značajniji koncept, Dalji razvoj slovenačke arhitekture neće se moći odreći ovih dostignuća, a verovaino će se, ili posle, i arhitektura Ostale Jugoslavije morati, oploditi nekim Plečnikovim saznanjima,

U jugoslovensku ikulturu Josip Plečnik ušao je kao ličnost koja se je stvorila snagom umetničkog srca. Ne odričući se načela koja su postavili Vagner | njegovo vremć, Plečnik nalazi u svima uslovima mogućnosti za punovredan i nesebičan rad. On istovremeno ostaje uvek veran vrelima svoje inspirac!Je. |

Arhitektura je međutim još i danas isto onako malo popularna kao i ga vreme njegove mladosti i Vagnerove borbe protiv prepotentnog stručnja-

- ka u administraciji. Zato životni jubilej

Josipa Plečnika ne bismo mogli ničim drugim proslaviti tako neposredno, kao željom da se približimo načelima s kojima se on zanosio u svoOjoj mladosti: svrha, konstrukcija i po_ ezija u službi društva.

Bdo RAVNIKAR

koju je